Bjesomučno, u ludom trku, kroz granje i trnje, preko kamenjara, strmim uzbrdicama, vrletnim dubodolinama, neumorni i potpuno predani ne znajući za zamor, ne videći prepreke, gone srndaća, lisicu, zeca; nanjuše miris vidre koji još lebdi nad vodom vira i onda zarone u tamnu dubinu da je otkriju skrivenu pod spletom korijenja u podlokanoj obali od žute gline; štekću u transu za veprom, ujedaju ga za čekinjaste uši, dok tik pored njihovih slabina sijevaju oštre kljove; skamenjeni, do kraja zategnutih struna svih svojih mišića – ni vrh repa im ne drhti – na korak zastali od jarebice srasle sa tlom, iščekuju trenutak kada će, istovremeno sa prhutom krila, odjeknuti gromoglasni pucanj; na rubu snage, plivaju za divljom patkom slomljenog krila dok im ova izmiče sve dalje preko glatke vode jezera; zadihani, izbezumljeni od strasti kopaju rahlu zemlju, proširuju ulaz u jazbinu u kojoj ih čeka jazavac spreman da zubima i kandžama skupo proda svoju kožu; otkrivaju trag krvi na mahovini, ispod suhog lišća, u blatu kaljuge, i slijede ga nepogrešivo, sigurno, kao sam usud; uzrujano iskeženi nad jelenom iz čije rane lipti krv – sa rumenih jezika isplaženih preko bijelih zuba, kaplje im bijela pjena – oglašavaju se zvonkim i reskim lavežom, kazuju mjesto na kom će jelen skončati; nasrću na medvjeda, okružuju ga sa svih strana, ujedaju ga za plećke, grizu mu snažna bedra, ne prestaju ni za trenutak čak ni kada preskoče ili se sapletu na ubijenog druga, borbenu strast im ne prekida i pažnju im ne remeti ni predstmrtno zavijanje i cviljenje ranjenih članova čopora.

Na kraju, uvijek dođe lovac. Prikolje srndaća; odere lisicu; ponese zeca. Pogodi metkom vidru čim za trenutak izroni, sa goničem vidri za petama. Ispale dva ili tri metka divljem vepru u glavu i ponesu ga na debelom štapu usječenom sa drenovog grma ili stabla mladog graba. Mrtvu jarebicu, na jedvite jade izvučenu iz zasada kupina, zakači za kuku na kožnom remenu. Isto uradi i sa patkom koju mu je aporter donio polumrtav, minut prije nego što bi se i sam utopio. Opali puškom u jazavca dok ga dva ili tri brakirca, jednako krvavi i izujedani kao jazavac, izvlače iz jazbine. Odvagne mrtvog jazavca za zadnje noge i strpa ga u ranac. Slijedeći lavež, nađe ranjenog jelena, uhvati ga za rogove; jelen gleda velikim tamnim očima vlažnim od suza. Dok ga kolje, psi unezvjereno laju. Približi se opkoljenom medvjedu, nanišani mu u glavu ili u srce. Ubije ga. Na povratku iz lova, preživjeli, iscrpljeni, izranjavljeni i izgrebani psi mu kaskaju za petama i motaju mu se oko nogu. Sa isplaženih jezika kaplje im pjena a para iz usta leluja kao oblak oko njihovih izmorenih tijela.

Bjesomučno godinama gonimo sreću; njušimo nad vodom miris smisla koji je čekao na nas na dnu vira, kao onaj zlatni kondir iz bajke; kopamo svom snagom rupu u zemlji u koju se zavukao odgovor na pitanje od kog nam zavisi život; ustreptali, skamenjeni od radosti i uzbuđenja, markiramo pticu koju smo zavolili, skrivenu u nekom grmu.

Na kraju, uvijek dođe lovac. Kad stignemo sreću, znamo, izmaknuće nam, prije ili kasnije. Kad čudom nađemo odgovor na pitanje od kog nam zavisi život, prođe nam život. Kad ona ptica jednom prhne uz lepet krila koji se prolomi napetom tišinom, i onda ranjena padne u daleki gustiš, znamo da je nećemo zadržati za sebe. Jer znamo da ništa nećemo zadržati za sebe. Naše je samo da tragamo: kada nađemo odgovor, prestaje razlog našeg postojanja! Nije nam dato da poživimo s onim za čime cijeli život tragamo. Samo smo goniči i aporteri, poenteri i ptičari, lisičari, brakirci, jazavčari, krvoslednici, seteri – samo smo pusti hrti i zagari, naše je samo da plijen nađemo! Nešto bitno smo pogrešno shvatili kad smo pomislili da imamo pravo zadržati sreću, smisao, odgovore, kada ih jednom pronađemo. Neopravdan je naš šok, povrijeđenost, ozlojeđenost i gnjev, kad nam se sve što smo našli, sazdali, za čim smo žudili pa to našli, tek što smo ga našli – oduzme. U očima sudbine mi smo kao lovački psi koji dobiju po njušci kada bi da uzme divljač koju je sa toliko truda, sam pronašao! Jer i naše je samo da markiramo i gonimo, da zadržimo i donesemo ono što Veliki Lovac pogodi!

Šta o nama misli Veliki Lovac!?

Ferid MUHIĆ