Kucate li i vi kad ulazite u detalje?
Dobar dan, jeste li za partiju šaha? Ova današnja omladina uglavnom nije. Dođeš u godine kad generacija ponavlja na sav glas: „…Ova današnja omladina…” Bili smo na mestu današnje omladine u nekom drugom vremenu. Suština se nije promenila. Kad to zaboravimo, završili smo putovanje. Pogled i nije neki ako nemaš bar jedan lep ugao. Problem je što lepih uglova skoro da nema na bezbednoj udaljenosti. Truditi se da se ne vidi je jedno od možda najbesmislenijih truđenja.
Kao da u sebi imam hiljade praznih, belih soba, koje se nastavljaju jedna u drugu. Bez vrata, sa ponekim prozorom. Napipala sam u sebi opiljak večnosti. Pošto mi se u ljubavnom životu dešava što i našoj košarkaškoj reprezentaciji na Olimpijskim igrama, dakle i ne učestvujem, vreme je da bacim đubre. S kim da se ispričam sad na temu „opasnih“ pasa lutalica. Landarala velika i mala… Evo, iznosim smeće, četiri komada grrrrr u mom pravcu… Sednem pod drvo, lepo se naslonim (izravnam se visinom sa njima) i evo ih, prilaze sva četiri i maze se kao mace… ni ja od njih, ni oni od mene. Niko vam nikad neće biti prijatelj kao celoživotni rival. Znate se, koristite to, znate se još bolje, i dok si rekao „sad te imam“, pustili ste rivalstvo i dopustili ste da se volite. Kucate li i vi kad ulazite u detalje?
Inače, tri dana sam bez lubenice, mislim da mi je karakter prošao tehnički. Daju mi deca neki sir, pojela sam jedno parče i vidim prošao mu rok pre pet dana. Kažu mi: „Daj psima“, rekoh: „Nisam luda, pa da se otruju. Jedite vi, ništa vam neće biti“. Ne pitajte kako znam.
Ministar za brigu o porodici došao u jutarnji program i u fazonu je: žene su krive za negativan prirodni priraštaj, neće kalašture da rađaju pa to ti je. Ne, pa stvarno, država, odnosno gospodin Vučić, naravno, je sve učinila da stvori jedno istinsko Zlatno doba fenomenalnih plata, socijalne zaštite i životnih uslova i perspektiva, a nezahvalne žene, jer dabome da su one krive, neće da rađaju još više dece… Stvaaaarno… Nije problem samo u ministru, nego u celoj jednoj retardiranoj generaciji koja isto razmišlja. Kao, šta je falilo mojoj babi da na njivi rađa?! A to što su im deca umirala po rođenju, što je pregled kod ginekologa bio misaona imenica, što nisu imale mogućnost da odu u porodilište, pa rađale na njivi, što su tek porođene morale u štalu i na njivu, što je bilo sramota da odu od muža, što su trpele svašta, to nema veze… Kad se razmišlja o populacionoj politici treba se takođe osvrnuti i na to da ovde ni migranti iz Sirije ne žele da ostanu.
Ukoliko nekoga zanima, gori deponija i kod Đurđeva u Vojvodini, u Kostolcu i Novom Sadu, pored deponije u Vinči. Kako smo zapravo bili srećni kada smo morali da spasimo samo kitove. Godine nam prolaze kao one scene iz filmova gde lik ispali u čoveka desetak metaka, ali se vrati da ga za svaki slučaj overi u glavu. Pa ga onda šutne.
Život je partija šaha sa protivnikom koji krade figure.
P.S. Kad dođe onaj smak sveta, recite mu da nisam tu. Ići ću, verovatno, kod tate, pa nek me potraži tamo.
Nataša ANDRIĆ