Početkom druge polovine XX veka, vođena je jedna od najznačajnijih teorijskih debata u društvenim naukama našeg vremena. U fokusu ove debate bilo je pitanje prave prirode socijalnih formacija Južne Amerike. Zavedeni spoljašnjim, predmodernim, precizinije feudalnim izgledom ovih formacija, ali i nacijom-državom kao predominantnom jedinicom analize, te dogmom progresa i unilinearizma, jednako ortodoksni marksisti i liberali, ove formacije pogrešno su dijagnosticirali kao feudalne. Dependisti, kasnije mondijalisti, Imanuel Volerstin i ostali, u ovoj debati odneli su prevagu, jer su na vreme shvatili da se rečene formacije mogu posmatrati samo kao deo, (polu)periferija svetskog kapitalističkog sistema, te da su one zbog toga samo „feudal seeming”, samo izgledaju feudalno, a stvarno su (periferno) kapitalističke.
U vreme ove debate, Južna Amerika bila je izrazito negativna, Evropa izrazito pozitivna paradigma društvenog razvoja. U poslednjih četvrt veka, međutim, dva kontinenta, skoro da su zamenili mesta, Južna Amerika postala je umnogome pozitivna, Evropa sve više negativna. Ali je nalaz one debate ostao isti. Kvazi-feudalni stisak poznog kapitalizma danas se oseća, i u do skoro najprosperitetnijim zapadnoevropskim zemljama, ali je ovaj istorijski retro-trend, ipak, najjači na razuđenoj evropskoj periferiji. Na ratovima opustošenim zapadnobalkanskim „feudima” posebno. Latifundiji Mila Đukanovića među ovima pripada najistaknutije mesto.
Vladajuća propaganda tvrdi da je Crna Gora nakon procesa duge i teške demokratske tranzicije, danas na pragu konsolidacije demokratije. Istina je, nažalost, sasvim obrnuta. Ono što je ovde i danas na pragu da se definitivno konsoliduje, to je njihova latifundija, a ne naša demokratija. Zbog nepovoljnog odnosa vanjskih i unutrašnjih snaga, evropske integracije ovde i danas više pomažu njihovoj latifundiji da se legalizuje i konsoliduje, nego što pomažu nama da ovaj retro-trend zaustavimo i preokrenemo.
U nekoj budućoj istoriji, lokalni izbori za Podgoricu, održani 25. maja 2014. verovatno će biti označeni kao poslednja ili jedna od poslednjih prilika za ovo zaustavljanje i preokretanje racionalnim, mirnim i demokratskim putem. To što je SDP izgleda odlučila da postane i direktna saučesnica DPS-a, u prevarnom, protivustavnom i kriminalnom izneveravanju slobodne volje građana, već na prvim sledećim izborima, od strane građana, verovatno će biti kažnjeno. Ali, to za nas nije nikakva uteha. Ostaje gorčina zbog propuštene prilike. I zabrinutost zbog moguće alternative.
Već smo u četvrtom mesecu ove tužne i neverovatne storije. Iz mnoštva mračnih sekvenci i detalja, kojima kao da nema kraja, za sam kraj ćemo, ipak, izdvojiti jedan smešno-tužni detalj. Treći put ELP-a. U poslednjih sto i nešto godina, Treći put je imao i svoje teške početke, i svoje slavne vrhunce. Danas je on i u svetu više na izmaku, nego na snazi. Pa ipak, ono što je u tom pogledu ponudio ELP, predstavlja pravi mali, crni biser. Unikat, koji nadilazi mnoge, ako ne i sve slične, svetske ideološke bisere.
Po zakasneloj ali eksplicitnoj tvrdnji ELP-ovog kandidata za gradonačelnika Podgorice, naime, sastavni, i to neizostavni deo ELP-ovog Trećeg puta, uz opoziciju, bio je i vladajući DPS. A upravo ovo, da se protiv korupcije i organizovanog kriminala ovde i danas, bori uz obavezno učešće DPS-a, moglo je da se pojmi, samo na dva načina. Ili kao gigantska glupost, ili kao gigantska korupcija. Vi vidite sami, šta vam se od ovoga čini uverljivijim. Po našem mišljenju, ovolika glupost, ipak, nije (bila) moguća.
Milan POPOVIĆ