“Bogati su u određenom trenutku odlučili da nisu dovoljno bogati. Željeli su više, puno više, pa su odlučili oduzeti američkom narodu teško zarađen novac”, nedavno je izjavio režiser Michael Moore, a španski pisac Karlos Ruis Safon je u bestseleru Senka vetra napisao: “Nejefikasniji način da se siromašni načine bezopasnim je da im usadite želju da se ponašaju kao bogataši.” Ove dvije rečenice se mogu primijeniti bilo gdje, a da nimalo ne izgube na značenju. Promislimo o njima u lokalnim okvirima. Malo je bilo bogatstva od svakoraznog tranzita, malo od primarne emisije, malo od privatizacije, pa se moralo nešto i rizikovati kako bi se uvećala imovina. Nekretnine, berzansko tržište i banke su bile omiljene oblasti za brzo umnožavanje novca. Ali, postojao je jedan problem. Nemate tržište koje vam može poslužiti za poligon na kome treba pokazati poslovnu spretnost. Naravno, treba novaca za potreban broj aktera. Rješenje su – krediti. Veliki broj nerezonski odobrenih kredita je postigao dva osnovna cilja. Prvi, obezbijedili su domaćim, a skoro se saznalo i u velikom broju stranim, strateškim investitorima sredstva za preduzetničke poduhvate i, drugi, stvorili su pretpostavku da se siromašni ponašaju kao bogataši. Zavladali su potreban red i mir u kući.

Preduzetništvo, bogatstvo naroda, opšte blagostanje, makroekonomska stabilnost, sigurna egzistencija, garantovani kratkoročni i dugoročni prihodi, sve su to pojmovi koji imaju dejstvo melema za svačiju dušu. I političara i običnog građanina. Svi srećni i zadovoljni. Država je tu samo organizator igre, nema šta da traži na tržištu. Bogatstvo pojedinaca čini državu bogatom. Jasna definicija. Kao da je Adam Smit bio naše gore list. Toliko smo ga zavoljeli da su se neki kleli u njega.

Međutim, potkrala se i jedna velika greška u scenariju. Mnogi su umislili da su bogom dani za bavljenje biznisom. Preletači od državnog do privatnog biznisa su negdje visoko iznad oblaka zaboravili da postoji krupna razlika između bavljenja politikom i bavljenja biznisom. Kredit kod birača i kredit kod banaka su veoma različite kategorije. Prvi se održava novim obećanjima, a drugi se dobija kad vratite prethodni. I tu je zapelo, kod ovoga drugoga kredita. Nema kobajagi vraćanja bankarskog kredita. Ili ste ga vratili ili niste. Ali ništa ne može zaustaviti naše kreatore problema. Odmah su kreirali rješenje. Opet je tu stara dobra država da pomogne. Jeste, ne mijenjamo mišljenje, odgovaraju, to je samo privremeno. Dok prođe svjetska finansijska kriza. Misli globalno, uzajmi lokalno. Profit je sebično zadržan, pa je red da se gubici i rizici podijele na ravne časti svih građana. I u SAD je tako, kažu, i u Velikoj Britaniji. Pratimo evro-atlantske trendove.

Ako se prisjetimo jedne duhovite definicije socijalizma: „Radnici se pretvaraju da rade, a država se pretvara da ih plaća”, kako definisati lokalni kapitalizam? Možda ovako: „Tržište se pretvara da je efikasno, a država da mu vjeruje.” Drugim riječima, sve je u skladu sa početkom ljetnje pozorišne sezone i naslovom predstave „Ovo nije ono što mislite da jeste”. Jedino što se na daskama velike scene CNP ta predstava izvodi premijerno, a na daskama velike privredne scene već gledamo reprize repriza.

„I ja volim pozorište! I ja , i ja …, ali ne u svojoj kući! “, pjevao je Rođa na odjavnoj špici kultne serije Pozorište u kući. Pjevaju i mnogi rodoljubi, ali sebi u bradu. Nešto ih steglo u grlu. Neki strah, šta li je?

Mladen BOJANIĆ