Šta je najviše uticalo na Vaša levičarska uverenja? Društvene okolnosti? Sredina? Škola? Porodica? – Mislim da je sve po malo, ne bih mogla da kažem da je to bio jedan činilac. Sigurno je to porodica, sigurno je to odrastanje u ratu u kome su ipak bile jasno polarizovane strane dobra i zla, za mene je bilo nesumnjivo da je antifašizam strana na kojoj je dobro, mi smo se tako formirali. Drugo, za nas je antifašizam simbolisala partizanska strana jer smo, boraveći za vreme rata u selu, imali i te četničke bande, njihove pretrese i naručivanje hrane. Vrlo dobro pamtim da su oni uglavnom tražili da se za njih obezbeđuje hrana, odeća, da se vezu kokarde. Ne pamtim neki njihov otpor. Ali, ovo ste pitali, moje opredeljenje za levicu, mislim da sam i citirala negde, Francuzi kažu da „vreme određuje ljude”, za mene nikada nije bilo sporno da vreme nije unisono, da u svakom vremenu postoje ljudi koji pate, za mene su to sigurno bile majke čija su deca tada streljana, ili majke čija se deca nisu vratila iz rata, na kraju, jedan od mojih ujaka se nije vratio, njega su četnici zaklali negde u Bosni, bio je student prava, postojala je bista pred Pravnim fakultetom u Kragujevcu, ne bih mogla da Vam kažem da li još uvek postoji jer se ti simboli, kao što znamo, menjaju. Bilo je sigurno i ljudi kojima je nacionalizovana imovina, koji su izgubili svoje, koji su se našli na drugoj strani, koji sigurno nisu delili taj entuzijazam, ali ono što je bilo atmosfera vremena, to je bilo oslobođenje, mogućnost da se školujete, mogućnost da učite. Ruski pritisak je bio jedno veliko iskustvo, to je bilo i nešto gde se učvršćivala ta sigurnost, gde se uspevalo da se i od toga odbrani, i možda su te dve pobede i stvorile osećanje potpune, da tako kažem, nekritičnosti prema svom vremenu. U ratu ste se našli na strani protiv okupatora u antifašističkoj borbi, a onda je došao izazov 1948. godine, ta drama se svakako osećala, osećala se i u partiji, osećala se, na kraju, i u srpskom narodu. Raskid sa Rusijom, nije tačno da se nije osećao, ja se ponekad vraćam na časopise, na novine tog vremena, i uvek kažem mladim kolegama da veoma greše što misle da je to vreme unisono, jer to je vreme velikih traženja, naročito posle 1948. godine, to je veliki prelom.
Mislite da se to u Srbiji više osetilo nego u drugim republikama?
Ja to ne mogu da kažem kao nešto iskustveno zato što tada nisam putovala, u isto vreme mogu da kažem nešto na osnovu istraživanja. 1948. godinu treba gledati u kontekstu, niko nije postavljao pitanja, još uvek su trajala hapšenja, tema je bila na neki način zabranjena, postojala je i spoljnopolitička opasnost koja nije nikakva izmišljotina i ja mislim da je stvar komplikovanija. Pazite, obe strane u tom sukobu, govorim o odnosima unutar partije, su jedna drugu smatrale izdajnicima. Ovi koji su pružili otpor, zajedno sa rukovodstvom, smatrali su da je to izdaja zemlje, jer oni su već vlast u zemlji, smatrali su da je to izdaja revolucije, jer su revoluciju uvek smatrali autentičnom, a ne nekom replikom sovjetske revolucije, ali, smatrali su i izdajom doktrine socijalizma, jer internacionalizam nije u njihovoj percepciji podrazumevao takve odnose između država. Ova, da tako kažem, strana koja se izjasnila za Rezoluciju, takođe je to smatrala izdajom vere, izdajom doktrine, izdajom Staljina sa čijim su imenom ginuli, izdajom ideala revolucije, i to objašnjava njihovo međusobno ponašanje. U daljoj evoluciji, strana koja je bila poražena, izolovana na Golom otoku, nije dobijala nikakvu satisfakciju. Jer, zemlja se održala, mogli su Srbi da vole ne znam koliko Ruse, ali da ih prime baš kao okupatore, nisam sigurna da bi se za to opredelili, zemlja se otvorila prema svetu. To se smatralo svetsko-istorijskim događajem, desila se prva pukotina u staljinističkom bloku koji je posle Drugog svetskog rata već postao vojno-politički blok, a onda je došla ta istina iznutra, iz samog Sovjetskog Saveza, došao je Dvadeseti kongres koji ja svrstavam među najznačajnije događaje XX veka (…)
Vi stvarno verujete da neko nije znao za Goli otok?
– To hoću da Vam kažem, to je jedna od istorijskih laži, jedna mimikrija, jedan istorijski cinizam, neko je to potisnuo, neki su i direktno lagali i lažu, a neki su se, prosto, premandurili. Ja sam odmah rekla, u redu, nisi znao, prihvatam, ali pravo pitanje je – šta bi ti radio tada da si to znao? Tako da mislim da je 1948. jedna vrlo velika i važna tema koja, kao i druge kod nas, ostaje neobrađena. Činjenica je da se tada događaju neke stvari, da se drži kongres književnika Jugoslavije, da Krleža drži svoj referat, da izlazi Nova misao, da, na kraju, postoji ta kritika staljinističkog režima, da se preko starih komunista vraća i u vreme pre rata… To su prosto neke stvari koje vi živite i na kraju, upijate, a koje ljudi kada govore o pojedinim razdobljima gube iz vida. Moja generacija je, na kraju, i fizički učestvovala u podizanju jedne razorene i siromašne zemlje, u njenoj industrijalizaciji, u školovanju njenih ljudi, i ja ne mogu sada, iz naknadne perspektive da o tome govorim kao o jednom totalitarnom sistemu, to ne bi bilo ni iskreno prema Vama, ni pošteno prema vlastitom životu. Ja to vidim kao jedan proces, ne mislim da se sve to slučajno dogodilo, ja, uopšte, ako smem da izađem iz okvira koji ste Vi postavili, mislim da, što se tiče istorije Jugoslavije, mi o tome zapravo, kao istoričari, ništa ne znamo! To, možda, izgleda vrlo strogo, jer, imali ste prvu Jugoslaviju koju su potresali ozbiljni sukobi i sad iz naknadne perspektive možete da kažete – pa kakva je to bila diktatura?! Znate šta, za onoga ko je bio pogođen tom diktaturom, ja ne mislim da je to bio razvoj. Taj period je kratko trajao, znamo kako se završio, ne možemo da kažemo da o tome imamo neke ozbiljne, slojevite studije. Ja to isto mogu da kažem i za drugu Jugoslaviju, to su različite faze, ali teško da je tada bilo nekoga u Srbiji ko obnovu Jugoslavije, bez obzira što je na njenom čelu bio Hrvat, bez obzira što su vladali komunisti, nije doživeo kao veliki istorijski čin.
Mislite da jeste?
– Mislim da jeste! Za Srbe je bilo bitno da se obnovi Jugoslavija, oni su bili na pobedničkoj strani.
Uvijek s knjigama
Šta je stvarno početak Vašeg političkog angažmana?
– Nekakav početak mog političkog angažmana bio je u predsedništvu CK omladine Srbije, to je bilo negde 1953/1954. U omladinskoj organizaciji je bilo vanredno zanimljivo, tu je bilo ljudi iz cele bivše Jugoslavije. Još sam bila studentkinja, redovno sam radila, išla na teren, organizovala kulturne manifestacije, takmičenja, festivale, to je, nekako, spadalo meni, ali svi su znali da su moj prioritet bile studije, da mene niko ne može naterati da pomerim ispitni rok, uvek sam vukla knjige… Dragiša Đurić-Gile je tada govorio: „Voleo bih da se ova Latinka uda, da rodi petoro dece, da je vidim jedanput bez tih knjiga.” Sećam se da sam se šalila s njim: „Nećeš to nikad videti”, i tako se i desilo, je l’? Meni je uvek bilo prioritetno da studiram, da naučim, da se angažujem, ali da to ne pretpostavim svome samoobrazovanju. Ja sam diplomirala u prvom roku i odmah sam upisala postdiplomske studije, moja magistarska teza je bila, Vi ćete se začuditi, „Dopunske i odredbene sintagme u jeziku Ive Andrića”. Ja sam se politički angažovala, ali sam završila postdiplomske studije i odbranila taj rad. Bila sam u prilici zbog posla da srećem Andrića. Nikada mi nije palo na pamet da mu to kažem. Onda mu je profesor Velibor Gligorić, koji mu je bio prijatelj, a ja sam bila njegov đak, rekao: „Ona je magistrirala na Vašem jeziku”. A Andrić je rekao: „Ali to je nemoguće, ja sam toliko puta bio sa njom, ona to meni nije nikad rekla.” Pa kako bih ja to njemu rekla? U CK omladine Srbije je bilo sjajnih ljudi, ja sam među njima bila najmlađa, to su bili ljudi koji su nešto, da tako kažem, od rata zakačili, bili su ili skojevci ili su učestvovali u završnim operacijama, tu je bio Zdravko Vuković koji je posle bio direktor Televizije, bio je Dragoljub Era Ilić koji je isto bio u Televiziji, bio je Stanimir Lazarević koji je kasnije bio u diplomatiji… Posle sam otišla u CK omladine Jugoslavije, to je, mislim, 1956. godina.
(Nastavlja se)
FELJTON3 sedmice
OKO NAS3 sedmice
Izdvojeno3 sedmice
INTERVJU3 sedmice
BAŠTE BRIGANJA3 sedmice
ALTERVIZIJA3 sedmice
DRUŠTVO3 sedmice
INTERVJU2 sedmice