Moderan čovjek je svom životu oduzeo dubinu i ljepotu u mjeri u kojoj je to nasilno radio gulag

Pustim svetlost da manipuliše prostorom, veze i igra se senkama stvarajući iluziju pljuska, pa dodam prstohvat sunca da upotpunim kompoziciju. Jutro korača. Lepo vreme je varalica stara, čini da poveruješ u sreću.

Kad deliš svoje strasti, ono što te pokreće, sa onima koje voliš, to obostrano proširuje vaše svetove i vidike. Nije pametovanje, u praksi je tako. Pola noći ne spavam zato što prebiram po glavi šta treba da uradim, onda uradim sve do podneva, a umor melje li melje, o neraspoloženju i praskanju da ne govorim. Postoje tačno dve osobe koje bih mogla da slušam, šta god da mi govore. Kada su srećne, kada su besne, nebitno. Postoji nešto u toj boji što dira u neuronsku mrežu. I jednostavno – prija. Prever kaže da zato što su žirafe neme, pesma ostaje zatvorena u njihovoj glavi. Ako želite da vidite da li one pevaju pogrešno ili tačno, treba da ih vrlo pažljivo gledate u oči. Ima jedna sličnost i između Kamijevog Stranca i Solženjicinovog Jednog dana u životu Ivana Denisoviča. Pisani su “ravno“, ni jednom ni drugom književnom liku, stvari nemaju dublja značenja. Moderan čovek je svom životu oduzeo dubinu i lepotu u meri u kojoj je to nasilno radio gulag.

Danas od vesti iz novina izdvajam nekoliko naslova koji dematuju jučerašnje, prostim izvlačenjem iz konteksta. Nismo to videli svojim očima, kontekst, kao mađioničarski šešir, nikad se ne zna šta će iz njega da bude izvučeno.

Isto ovako je tekao dan jednom dok sam odlazila. Ni okrenula se nisam. Teška sam kao nakovanj. Ne okrećem se lako, a žute dunje iz Stambola ni na vidiku, moja Fatma. Sećam se kako sam jednom, dok sam isto ovako imala temperaturu, pisala pismo tadašnjem draganu koji je bio u vojsci. Baš ga je nedavno pronašla jedna od mojih kćeri. Pišem: „Potresno je čitati Čehovljevu Tugu, gde se kočijaš jada konju, jer niko drugi neće da čuje njegovu muku, ali je potresno i što smo napravili društvo u kojem je to pravilo, gde ljudi samuju sa kućnim ljubimcem i njemu se ispovedaju, kao ja mom Beliši…“

Poruke danas nisu kao pisma. Pismo ima strukturu i stil, poruka samo informaciju. Kad gledamo zaostavštinu značajnih ljudi i uopšte ljudi, uvek su tu pisma, pisma, pisma. Od toga da nove generacije neće napisati nijedno neposlovno pismo, strašnije je samo to da naredna neće napisati baš ništa.

Sunčano i lepo i dalje. Kao kukavičje jaje podmetnuta je sreća.

P.S. Puno mi dvorište ljubičica i maslačaka. Poezija sredom.

Nataša ANDRIĆ

Ljepota vremena je u saznanju da ga ne možeš unaprijed ni pokvariti ni potrošiti. Sve što je naredno, ćuti i čeka

Priroda me ponekad toliko fascinira da i sama činjenica da živim sa njenim tokom mi je zastrašujuće božanska. Zato ću danas da spremim dobru proju. Sin i kćeri će zbog toga sigurno da ulože protestnu notu, koju slobodno mogu da proslede upravi za vodovod i kanalizaciju.

Ponekad se čovek susretne sa svojom sudbinom baš na onom putu kojim je krenuo da bi je izbegao. Zato je ona sintagma, “igra sudbine“, naizgled beznačajna i nevažna, u stvari, izuzetno složena, suštinski određujuća i višeznačna. Savladaš sposobnost da budeš sam sa sobom i upoznaš i zavoliš sebe, preduslov je da savladaš sposobnost da zavoliš drugog, čak i proju. Drugačije ne ide. To je ono pra-davno: Ljubi bližnjega svoga (kao sebe sama). Bez ovog, u zagradama, ništa se ne važi.

U svakodnevnom opštenju sa ljudima sam veoma skromna, povučena i niko me ne viđa često. Ali čim ostanem sama, prate me grandiozne deluzije, tako da imam dva govora kad jave da sam dobila Nobelovu nagradu, bilo za mir, bilo za književnost.

Sve što je “obavilo“ posao i stoji beskorisno u nekom ćošku treba skloniti iz života. Al’ navikne se čovek da je to nešto tu, čuvaš svoje beskorisnosti, brišeš prašinu s njih, počinju da srastaju s tobom. I samo se čuješ kako kažeš: „Neka to tu“. Više ti i ne smeta. Kad pogledam unazad , strašno me povrede stare razglednice, postojanje neuspelih fotografija, bledi posteri koje još čuvam, sećanje na nadu u vazduhu. Vreme koga se sve teže sećam. Kao da nikada tako obično, a lepo, nije ni postojalo. Lepota vremena je u saznanju da ga ne možeš unapred ni pokvariti ni potrošiti. Sve što je naredno, ćuti i čeka. Nepokvareno, kao da ništa do tad nisi protraćio. Svaki naredni sekund možeš sve da promeniš, ako izabereš da hoćeš. Što narod više otvara oči, sve mu se manje gleda ogoljena istina. To mu dođe kao neka paradoksalna nuspojava višegodišnjeg žmurenja na jedno oko. I previše čitanja Trećeg oka. Valja sad te piksele iznivelisati, bajo moj, ali svakako će biti zabavno progledati.

4 jaja, šolja ulja (2 dl), šolja jogurta ili pavlake, 8 kašika brašna, 10 kašika kukuruznog brašna, prašak za pecivo, malo soli, 3-4 kriške sira (najbolje prevrelog, starog). Sve umutiti, staviti u podmazane modle ili pleh posut sa malo kukuruznog brašna i peći. Prijatno!

P. S. Sve što mi treba su duži dani i bose noge.

Nataša ANDRIĆ

 Čemu da se nadaš kada ti se kao životna mudrost, kroz generacije, prenose babine riječi “nešto se trpjeti mora“?

Zima je period godine kada se najviše krećem i provodim vreme van kuće, jer mi prija hladan vazduh koji me na neki način umiri i pročisti um, dok leti nemam želju da se pomerim i samo razmišljam kako ću da umrem od vreline i sparine i koliko još da pojačam klimu. Dan je toliko siv, tmuran i jadan da sam počela da ga sažaljevam.Što bi rekao čika Duško Radović: „Čekamo da se razgrne oblačno nebo, da nas ogreje sunce, pa da lepo sednemo i čekamo nešto drugo“.

Kad u ovom mom sremskom selu vidim lepo imanje, krajolik, skoro da se rasplačem… Išli smo da čuvamo bostan, imali kolibe od slame, osmatračnicu, strašilo, britve, slanine u torbi istopljene od julske žege,  balone vode kaljave spolja i trunje unutra, a koga briga… Kad pomislim na dom, stvori mi se slika tog vijugavog puta kroz šumicu i sreća kako stižem. Udaljenost je činila svoje i odlasci sve ređi, ali kad mi je god bilo teško, zažmurim i odmah sam tamo. Život nam izgleda uvek da ono o čemu najviše mislimo. Sticajem nekih ružnih okolnosti pre više od šest meseci, preselila sam se u novu kućicu i ne biste verovali, da biste došli do nje morate da prođete vijugavi put i jednu šumicu.

Rekoše, mudrost stiže s godinama. I dočekah ih, trome, teške, pune bolova u kostima. Džepovi iskustva odavno rašiveni, prosuli sadržaj uz put, ko zna kome i zašto. A mudrost? Da li je i ona bila u njima?

Postoji prekasno. I premalo. I nikad. Ali postoji sad. I sve. I zauvek. Ne biraš šta će biti, ali biraš hoćeš li. I nije ovo neki kretenski mini motivacioni govor, nego skup iskustava jednog običnog života. Uči se da otpuštaš teret koji te opterećuje, a ničemu ne koristi. Teret iz džepa, života, srca, misli. Nema potrebe da to nosiš sa sobom, samo ti otežava. Čemu da se nadaš kada ti se kao životna mudrost, kroz generacije, prenose babine reči “nešto se trpeti mora“? A to nešto je u suštini sve. Sve se na kraju prihvati. Bez obzira na bol, bez obzira na otpor. Istina te povuče za ruke i ispravi te… Da je primiš, dostojanstveno. Tako mnogo stvari zbog kojih se treba nervirati. Tako malo preostalih živaca za to.

U nekim danima, i pored dobre volje, nikakvi smo sagovornici. Malo smo više od onoga što tuđe oko može da vidi. I nešto manje, od onoga što sami vidimo.

P. S. Ima tih dana kad i mislima ostavljam otiske prstiju.

Nataša ANDRIĆ