Nije u Srbiji problem u nepostojanju zakonodavnog okvira već u neprimjenjivanju zakonskih mogućnosti i u opštem neradu oko istraživanja i procesuiranja ratnih zločina. Dakle, naše institucije imaju sve, samo je potrebno da sjednu i da rade, a to izgleda njima najteže pada

MONITOR: Ovih dana je u Beogradu održana Regionalna konferencija tužilaštava o saradnji u krivičnom progonu počinilaca ratnih zločina, u organizaciji srpskog Tužilaštva za ratne zločine, a uz podršku UN i vlade Velike Britanije. Kako ocjenjujete ovaj događaj?

ŽANIĆ: O održavanju ovog događaja znamo samo na osnovu šturog saopštenja Tužilaštva za ratne zločine i članaka malobrojnih medija koji još uvek prate ove teme. Osim floskula koje slušamo duži niz godina kako je regionalna saradnja važna i kako mora biti unapređena jer žrtve to očekuju, nismo čuli ništa novo. U stvarnosti je baš sve suprotno od toga. Nema iskrene volje da se sarađuje i veruje pravosudnim organima država u regionu, da se razmenjuju važni predmeti i dokazi, da se radi na otkrivanju masovnih grobnica.

Od vidiljive regionalne saradnje imamo dva medijska članka da je organizovana regionalna konferencija tužilaca u regionu. Koji su zaključci te konferencije i koji su naredni koraci dogovoreni – o tome nema ni reči. Tako da ja ovaj sastank ocenjujem kao potpuno trošenje vremena na razgovor koji je vođen već mnogo puta do sada, a koji nije doveo ni do kakvih pomaka u procesuiranju ratnih zločina niti do poboljšanja regionalne saradnje.

MONITOR: Ministarka pravde u vladi Srbije Maja Popović tom prilikom je naglasila posvećenost Srbije procesuranju optuženih za ratne zločine, pozivajući se na Nacionalnu strategiju za procesuiranje ratnih zločina 2021–2026 i najavljujući skoro usvajanje Akcionog plana za njenu primjenu. Kako komentarišete tvrdnju ministarke o „jakim institucionalnim kapacitetima Srbije“?

ŽANIĆ: Što se tiče institucionalnog i zakonodavnog okvira – Srbija zaista ima sve na raspolaganju. Postoje zakoni na osnovu kojih se sudi, zaključeni memorandumi i protokoli o saradnji sa tužilaštvima u regionu. Imali smo čak i prvu Nacionalnu strategiju za procesuiranje ratnih zločina koja je i usvojena da bi se ubrzalo procesuiranje ratnih zločina. Uskoro ćemo dobiti i drugu strategiju sa propratnim akcionim planom. Nije problem u nepostojanju zakonodavnog okvira već u neprimenjivanju zakonskih mogućnosti i u jednom opštem neradu po pitanju istraživanja i procesuiranja ratnih zločina. Dakle, naše institucije imaju sve, samo je potrebno da sednu i da rade, a to izgleda njima najteže pada. Samo bih podsetila da mi trenutno u TRZ imamo 12 zamenika tužioca i za prošlu godinu samo dve optužnice koje su rezultat isključivo njihovog rada. Dakle, imamo šest puta više zamenika tužilaca nego optužnica.

MONITOR: Za vrijeme trajanja Regionalne konferencije, predsjednik Srbije Aleksandar Vučić sastao se sa glavnim tužiocem Mehanizma za međunarodne krivične sudove Seržom Bramercom. Vučić je saopštio da je to bio razgovor o poboljšanju regionalne saradnje u vezi sa optužbama za ratne zločine. Imate li saznanja o „konkretnijim“ zahtjevima Bramerca?

ŽANIĆ: Kad god bi dolazio u posetu Srbiji, Serž Bramerc bi dolazio i u FHP kako bismo razgovarali o tome ima li pomaka u procesuiranju ratnih zločina pred domaćim sudovima. Međutim, poslednje dve godine Bramerc razgovara isključivo sa tužiteljkom za ratne zločine Snežanom Stanojković i predstavnicima vlasti, tako da mi nemamo ni tu minimalnu mogućnost da saznamo koji su njegovi konkretni zahtevi. FHP stalno zahteva od Tužilaštva za ratne zločine da na svom web sajtu objavljuje informacije o podignutim optužnicama, donetim presudama,  sastancima, i još važnije, rezultatima sastanaka i da na taj način obaveštava javnost o svom radu. Međutim, ukoliko se informišete isključivo putem sajta TRZ tu gotovo ništa nećete saznati jer se na njemu nalaze dve ili tri rečenice o tome ko je prisustvovao sastanku i koja je bila tema, ali o konkretnim zahtevima nema ni reči. Da zaključim, ne znamo koji je bio konkretan zahtev Bramerca, ali pretpostavljam da se u razgovorima išlo u pravcu iskrenije regionalne saradnje, razmene dokaza, neophodnosti pronalska nestalih i izručenje Radete i Jojića Mehanizmu za krivične sudove u Hagu.

MONITOR: Od Srbije se i dalje traži izručenje Vjerice Radete i Petra Jojića, funkcionera SRS, optuženih za nepoštovanje Haškog suda zbog „zastrašivanja, prijetnji i nuđenja mita svjedocima“, u postupku koji je Sud vodio protiv Šešelja. Vučić je na konferenciji za medije, poslije sastanka sa Bramercom, rekao nešto što bi trebalo da znači da izručenja neće biti. Kako to da razumijemo?

ŽANIĆ: Nije prvi put Aleksandar Vučić rekao kako neće biti izručenja Radikala Mehanizmu za krivične sudove u Hagu. On je jedan od kreatora narativa da Srbija nije u obavezi da isporuči Hagu osobe optužene za nepoštavanje suda, već samo za ratne zločine i genocid – što nije istina. I pre je Srbija isporučivala Hagu osobe koje su optužene za nepoštovanje suda pa se niko nije setio argumenta da ta obaveza Srbije ne postoji. U slučaju Radikala stvar je drugačija. Tu se radi o  osobama sa kojima je Vučić drugovao dugi niz godina. U mlađim danima oni su mu bili mentori, a njihovu politiku i dan danas zastupa. I kako da očekujemo da će se on posle više od 30 godina okrenuti protiv njih i predati ih Hagu. Bez ozbiljnijih pritiska Vučić sigurno neće izručiti Jojića i Radetu. Koliko će Hag tolerisati ovakve njegove ispade, videćemo.

MONITOR: Franjo Baričević, nekadašnji stanovnik sela Hrtkovci u Vojvodini, tužio je državu Srbiju i Vojislava Šešelja za nadoknadu materijalne i nematerijalne štete, pozivajući se na presudu kojom je Šešelj osuđen za zločine počinjene u tom selu 1992. godine, pred Sudom u Hagu. Da li Fond prati ovaj postupak koji je, ako sam dobro shvatila, za sada jedinstven?

ŽANIĆ: U pravu ste da je taj slučaj jedinstven, odnosno do sada nije bilo ove vrste postupka. Franjo Baričević je bio u kontaktu sa FHP i nakon nekoliko razgovora odlučili smo da on pokrene postupak pred sudom u Srbiji protiv Vojislava Šešelja za naknadu štete. Osnov za tužbu je bila presuda Haškog tribunala u kojoj je Šešelj osuđen za ratni zločin u Hrtkovcima. Videćemo koji će biti krajnji ishod tog postupka, ali već gotovo na startu vidimo u šta će ga Šešelj pretvoriti. U ponedeljak 20. septembra je trebalo da bude održano ročište, međutim, nedelju dana ranije sud je obavestio i advokata Franje Baričevića i Šešelja da se ročište odlaže zbog bolesti sudije i da će sledeće biti održano 22. decembra ove godine. Iako je telegram primio i Šešelj koji je znao da suđenja neće biti, on se u sudu pojavio i onda rekao medijima koji su bili ispred suda da je on „pobedio“ Franju Baričevića koji je pobegao zajedno sa svojim advokatom i da je sud doneo rešenje da je tužba odbačena. Dakle, Šešelj je svesno, u svom senzacionalističkom maniru, slagao javnost da je tužba povučena. Njegova ideja je da sve izvrne ruglu i da se postavi superiorno u odnosu na sve prisutne, uz konstantno omalovažavanje tužioca. Lažima zastrašuje sve oko sebe i šalje poruku javnosti da njemu ni danas, kao ni devedesetih, niko ništa ne može.

MONITOR: Apelacioni sud je potvrdio tri presude Prvog osnovnog suda u Beogradu o naknadi štete za ljude ubijene na Ovčari. Koliko često žrtve i oštećeni u postupcima za ratne zločine, potražuju materijalno obeštećenje – naknadu štete pred sudovima u Srbiji?

ŽANIĆ: Uspeli smo da uspostavimo sudsku praksu da članovi porodica ubijenih na Ovčari dobiju reparacije od Srbije na osnovu krivične presude domaćeg suda. Da nije bilo krivične presude u kojoj je utvrđena odgovornost JNA za streljanja na Ovčari, ne bi bilo ni ovih postupaka za naknadu štete. Veoma je važno naglasiti da je sud u Srbiji, još u toj krivičnoj presudi, utvrdio da su pripadnici teritorijalne odbrane Vukovara i dobrovoljačkih jedinica bili pod okriljem JNA. Na taj način je napravljena veza između odgovornih za zločine iz Srbije, i na osnovu toga je Srbija morala da isplati reparacije. Ta činjenica je veoma važna i za buduće postupke – u svim onim krivičnim presudama gde je utvrđeno ili će se u budućnosti utvrditi da je teritorijalna odbrana ili neka jedinica delovala pod okriljem JNA, policije Srbije ili VJ, članovi porodica će moći da dobiju reparacije od Srbije.

MONITOR: Šta su sada prioriteti u radu Fonda za humanitarno pravo? Da li Fond nešto radi u veti sa pitanjima nestalih lica u ratovima 90-ih?

ŽANIĆ: Fond i dalje nastavlja sa svojim aktivnostima, popisom ubijenih i nestalih na prostoru bivše Jugoslavije tokom ratova, praćenjem suđenja za ratne zločine, zastupanjem žrtava, vođenjem postupka za reparacije i aktivnostima zagovaranja izmene strateških dokumenata u oblasti suđenja za ratne zločine. Takođe, razvijamo i program koji se odnosi na kulturu sećanja. Isto tako, deo smo REKOM Mreže pomirenja koja je je preuzela brigu za izradu poimeničnog popisa žrtava ratova devedesetih na području nekadašnje Jugoslavije.

Ne postoji sistemska podrška ženama silovanim u ratu

MONITOR: Koje su glavne prepreke da se dostigne pravedna presuda za žene silovane u ratovima vođenim na prostoru nekadašnje SFRJ?

ŽANIĆ: Prepreka je mnogo, a malo volje da se one premoste. Na prvom mestu je nedostatak volje da se ti predmeti istražuju i odgovorni procesuiraju. Drugi problem je što ne postoji sistemska, holistička pomoć i podrška za te žene. Jedna je stvar da se žena pojavi kao svedokinja pred sudom, a sasvim druga stvar da li je ona psihički spremna za to, da li ima od čega da živi, da li je zaposlena itd. Mnogo faktora utiče na to da li će njeno svedočenje biti dovoljno ubedljivo za sud. Zato je naš stav da tim ženama mora da se obezbedi adekvatna i psihološka, i pravna i medicinska i ekonomska pomoć i podrška. S druge strane, tužioci, advokati i sudije moraju da budu edukovani na temu traume i njenih posledica. Nije realno očekivati da se posle 20 ili 25 godina žena seti svih detalja silovanja i da to ispriča na takav način da zadovolji sud. Dakle – obrazovanje o tome kako nastaje trauma, šta se dešava u ljudskom mozgu tokom stresne situacije i kako to utiče na kvalitet sećanja žrtve je ključno ukoliko želimo da te žrtve zaista imaju osećaj da je pravda konačno zadovoljena i da je neko njenu priču čio. Ne može pravni sistem da postoji sam za sebe, u nekom vakuumu, jer se život dešava svakog dana a ne samo tokom svedočenja.

Nastasja RADOVIĆ