Kako probuditi društvo i zadobiti masovnu podršku tema je za svakog političara, a još više za onog ko bi htio da bude i lider, ali je za sve građane još važnije kako društvo promijeniti, a da svima bude bolje ili da se oko toga slaže bar većina. Kuda ide svijet, i mi sa njim, kada je o tome riječ, razgovarali smo sa Ivanom Marovićem, nekadašnjim liderom Narodnog pokreta Otpor.

MONITOR: U SAD se dogodio još jedan akt nasilja koji je označen kao teroristički. Jedna od pretpostavki je da iza svega stoje lokalne desničarske organizacije iz Bostona, grada u mojem ste studirali. Da li je to najava domaćeg političkog nasilja i radikalizacije i koliko su SAD uopšte spremne na program koji je Barak Obama najavio za svoj drugi mandat?
MAROVIĆ: Meni je jako žao zbog ljudi koji su stradali i zbog nasilja koje se dogodilo u gradu u kome sam studirao, za koga me vežu lepe uspomene i u kome žive moji drugovi, koji su na svu sreću nepovređeni. Još je rano da se donese neki zaključak o političkoj pozadini ovog terorističkog akta i ja bih se uzdržao od pretpostavki, ali ono što možemo da zaključimo već sada je da političko nasilje ne dovodi do željenih rezultata. Terorizam je akt marginalnih očajnika koji za svoje ideje ne mogu da pridobiju ni mali broj ljudi i kroz terorizam pokušavaju da se nametnu kao faktor. Međutim, kao mnogo puta do sada, oni jedino mogu da se nametnu kao pretnja po bezbednost građana, nikako kao legitimna politička snaga.

MONITOR: U EU je i dalje dominantna politika stezanja kaiša. Najanoviji slučaj kolapsa bankarskog sektora na Kipru pokazuje da vatra nije ugašena, ali i da najveći teret pada na građane. Kakve su vaše prognoze: koliko bi produbljivanje jaza između bogatih i siromašnih moglo da ugrozi stabilnost zemalja unutar EU, demokratske mehanizme i prihvaćeni obrazac tzv. zapadnih vrijednosti?
MAROVIĆ: Vatra nije ugašena, a čak i ako bude ugašena, samo je pitanje vremena kada će ponovo da bukne. Osnovni problem je dugoročno opadanje evropske ekonomske moći u odnosu na istočnu Aziju i Ameriku, a taj problem se ne rešava, političari su suviše zauzeti rešavanjem urgentnih problema, pa nemaju vremena za suštinske. Ovo relativno opadanje ekonomske moći neće rešiti političari koji se kriju iza Brisela svaki put kada treba uraditi nešto nepopularno, neće ni evrokratija u tom istom Briselu koja pati od demokratskog deficita te više brine o brojkama u završnim računima nego o ljudskim sudbinama, ali bojim se da neće ni građani sve dok su organizovani u okviru postojećih struktura, sindikata i političkih partija, fokusirani na očuvanje postojećih privilegija, a manje na osmišljavanje rešenja. Bojim se da kratkoročno nećemo videti promenu na tom planu, ali na duži rok verujem u sposobnost građana da se samoorganizuju i ponovo osvoje demokratski proces.

MONITOR: Sa druge strane i odnedavno patentirani model latino-američke varijante socijalizma, naročito onaj radikalniji kakav je u Venecueli, kao da gubi podršku. Ako je tzv. neoliberalni kapitalizam u krizi, da li je, sa druge strane, održiv socijalistički projekat koji bi odbacio tržište i institucionalizovanu demokratiju?Brazil se uzima kao primjer dobrog rješenja.
MAROVIĆ: Latinoamerički model je veoma interesantan, mada bi pre mogli da kažemo da ima više modela. U Venecueli je to odbacivanje globalizacije, pre svega omogućeno rezervama nafte. Ovaj model je bio vezan za Čaveza i videćemo koliko će dugo opstati kada njega više nema. Populizam može biti efikasan na kratak rok, ali za dugoročne rezultate potrebne su institucije. Brazil za vreme Lule, s druge strane, nije populistički odbacio globalizaciju, već je upravo krenuo u izgradnju institucija koje su prilagođene današnjem ekonomskom poretku, ali usmerene na redistribuciju bogatstva i na smanjenje socijalnih razlika, a pogotovo na ulaganje u obrazovanje, što je dovelo do toga da je Brazil cenjen međunarodni igrač i model koji je interesantan mnogim zemljama u razvoju. Tržišne institucije na kojima počiva kapitalizam jesu trenutno u krizi, ali socijalističke institucije ne postoje od pada socijalizma, njih je nemoguće ponovo uspostaviti, a Brazil je primer da se ne mora nužno odbaciti tržište, te da se može oživeti demokratski proces, upravo izgradnjom novih institucija prilagođenim ovom trenutku.

MONITOR: Postizborna situacija se zakuvava i u Crnoj Gori. Opozicija ne priznaje pobedu kandidata vlasti, ali za razliku od Venecuele gde je Organizacija američkih država ponudila ekspertsku pomoć, ovde nema razumevanja evropskih institucija za poziciju opozicionih snaga koje su se, i pre izbora, žalile na neravnopravne uslove i nemogućnost da kontrolišu promene u biračkim spiskovima. Koliko je za regularnost izbora važno boriti se da se opozicija zaštiti od „preventivne krađe” kroz netransparentan sistem predizbornih uslova?
MAROVIĆ: Izborne neregularnosti su u više zemalja proizvele ozbiljne krize, uključujući tu i Srbiju za vreme Miloševića do čijeg pada je došlo nakon pokušaja izborne krađe. Ali da bi izborna krađa dovela do opštenarodne pobune mora biti nedvosmisleno dokazana. U našem slučaju mi smo vršili preventivne mere na dva nivoa, jedan je bio mobilizacija što većeg broja ljudi da glasaju, čime se otežava manipulacija i ljudi uključuju u izborni proces, dok je drugi bio stvaranje kapaciteta da se izborna krađa dokumentuje i blagovremeno prezentuje biračima koji su u tom procesu učestvovali. To nije posao političkih partija koje se bore za vlast, nosioci tog projekta trebalo bi da budu nepartijske organizacije kojima je cilj uspostavljanje fer izbornog procesa. U našem slučaju taj izborni proces je funkcionisao i prošle godine kada su na vlast demokratski došli ljudi protiv kojih smo se borili tokom devedesetih.

MONITOR: Još se vjeruje u vještinu i moć političkog marketinga u osvajanju podrške birača. Koliko je amortizovana ta njegova moć kada se radi o krizama i prelomnim političkim i društvenim situacijama? Gdje marketing kao specifično umijeće, a danas i profesija društvenog zavođenja (umjesto nekadašnje „gole” propagande) prestaje da bude sredstvo pridobijanja, a sam život i njegova „strujanja” nameću rješenja?
MAROVIĆ: Ne verujem toliko u moć političkog marketinga koliko verujem, zahvaljujući ličnom iskustvu, u moć političkog organizovanja. Koncept političkog marketinga je elitistički koncept po kome elita na nešto moderniji način nego u slučaju propagande manipuliše masama. Ovaj koncept je uspešan samo onoliko koliko su mase neorganizovane. U slučajevima u kojima je političko organizovanje, a pre svega tu mislim na samoorganizovanje građana, razvijeno, nametanje stavova odozgo postaje veoma teško i politički proces postaje dvosmeran, a elita je prisiljena da usvaja stavove koji dolaze odozdo. Dobar primer za to je promena stavova širom političkog spektra u SAD po pitanju nedokumentovanih imigranata, što je rezultat pre svega predanog rada imigrantskih organizacija u proteklih nekoliko godina.

MONITOR: Velike nade su polagane u „arapsko proljeće”. Do demokratizacije društava sa malim demokratskim tradicijama izgleda, i po ovom primjeru, ne može doći preko noći. Da li je stvar u tome što zapadni tip demokratije nije idealan za druga društva? I koliko je u tome ipak važna smjenjivost vlasti?
MAROVIĆ: Samo su površni analitičari, kakvih nažalost na Zapadu ima jako mnogo, mogli da pomisle da je arapsko buđenje nešto poput pada Berlinskog zida, nakon čega će zemlje regiona odlučno krenuti u reforme, kao što je to bio slučaj u istočnoj Evropi nakon 1989. Bliski istok je region opterećen dubokim problemima i ono čemu prisustvujemo danas je borba između političkih snaga koje imaju dijametralno suprotne poglede na uređenje društva. Bez te borbe, koja će biti duga, nema govora o uspostavljanju demokratskog društva. Ne zaboravimo da je i zapadna demokratija rezultat borbe, koja se doduše odvijala pre više od dva veka, pa smo možda to zaboravili. I Bliski istok će u narednom periodu biti nestabilan, ali videli smo da je lažna stabilnost pod diktatorskim režimima tokom 20. veka unazadila ceo taj region.

MONITOR: S tim u vezi, interesantna su društva koja su usvojila tradiciju tzv. britanske demokratije, prije svih Indija. Iako zemlja od oko milijardu ljudi, ona sprovodi izbore u zapadnoj tradiciji demokratije. Za razliku od susjedne joj Kine gdje se još teško može zamisliti višepartijski sistem, ali gdje postoji neka vrsta državnog kapitalizma pod kontrolom komunističke vlasti?
MAROVIĆ: Zaista su ta dva modela različita, ali ne treba zaboraviti da Indija nije samo zemlja koja praktikuje demokratiju, već takođe i zemlja gde je kastinski sistem i te kako živ, odakle stižu izveštaji o nasilju nad ženama i gde su verski motivisan neredi sa stotinama žrtava u svežem sećanju. Ali upravo to postojanje demokratskih institucija, kao slobodne štampe, svakako slobodnije nego u Kini, omogućava da se o ovim problemima diskutuje i da do nekih pomeranja dođe, kao što je slučaj sa nedavno donetim zakonom kojim se striktno kažnjava seksualno nasilje nad ženama, što je rezultat napora tamošnjeg ženskog pokreta. Ovako nešto je nezamislivo u Kini.

Elite reaguju na pritiske

MONITOR: I kod nas se često problematizuje mogućnost društva da iskorijeni endemsku korupciju i druge „korisne” običaje (među ostalim i tzv. „porodično glasanje” na izborima) i da uspostavi racionalna pravila, pravnu državu. Šta je, po vama, pokazala demokratizacija našeg regiona u posthladnoratovskom i postjugoratovskom vremenu?
MAROVIĆ: Naša tranzicija je pod snažnim gravitacionim uticajem Evropske unije, koji je možda oslabio poslednjih godina, ali je i dalje veoma jak. Međutim, u isto vreme gotovo da ne postoji unutrašnji kapacitet da se formuliše politika koja bi se potom sprovodila u delo. Osim učlanjenja u EU, naše političke elite su nesposobne da osmisle državni projekat, pa čak ni da krenu u neke manje reforme. To je signal za uzbunu i neophodno je da se taj kapacitet ojača, a to se, po mom mišljenju, može ostvariti jedino putem građanskog samoorganizovanja. Elite reaguju na pritiske, a trenutno jedini pritisak koji do njih dolazi je pritisak iz EU.

Nastasja RADOVIĆ