Ratko Mladić se pojavio pred Haškim tribunalom, ali o njemu već šesnaest godina znamo veoma malo. Decidirano obećana istraga oko Mladićevog skrivanja i logistike, koju su dali i predsjednik Srbije i ministarka pravde, mogla bi, po ovdašnjem običaju, da se ubrzo zaboravi. Šta je bilo i šta bi moglo biti u vezi ove teme razgovarali smo sa jednim od najboljih poznavalaca materije, Goranom Petrovićem, čovjekom koji je do 1999. godine radio u RDB, a odmah poslije petooktobarskih promjena, došao na njeno čelo. Petrović je uhapsio Radeta Markovića, načelnika RDB, zbog zločina na Ibarskoj magistrali, otkrio mrežu prisluškivanja i praćenja Vuka Draškovića i Slavka Ćuruvije, ućestvovao u hapšenju i slanju Slobodana Milosevića u Hag. Petrović je i autor knjige provokativnog naslova – Vesela UDBA. MONITOR: Svojevremeno ste optuživali Vojislava Koštunicu da je skrivao Ratka Mladića. A šta je sa njim bilo nakon Koštuničinog odlaska sa vlasti?
PETROVIĆ: Optužuje tužilac a ja sam baš kao i danas samo ukazivao na činjenicu, da je služba na čijem sam čelu bio tokom 2001. nepobitno utvrdila da Mladića čuva, štiti, pruža mu logističku podršku zovi te to kako god hoćete, Vojska SRJ odnosno desetine njenih pripadnika. Da to čine aktivni pripadnici vojske u okviru svojih redovnih aktivnosti uz znanje, saglasnost i odobravanje najviših vojnih starešina. Dakle, načelnika generalštaba, načelnika vojne službe bezbednosti, vojne obaveštajne službe i mnogih drugih. Takođe sam rekao, da sam o tome obavestio ministra i premijera i da sam nakon toga dobio povratnu informaciju iz kabineta premijera, da je on razgovarao sa Koštunicom na tu temu, ali da mu je ovaj rekao da je u pitanju viši državni interes ili nešto slično, i da on Mladića neće ni hapsiti ni isporučivati Hagu ! I na kraju, da je tokom 2002. i sam Koštunica na jednoj konferenciji za štampu pred TV kamerama rekao i tu čuvenu rečenicu ,,Vojska više ne čuva Mladića” i tako indirektno priznao ono što su tada već svi znali, da je vojska čuvala Mladića!! Nakon svega ovoga Vojska SRJ naravno više nije mogla direktno i otvoreno da pomaže Mladiću u skrivanju, ali su to očigledno nastavili da rade njegovi poštovaoci i obožavaoci, među kojima je logično najviše bilo njegovih saboraca i ratnih drugova, dakle, nekadašnjih pripadnika ove ili one vojske, prijatelja i rođaka, samo što se njihov broj vremenom smanjivao. Pre svega zbog bezbednosnih razloga a potom i nedostatka novca i sve većeg pritiska međunarodne zajednice na Srbiju.

MONITOR:Kako komentarišete najave Borisa Tadića i Snežane Malović da će se voditi ozbiljna istraga u vezi sa pronalaženjem onih koji su Mladića skrivali?
PETROVIĆ: Kao neozbiljne i licemerne, jer se oni koji su Mladića skrivali barem u nekim periodima znaju i ne treba ih pronalaziti, već samo uhapsiti i optužiti. A to do danas nije učinio niko uključujući Tadića i Malovićevu. Umesto toga, Tadić je rekao da je svojevremeno, dakle, kada je Mladića štitio Koštunica, postojao prećutan stav da se on ne hapsi ili nešto slično. Samo nam nije rekao ko je usaglasio takav stav, i kakva je bila njegova uloga u svemu tome. I da li je politički stav iznad ustava i zakona. A zakon kaže, da su svi napred navedeni činili krivično delo. I to vrlo konkretno – Pomaganje učiniocu nakon izvršenog krivičnog dela. Pa su shodno tome i svi pripadnici vojske i njeni rukovodioci zajedno sa Koštunicom i njegovim saradnicima i savetnicima, počinili pomenuto krivično delo. O čemu postoji obilje dokaza i potrebno je samo da oni budu uhapšeni i optuženi, što se nije desilo a bojim se da se neće ni desiti. Osim toga, Tadić je bio ministar odbrane čini mi se 2003. i znao ono što danas svi znaju ali nije učinio ništa po tom pitanju. Nije primera radi, formirao nikakvu komisiju niti sproveo bilo kakvu istragu kako bi utvrdio ko je sve, kako i po čijem nalogu pomagao Mladiću u skrivanju i tako činio krivično delo. Zašto bismo mu verovali da će to učiniti danas.

MONITOR: Koliko je vašem odlasku sa čela BIA, doprinio „antihaški lobi”?
PETROVIĆ: Mom odlasku sa mesta načelnika RDB najviše je doprinela nespremnost vlade Srbije da se suoči sa činjenicom, da se u slučaju pobune JSO u stvari radi o državnom udaru, koji uz pomoć kriminalnih struktura organizuju vojska i predsednik države, dakle, antihaški lobi kako bi zaustavili demokratske i reformske procese u zemlji. Da shvati da je pravo pitanje MI- demokratske i reformske snage ili ONI. Antihaški lobi je samo skraćenica za NJIH. A ONI su u suštini ne samo antihaški već i antidemokratski, antireformski, antievropski, anticivilizacijski i kriminalni lobi. Kada sam video da su u vladi samo pojedinci svesni toga, podneo sam ostavku.

MONITOR: Dan pred Mladićevo hapšenje u javnosti se pojavila zvanična informacija da se mijenja taktika potrage za njim, da će se sada i Dačićeva policija uključiti u lociranje bjegunaca, a ne kao do sada samo asistirati tajnim službama. Šta se htjelo poručiti?
PETROVIĆ: U Srbiji u poslednje vreme više nego ikada i više nego bilo gde paralelno egzistiraju dva sveta, jedan medijski, virtuelni i jedan realni. U ovom prvom je Srbija uređena demokratska država, koja ubrzano sprovodi reforme i hita ka EU u kojoj sve cveta i peva, pristižu strane investicije, otvaraju se fabrike i nova radna mesta, grade autoputevi…U stvarnosti Srbija je mala, mafijaška, bankrot kvazidržava izjedena korupcijom, kojom vladaju tajkuni u sprezi sa političkim oligarhijama u kojoj malo toga funkcioniše. U kojoj ne funkcionišu institucije sistema što se pokušava zabašuriti, upravo ovakvim medijskim trikovima i manipulacijama. Što se vidi i u slučaju Mladić. Jer, na papiru imamo savršen bezbednosni sistem, BIA, MUP, vojne službe, Tužilaštvo za ratne zločine, Nacionalni savet za saradnju sa HT, Akcioni tim, Savet za nacionalnu bezbednost, dok su u suštini mnoge od ovih institucija ili virtuelne ili ako i postoje potpuno uništene, nefunkcionalne, dezorjentisane i pod punom političkom kontrolom. Pa, shodno tome i u slučaju hapšenja Mladića nijedna od ovih institucija ne samo da nije imala gotovo nikakvu ulogu, već i niko od njihovih čelnika o svemu tome nije bio ni obavešten.

MONITOR: Vi ste bili i na čelu „diplomatske obavještajne službe” u vrijeme ministrovanja Gorana Svilanovića. Da li je i ona učestvovala, preko diplomatskih predstavništava SRJ, u potrazi za haškim bjeguncima jer se za više njih tvrdilo da se nalaze u inostranstvu – Rusiji, Belorusiji itd.?
PETROVIĆ: Služba za istraživanje i dokumentaciju MSP je bila najbolje što je u domenu bezbednosti postojalo u zemlji u tom trenutku. Imali smo informacije o svemu. O onome što se dešava u Vašingtonu, Briselu, Moskvi, o situaciji u Iraku, problemu Kosova, terorizmu, kriminalu. Shodno tome, raspolagali smo i informacijama vezanim za ratne zločine i skrivanju pojedinih pripadnika zemunskog klana u susednim zemljama.

MONITOR: I vlada Zorana Đinđića je u posljednjem momentu, u odnosu na uslovljavanja SAD, uhapsila i isporučila Slobodana Miloševića. To je tada u martu i u junu 2001. bila drama i za građane, stvoren je utisak velike neizvjesnosti. Vi ste tada bili na čelu RDB. Kako se toga danas sjećate?
PETROVIĆ: Ne bih se složio da je to bilo u poslednjem momentu, jer je Milošević uhapšen i isporučen u Hag, jedva nekoliko meseci nakon formiranja vlade i manje od godinu dana od demokratskih promena, iako je bezbednosni rizik cele akcije zahvaljujući Koštunici i antihaškom lobiju bio ogroman. Ali je vlada na čelu sa premijerom Đinđićem, tim činom pokazala nespornu volju i hrabrost, da se suoči sa problemima koji su stajali na putu našem priključenju, ne samo Evropi već celom demokratskom i civilizovanom svetu. Nažalost, ni Đinđić ni vlada nisu imali snage da u tome istraju i sve se završilo nacionalnom tragedijom, to jest, ubistvom premijera i definitivnim porazom reformskih i demokratskih ideja.

Jak je antihaški lobi

MONITOR: Nakon Mladićevog hapšenja, sve češće se može čuti komentar da je bila predimenzionirana priča o „antihaškom lobiju”.Jer, eto, Mladić je u tako jadnom stanju nađen u jednom selu, u kući svog brata?
PETROVIĆ: Oni koji takve komentare daju ili proturaju kroz medije, su zapravo glasnogovornici antihaškog lobija. Jer činjenice iznete na početku, takvu tvrdnju čine apsurdnom. A činjenica je da je Mladića svojevremeno štitio Milošević, da su svadbu njegovog sina u beogradskom hotelu Jugoslavija 1997.zajedno obezbeđivali pripadnici vojnih službi bezbednosti i DB-a. Činjenica je i da su mu potom u skrivanju zdušno pomagali i Koštunica i njegovi saradnici i savetnici, opet uz pomoć vojske. Činjenica je, da je u to vreme šef VBA bio njegov omiljeni Aco Tomić. Činjenica je, a ja sam je mnogo puta javno izneo, da je Rade Bulatović preuzimajući funkciju direktora BIA, svojim prethodnicima Milićeviću i Živaljeviću čim je ušao u kabinet postavio samo jedno jedino pitanje – ,,Kako ste smeli da jurite Šljivančanina, kada ste znali da ga ja čuvam?” Činjenica je, da je zahvaljujući Koštunici i njegovom ministru pravde Stojkoviću onemogućeno saslušanje Ace Tomića u slučaju Jataci, koji je godinama opstruisan a na kraju se završio oslobađajućom presudom zbog nedostatka dokaza…Činjenica je, da je povod za organizovanje pobune JSO uz pomoć vođa zemunskog kriminalnog klana a sve uz znanje i podršku Koštunice u novembru 2001. bilo hapšenje dvojice haških begunaca… O raznim nezavisnim intelektualcima, patriotama i plaćenim medijima i njihovoj ulozi u svemu tome da i ne govorimo… Ako sve to nije antihaški lobi ja onda stvarno ne znam šta je i prihvatam njegovo nepostojanje.

Tapkanje u mjestu

MONITOR: Pobuna JSO 2001, ali i ubistvo premijera Đinđića pokazali su sraslost ratnog zločin i ratnog profiterstva. Koliko je država do danas uradila da razotkrije ovaj komplot, da razvlasti njegove aktere, ali i „vrati oteto”?
PETROVIĆ: Samo ono na šta je bila prinuđena, od strane domaće javnosti i međunarodne zajednice a to je gotovo ništa, ako se ne računa to što je pohapsila neposredne izvršioce ovog zločina. Pitanje političke a samim tim i antihaške, antireformske, antidemokratske, antievropske pa i kriminalne pozadine ubistva Zorana Đinđića, se i dan danas gura pod tepih što dovoljno govori o snazi, mestu i ulozi ovih snaga i u današnjem sistemu vlasti u Srbiji.

Nastasja RADOVIĆ