Povežite se sa nama

INTERVJU

GORAN PETROVIĆ, BIVŠI NAČELNIK RDB SRBIJE: Dogovor je čuvao Mladića

Objavljeno prije

na

  Ratko Mladić se pojavio pred Haškim tribunalom, ali o njemu već šesnaest godina znamo veoma malo. Decidirano obećana istraga oko Mladićevog skrivanja i logistike, koju su dali i predsjednik Srbije i ministarka pravde, mogla bi, po ovdašnjem običaju, da se ubrzo zaboravi. Šta je bilo i šta bi moglo biti u vezi ove teme razgovarali smo sa jednim od najboljih poznavalaca materije, Goranom Petrovićem, čovjekom koji je do 1999. godine radio u RDB, a odmah poslije petooktobarskih promjena, došao na njeno čelo. Petrović je uhapsio Radeta Markovića, načelnika RDB, zbog zločina na Ibarskoj magistrali, otkrio mrežu prisluškivanja i praćenja Vuka Draškovića i Slavka Ćuruvije, ućestvovao u hapšenju i slanju Slobodana Milosevića u Hag. Petrović je i autor knjige provokativnog naslova – Vesela UDBA. MONITOR: Svojevremeno ste optuživali Vojislava Koštunicu da je skrivao Ratka Mladića. A šta je sa njim bilo nakon Koštuničinog odlaska sa vlasti?
PETROVIĆ: Optužuje tužilac a ja sam baš kao i danas samo ukazivao na činjenicu, da je služba na čijem sam čelu bio tokom 2001. nepobitno utvrdila da Mladića čuva, štiti, pruža mu logističku podršku zovi te to kako god hoćete, Vojska SRJ odnosno desetine njenih pripadnika. Da to čine aktivni pripadnici vojske u okviru svojih redovnih aktivnosti uz znanje, saglasnost i odobravanje najviših vojnih starešina. Dakle, načelnika generalštaba, načelnika vojne službe bezbednosti, vojne obaveštajne službe i mnogih drugih. Takođe sam rekao, da sam o tome obavestio ministra i premijera i da sam nakon toga dobio povratnu informaciju iz kabineta premijera, da je on razgovarao sa Koštunicom na tu temu, ali da mu je ovaj rekao da je u pitanju viši državni interes ili nešto slično, i da on Mladića neće ni hapsiti ni isporučivati Hagu ! I na kraju, da je tokom 2002. i sam Koštunica na jednoj konferenciji za štampu pred TV kamerama rekao i tu čuvenu rečenicu ,,Vojska više ne čuva Mladića” i tako indirektno priznao ono što su tada već svi znali, da je vojska čuvala Mladića!! Nakon svega ovoga Vojska SRJ naravno više nije mogla direktno i otvoreno da pomaže Mladiću u skrivanju, ali su to očigledno nastavili da rade njegovi poštovaoci i obožavaoci, među kojima je logično najviše bilo njegovih saboraca i ratnih drugova, dakle, nekadašnjih pripadnika ove ili one vojske, prijatelja i rođaka, samo što se njihov broj vremenom smanjivao. Pre svega zbog bezbednosnih razloga a potom i nedostatka novca i sve većeg pritiska međunarodne zajednice na Srbiju.

MONITOR:Kako komentarišete najave Borisa Tadića i Snežane Malović da će se voditi ozbiljna istraga u vezi sa pronalaženjem onih koji su Mladića skrivali?
PETROVIĆ: Kao neozbiljne i licemerne, jer se oni koji su Mladića skrivali barem u nekim periodima znaju i ne treba ih pronalaziti, već samo uhapsiti i optužiti. A to do danas nije učinio niko uključujući Tadića i Malovićevu. Umesto toga, Tadić je rekao da je svojevremeno, dakle, kada je Mladića štitio Koštunica, postojao prećutan stav da se on ne hapsi ili nešto slično. Samo nam nije rekao ko je usaglasio takav stav, i kakva je bila njegova uloga u svemu tome. I da li je politički stav iznad ustava i zakona. A zakon kaže, da su svi napred navedeni činili krivično delo. I to vrlo konkretno – Pomaganje učiniocu nakon izvršenog krivičnog dela. Pa su shodno tome i svi pripadnici vojske i njeni rukovodioci zajedno sa Koštunicom i njegovim saradnicima i savetnicima, počinili pomenuto krivično delo. O čemu postoji obilje dokaza i potrebno je samo da oni budu uhapšeni i optuženi, što se nije desilo a bojim se da se neće ni desiti. Osim toga, Tadić je bio ministar odbrane čini mi se 2003. i znao ono što danas svi znaju ali nije učinio ništa po tom pitanju. Nije primera radi, formirao nikakvu komisiju niti sproveo bilo kakvu istragu kako bi utvrdio ko je sve, kako i po čijem nalogu pomagao Mladiću u skrivanju i tako činio krivično delo. Zašto bismo mu verovali da će to učiniti danas.

MONITOR: Koliko je vašem odlasku sa čela BIA, doprinio „antihaški lobi”?
PETROVIĆ: Mom odlasku sa mesta načelnika RDB najviše je doprinela nespremnost vlade Srbije da se suoči sa činjenicom, da se u slučaju pobune JSO u stvari radi o državnom udaru, koji uz pomoć kriminalnih struktura organizuju vojska i predsednik države, dakle, antihaški lobi kako bi zaustavili demokratske i reformske procese u zemlji. Da shvati da je pravo pitanje MI- demokratske i reformske snage ili ONI. Antihaški lobi je samo skraćenica za NJIH. A ONI su u suštini ne samo antihaški već i antidemokratski, antireformski, antievropski, anticivilizacijski i kriminalni lobi. Kada sam video da su u vladi samo pojedinci svesni toga, podneo sam ostavku.

MONITOR: Dan pred Mladićevo hapšenje u javnosti se pojavila zvanična informacija da se mijenja taktika potrage za njim, da će se sada i Dačićeva policija uključiti u lociranje bjegunaca, a ne kao do sada samo asistirati tajnim službama. Šta se htjelo poručiti?
PETROVIĆ: U Srbiji u poslednje vreme više nego ikada i više nego bilo gde paralelno egzistiraju dva sveta, jedan medijski, virtuelni i jedan realni. U ovom prvom je Srbija uređena demokratska država, koja ubrzano sprovodi reforme i hita ka EU u kojoj sve cveta i peva, pristižu strane investicije, otvaraju se fabrike i nova radna mesta, grade autoputevi…U stvarnosti Srbija je mala, mafijaška, bankrot kvazidržava izjedena korupcijom, kojom vladaju tajkuni u sprezi sa političkim oligarhijama u kojoj malo toga funkcioniše. U kojoj ne funkcionišu institucije sistema što se pokušava zabašuriti, upravo ovakvim medijskim trikovima i manipulacijama. Što se vidi i u slučaju Mladić. Jer, na papiru imamo savršen bezbednosni sistem, BIA, MUP, vojne službe, Tužilaštvo za ratne zločine, Nacionalni savet za saradnju sa HT, Akcioni tim, Savet za nacionalnu bezbednost, dok su u suštini mnoge od ovih institucija ili virtuelne ili ako i postoje potpuno uništene, nefunkcionalne, dezorjentisane i pod punom političkom kontrolom. Pa, shodno tome i u slučaju hapšenja Mladića nijedna od ovih institucija ne samo da nije imala gotovo nikakvu ulogu, već i niko od njihovih čelnika o svemu tome nije bio ni obavešten.

MONITOR: Vi ste bili i na čelu „diplomatske obavještajne službe” u vrijeme ministrovanja Gorana Svilanovića. Da li je i ona učestvovala, preko diplomatskih predstavništava SRJ, u potrazi za haškim bjeguncima jer se za više njih tvrdilo da se nalaze u inostranstvu – Rusiji, Belorusiji itd.?
PETROVIĆ: Služba za istraživanje i dokumentaciju MSP je bila najbolje što je u domenu bezbednosti postojalo u zemlji u tom trenutku. Imali smo informacije o svemu. O onome što se dešava u Vašingtonu, Briselu, Moskvi, o situaciji u Iraku, problemu Kosova, terorizmu, kriminalu. Shodno tome, raspolagali smo i informacijama vezanim za ratne zločine i skrivanju pojedinih pripadnika zemunskog klana u susednim zemljama.

MONITOR: I vlada Zorana Đinđića je u posljednjem momentu, u odnosu na uslovljavanja SAD, uhapsila i isporučila Slobodana Miloševića. To je tada u martu i u junu 2001. bila drama i za građane, stvoren je utisak velike neizvjesnosti. Vi ste tada bili na čelu RDB. Kako se toga danas sjećate?
PETROVIĆ: Ne bih se složio da je to bilo u poslednjem momentu, jer je Milošević uhapšen i isporučen u Hag, jedva nekoliko meseci nakon formiranja vlade i manje od godinu dana od demokratskih promena, iako je bezbednosni rizik cele akcije zahvaljujući Koštunici i antihaškom lobiju bio ogroman. Ali je vlada na čelu sa premijerom Đinđićem, tim činom pokazala nespornu volju i hrabrost, da se suoči sa problemima koji su stajali na putu našem priključenju, ne samo Evropi već celom demokratskom i civilizovanom svetu. Nažalost, ni Đinđić ni vlada nisu imali snage da u tome istraju i sve se završilo nacionalnom tragedijom, to jest, ubistvom premijera i definitivnim porazom reformskih i demokratskih ideja.

Jak je antihaški lobi

MONITOR: Nakon Mladićevog hapšenja, sve češće se može čuti komentar da je bila predimenzionirana priča o „antihaškom lobiju”.Jer, eto, Mladić je u tako jadnom stanju nađen u jednom selu, u kući svog brata?
PETROVIĆ: Oni koji takve komentare daju ili proturaju kroz medije, su zapravo glasnogovornici antihaškog lobija. Jer činjenice iznete na početku, takvu tvrdnju čine apsurdnom. A činjenica je da je Mladića svojevremeno štitio Milošević, da su svadbu njegovog sina u beogradskom hotelu Jugoslavija 1997.zajedno obezbeđivali pripadnici vojnih službi bezbednosti i DB-a. Činjenica je i da su mu potom u skrivanju zdušno pomagali i Koštunica i njegovi saradnici i savetnici, opet uz pomoć vojske. Činjenica je, da je u to vreme šef VBA bio njegov omiljeni Aco Tomić. Činjenica je, a ja sam je mnogo puta javno izneo, da je Rade Bulatović preuzimajući funkciju direktora BIA, svojim prethodnicima Milićeviću i Živaljeviću čim je ušao u kabinet postavio samo jedno jedino pitanje – ,,Kako ste smeli da jurite Šljivančanina, kada ste znali da ga ja čuvam?” Činjenica je, da je zahvaljujući Koštunici i njegovom ministru pravde Stojkoviću onemogućeno saslušanje Ace Tomića u slučaju Jataci, koji je godinama opstruisan a na kraju se završio oslobađajućom presudom zbog nedostatka dokaza…Činjenica je, da je povod za organizovanje pobune JSO uz pomoć vođa zemunskog kriminalnog klana a sve uz znanje i podršku Koštunice u novembru 2001. bilo hapšenje dvojice haških begunaca… O raznim nezavisnim intelektualcima, patriotama i plaćenim medijima i njihovoj ulozi u svemu tome da i ne govorimo… Ako sve to nije antihaški lobi ja onda stvarno ne znam šta je i prihvatam njegovo nepostojanje.

 

Tapkanje u mjestu

MONITOR: Pobuna JSO 2001, ali i ubistvo premijera Đinđića pokazali su sraslost ratnog zločin i ratnog profiterstva. Koliko je država do danas uradila da razotkrije ovaj komplot, da razvlasti njegove aktere, ali i „vrati oteto”?
PETROVIĆ: Samo ono na šta je bila prinuđena, od strane domaće javnosti i međunarodne zajednice a to je gotovo ništa, ako se ne računa to što je pohapsila neposredne izvršioce ovog zločina. Pitanje političke a samim tim i antihaške, antireformske, antidemokratske, antievropske pa i kriminalne pozadine ubistva Zorana Đinđića, se i dan danas gura pod tepih što dovoljno govori o snazi, mestu i ulozi ovih snaga i u današnjem sistemu vlasti u Srbiji.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

TEA GORJANC-PRELEVIĆ, IZVRŠNA DIREKTORICA AKCIJE ZA LJUDSKA PRAVA: Nedodgovorno se zapostavlja značaj pomirenja u regionu

Objavljeno prije

na

Objavio:

Politika da se namjerno nanosi šteta Crnoj Gori na njenom putu ka EU je očigledna. Svi pomagači takve politike su protivnici članstva Crne Gore u EU, kako god da se zvanično predstavljaju

 

 

TXT: MONITOR: HRA i Centar za ženska prava osudili su napad Zorana Ćoća Bećirovića na novinarku Pobjede Anu Raičković, kao apsolutno neprihvatljiv čin nasilja.  Kako vidite dosadašnje reakcije nadležnih i šta bi država morala da učini? 

GORJANC-PRELEVIĆ:Reagovanje nadležnih je onakvo kakvo treba da bude. Državni vrh je jednoglasno osudio napad, policija je u saopštenju posebno naglasila da želi da unaprijedi bezbjednost novinara, osumnjičeni su odmah privedeni, zadržani i određen im je pritvor zbog opasnosti od ponavljanja djela, jer su izrečene ozbiljne prijetnje novinarki i njenom sinu, i mogućeg uticaja na svjedoke. Sada je važno da procesuiranje bude efikasno, da se postupak ne razvodnjava godinama kao što se dešava. Krivični zakonik od 2021. propisuje strožije kazne za napade na novinare, ali je važno i da se vidi da pravni sistem funkcioniše i da se postupci vode u razumnom roku. Zabrinjava što je ovo sudeći po Sindikatu medija već 18. incident na štetu novinara ove godine.

Reakcije na ovaj događaj, koji nije smio da se desi, pokazuju i dvije karakteristične pojave. Prvo, u javnosti su prisutne naglašene osude napada na novinarku od strane muškog dijela društva, posebno zbog toga što je sve počelo intenzivnim dobacivanjem uvreda ženi iz mraka od strane trojice muškaraca. Važna je ta osuda, jer se naši dječaci moraju učiti novim i mnogo boljim obrascima ponašanja. U tom smislu je ohrabrujuće i svjedočenje novinarke Raičković da sin Bećirovića ni na koji način nije učestvovao u napadu ili vrijeđanju. Druga, razočaravajuća pojava, je to što iako je bilo očevidaca, niko nije pokušao da se umiješa, zaštiti novinarku i spriječi napad, niti je iko drugi, osim nje, pozvao policiju, a to je najmanje što je moglo da se uradi, makar anonimno.


MONITOR: Promocija mržnje, zajedno s mizoginijom i religijskim fanatizmom, sve je prisutnija u crnogorskom društvu, upozorili ste na Međunarodni dan borbe protiv fašizma i antisemitizma. Šta to govori o ovom društvu, njegovim vlastima i institucijama? 

GORJANC-PRELEVIĆ:Uvijek su državni zvaničnici i političari ti koji kreiraju atmosferu, kako mirnodopsku, tako i ratničku. Ova sad nažalost više vuče na ovu drugu. Mislim da se veoma neodgovorno zapostavlja značaj pomirenja u regionu i za crnogorsko društvo i za odnose sa susjedima, a i za učlanjenje Crne Gore u Evropsku uniju. Odnosi sa Hrvatskom su bez ikakve potrebe na najnižem nivou od devedesetih, samo zato što je to odgovaralo vlastima u Srbiji. Sad se ponovo zloupotrebljava slučaj zločinca Balijagića, koji je u bjekstvu, za potpirivanje međuvjerskih i međuetničkih sukoba na sjeveru Crne Gore. Politika da se namjerno nanosi šteta Crnoj Gori na njenom putu ka EU je očigledna. Svi pomagači takve politike su protivnici članstva Crne Gore u EU, kako god da se zvanično predstavljaju. Zanimljivo je i da aktivno bježe od optužbi nadležnih za govor mržnje, bilo tako što se kriju iza imuniteta, kao Marko Kovačević, ili tako što se ne registruju kao mediji u Crnoj Gori, kao portali koji slede politiku srpskih i ruskih vlasti.

Predrag NIKOLIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 15. novembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DR DUŠKO LOPANDIĆ, PROFESOR EVROPSKOG PRAVA I PREDSJEDNIK FORUMA ZA MEĐUNARODNE ODNOSE IZ BEOGRADA: Jedino predvidivo u Trampovoj budućoj politici je da je ona nepredvidiva

Objavljeno prije

na

Objavio:

Trampov pristup će ohrabriti „orbanovsku desnicu“ u Evropi- i možda pojačati neslogu. S druge strane, njegov negativni odnos odnosno ignorisanje EU, možda može da proizvede i efekat veće kohezije država članica- kako se to, na primjer, desilo u slučaju „bregzita“

 

 

MONITOR: Nakon pogibije 14-oro ljudi na Željezničkoj stanici u Novom Sadu, organizovani su protesti na koje je vlast reagovala privođenjima i hapšenjima. Mnogima je sve to izgledalo kao repriza događaja iz decembra 2023. Hoće li se, i ovog puta, pokazati da vlast ima uspješan način da suzbije nezadovoljstvo i revolt građanstva?

LOPANDIĆ: Radi se verovatno najvećoj nesreći ovog tipa koja se pamti u Srbiji. Nesreća se desila nakon velike rekonstrukcije stanične zgrade, koju su vlasti dva puta svečano otvarale. Ovo je skandaloznan slučaj, gde se mešaju različiti nivoi odgovornosti javnih vlasti i privatnih firmi uz učešće stranaca, veliki novac i korupcija, kao i drastična nekompetentnost i neodgovornost. Gotovo rendgen slika načina na koji SNS vlada Srbijom. Malo – malo, pa nam se nešto sruši na glavu – bilo fizički ili simbolično. Od nesreće prošlo je već dosta dugo a da još niko od odgovornih investitora, izvođača ili nadležnih za nadzor nije čak ni pritvoren – sa izuzetkom aktivista koji su učestvovali u protestima zbog nesreće. Građani su s razlogom besni, a vlasti su odgovorile uobičajenim manipulacijama i odugovlačenjem. SNS je ubacio svoje ekipe da tokom velikog protesta u Novom Sadu prave štetu, kako bi za to optužili organizatore. Već viđen scenario. Nezadovoljstvo i revolt građana neće stati jer ni vlast neće prestati da proizvodi nepočinstva i skandale u serijama.

MONITOR: U izvještaju EK o napretku Srbije, nije primijećen značajan pomak. Ministarka Tanja Miščević očekuje otvaranje novog klastera do kraja godine, mada je to sasvim neizvjesno…Nakon toga, Aleksandar Vučić u obraćanju na samitu Evropske političke zajednice, više  puta je insistirao na strateškom pristupu u politici proširenja, u kontekstu globalnih promjena. Kako vidite dinamiku Srbija-EU i politiku proširenja?

LOPANDIĆ: Vučićeva politika je -u strateškim pitanjima, Srbiju dovela od parole „i Kosovo i EU“ do rezultata „ni Kosovo, ni EU“. Srbija se od 2021. godine nije pomerila u pregovorima sa EU. Ipak, zapazivši sa kašnjenjem da se geopolitička situacija u Evropi i svetu menja-a da je politika proširenja EU oživela, uključujući vesti o napretku Crne Gore i Albanije, Vučić obnavlja priču o ulasku Srbije u Uniju (ranije je samo ponavljao da smo „na evropskom putu“). Osim toga, već neko vreme je primetno tzv. puzajuće okretanje režima ka „političkom zapadu“, što se objašnjava nastojanjem vlasti u Beogradu da očuvaju zapadnu naklonost popuštanjem u nekim bitnim pitanjima (poput odnosa prema Kosovu u „dijalogu“ Beograd- Priština), kao i angažovanjem ili rasprodajom nacionalnih resursa (koncesija za kopanje litijuma, nabavke vojnih aviona u Francuskoj) i drugim merama, poput pomoći i prodaje oružja Ukrajini, jačanja saradnje sa Izraelom… Najnoviji izveštaj Evropske komisije potvrđuje utisak da u Srbiji nema bitnijeg napretka, što znamo. Geopolitika je bitna ali bitne su i reforme u suštinskim pitanjima demokratije, vladavine prava, slobode medija i sl., a u tome režim neće popustiti osim kada na to bude prisiljen. Sa Planom rasta za Zapadni Balkan EU je uvela jedan novi sistem „štapa i šargarepe“ u vidu direktne veze između obećanih koraka u reformama i isplate finansijske podrške. Videćemo kako će to funkcionisati u praksi.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 15. novembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DRAGAN JOVIĆEVIĆ, REDITELJ I TEORETIČAR FILMA: Topli film

Objavljeno prije

na

Objavio:

Topli film je nastao iz ogromne istorijske građe koju sam već posjedovao, i nakon fantastike i žanrova, kvir je bio nekako logičan slijed. Pitao sam se u koliko filmova se prepoznaju kvir osobe, osobine ili ponašanja, koliko se filmova tematski može povesti pod termin kvir

 

Hibridni dokumentarac Topli film Dragana Jovićevića bavi se kvir fenomenom kroz čak 38 naslova iz jugoslovenske i srpske kinematografije. Topli film imao je premijeru u Solunu, a prikazan je na mnogim festivalima – u Splitu, Paliću, Novom Sadu, Bangkoku, Pekingu, Berlinu, Londonu, Tel Avivu, Ljubljani, Sarajevu, Hagu… Podgorička publika mogla je da ga pogleda na UnderhillFestu i na Nedjelji prajda.

Dragan Jovićević je doktorirao na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu iz oblasti teorije filma, a osnovne studije završio i na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. Autor je kratkih filmova, video radova i instalacija. Osnivač je nezavisne produkcijske kuće Greifer. Objavio je nekoliko filmskih knjiga, jedan roman, brojne kratke priče, pripovijetke, naučne studije i eseje. Urednik je rubrike Kultura u nedeljniku Radar. Ranije je istu funkciju obavljao u NIN-u, Danasu, a bio je i urednik dokumentarnog programa na TV Avala. Takođe je filmski kritičar Radio televizije Srbije.

MONITOR: U istoriji jugoslovenske i srpske kinematografije pronašli ste 65 filmova sa kvir tematikom. Zanimljiv je podatak, koji je na samom početku „Toplog filma“, da postoji scena poljupca dvojice muškaraca u filmu  Čiča Ilije Stanojevića iz 1911. godine. Šta Vas je inspirisalo da se bavite kvir odnosima kroz istoriju kinematografije?

JOVIĆEVIĆ: Više toga. Prvo, Topli film je logičan produžetak mojih ranijih teorijskih radova u kojima sam se bavio reistorizacijom jugoslovenske i kasnije srpske kinematografije, iz različitih perspektiva. Tako sam 2014. napisao knjigu Izgubljeni svetovi srpskog filma fantastike s Jovanom Ristićem u kojoj smo tražili sve momente gde je fantastika ušla u ovdašnje filmove i otkrili još impozantniji broj od gotovo 250 filmova, što dugih što kratkih. Odmah zatim, doktorirao sam na Fakultetu dramskih umetnosti sa tezom o žanrovima u srpskoj kinematografiji, što je objavljeno i kao knjiga nekoliko godina kasnije. Topli film je nastao iz ogromne istorijske građe koju sam već posedovao, i nakon fantastike i žanrova, kvir je bio nekako logičan sled. Pitao sam se u koliko filmova se prepoznaju kvir osobe, osobine ili ponašanja, koliko se filmova tematski može povesti pod termin kvir. I naravno, sasvim mi je jasno da će to biti film a ne knjiga ili naučna publikacija, jer  su kvir likovi prosto filmičniji. S druge strane, često čujemo priču o cenzuri nekog filmskog sadržaja zbog gej likova, da je neki glumac odbio da igra gej osobu ili da mlade reditelje te tematike, koje su goruće u svetskoj kinematografiji, uopšte ne interesuju. Ili ih interesuju, ali ne dobijaju finansijsku podršku za njihovo nastajanje. To je sve otvorilo pitanje homofobije, kojim sam na drugom planu hteo da se ovim filmom bavim.

Miroslav MINIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 15. novembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo