Sa propašću jugoslovenske komunističke partije i države, javljali su se sve češći glasovi za rehabilitacijom žrtava komunističkog režima u Srbiji. Nakon donošenja odgovarajućeg zakona i nekoliko desetina rehabilitacija, sve češće se javljaju glasovi kritike i protivljenja onih koji smatraju da je na djelu neka vrsta istorijskog revizionizma. Sa druge strane, insistiranje na osnaživanju i jasnijem konceptualizovanju nacionalnih identiteta, zasnovanih ne na moderno-političkom već etničkom osnovu, podgrijeva veće i manje nacionalizme koji inspiraciju traže u nekritičkom viđenju bliže i dalje prošlosti. U tome ima najviše ličnih a najmanje nacionalnih i građanskih interesa, koji se ne povlače ni pred univerzalnim estetičkim vrijednostima. O ovoj staro-novoj temi razgovarali smo sa Filipom Davidom, piscem, oštrim posmatračem ovoga našeg ,,već viđenog” fenomena. MONITOR: Kritikovali ste odluke o rehabilitacijama jer se ne pridržavaju zakona. Oni koji sude tvrde da rehabilituju zbog nepostojanja demokratskog pravnog okvira za suđenje i donošenje presude. U dijelu javnosti se opet tvrdi da se radi o političkoj kalkulaciji a ne o ispravljanju nepravdi?
DAVID: Kritikovao sam način na koji se sprovodi rehabilitacija Draže Mihailovića. Po slovu zakona mogu se rehabilitovati osobe osuđene zbog verbalnog delikta, iz ideoloških i sličnih razloga. Draža je osuđen zbog ratnog zločina što ne obuhvata zakon o rehabilitaciji. Jedini pravni put bio bi da se obnovi suđenje i na novom suđenju dokaže kako nije odgovoran za neke od četničkih ratnih zločina. Ali tu nastaje problem, postoje pisani dokazi o odgovornosti Draže Mihailovića za zločine u Bosni, Crnoj Gori i Srbiji. Sve što se sada čini pokušaj je da se na kraći, zaobilazni i nezakonit način obavi rehabilitacija.
MONITOR: Nedavno je rehabilitovan i princ Pavle Karađorđević. I on se, uglavnom ili osuđuje i diskvalifikuje ili glorifikuje. Koliko pravni institut rehabilitacije pomaže oko utvrđivanja istine o ljudima i vremenu?
DAVID: Slučaj princa Pavla je nešto drugačiji jer je ovde više reč o istorijskoj reviziji jednog vremena, odnosno o reviziji istorije. U zvaničnim komentarima koji su pozdravili ovu rehabilitaciju, slučajno ili namerno zaboravlja da se spomene samo jedna „sitnica” – da je princ Pavle potpisao pristup Jugoslavije Trojnom paktu, da je dakle bio za savez sa nacističkom Nemačkom. Nije, dakle, problem u prenosu posmrtnih ostataka u zemlju jedne državničke ličnosti nego u novom, izmenjenom odnosu prema nekim istorijskim događajima. Jedna dosta snažna, „revizionistička” struja među srpskim istoričarima odbacuje 27. mart, savezništvo sa Zapadom, a oslobođenje 1945. proglašava okupacijom. Kolaboracionističku vladu prikazuju kao patriotsku. Zato su sve glasniji i zahtevi za rehabilitacijom Milana Nedića a već se tu i tamo, spominje i ime fašiste Ljotića.
MONITOR: Poredite sadašnje stanje u Srbiji sa onim iz vremena tzv. Vajmarske Njemačke.To bi značilo i da će Srbija postati objektivna regionalna prijetnja?
DAVID: Sličnosti postoje. Vajmarska Nemačka označava period od kraja I svetskog rata pa do dolaska Hitlera na vlast. To je vreme uništene nemačke privrede, plaćanja ogromnih reparacija, velike idejne konfuzija i vreme teške ekonomske krize. Postojao je nekakav demokratski okvir te države, nedovoljno razvijen da bi se zaustavilo sve prisutnije nasilje na ulicama i skori nastup nacističkih batinaša. Takva Vajmarska Nemačka predstavljala je predvorje za nastup jednog od najmračnijih političkih sistema u svetskoj istoriji.
Naravno, poređenje sa savremenom srpskom situacijom je samo uslovno. U Srbiji je prisutna jaka frustracija zbog izgubljenih ratova, još uvek su snažni nacionalizam i populizam, ekonomska situacija je izuzetno teška, nezaposlenost i nezadovoljstvo stanovništva sve veće. Poređenjem sa Vajmarskom Nemačkom želeo sam da ukažem na opasnosti kojih moramo biti svesni ako sledimo neka istorijska iskustva. Slabašna demokratija brzo se i lako izrodi u svoju suprotnost, u opasnu političku diktaturu.
U mračnim vremenima i alternative postojećem stanju su mračne. Naravno, postoji i jedna važna i suštinska razlika: Srbija nema ni ekonomske, ni ljudske potencijale da bi bukvalno ponovila sudbinu Vajmarske Nemačke. Ta opasnost, međutim, može postati realna, ukoliko neka od svetskih sila (Rusija, na primer) nađe interes u zaoštravanju međunarodne situacije i podržavanju lokalnih sukoba. Sa druge strane, činjenica posebno važna za region, jeste da bez stvarne i temeljne stabilizacije ekonomskih i političkih prilika u Srbiji nema ni trajne stabilizacije Balkana.
MONITOR: Problem „identiteta” nije poštedio ni mrtve. Pisce, naučnike ali i političare. Dok se svađamo oko toga ko ima prestižniji „identitet”, svijet nas vidi kao mjesto nastanka izraza „balkanizacija” ili, najnovije, kao zemlje „krvi i meda”. Da li je to samo stereotip?
DAVID: Insistiranje na nacionalnom identitetu, kao najvažnijem, koji pokriva sve druge identitete, veoma je opasno. Više puta sam citirao libanskog pisca Amina Malufa koji je takvu vrstu identiteta nazvao „ubilačkim identiteom” jer je u ime jednog, vrhovnog i sveprisutnog identiteta dozvoljeno voditi ratove, ubijati, pljačkati.
Ta tendencija neumerenog veličanja nacionalnog identiteta prisutna je u Srbiji, ali i drugde. Za predrasude i stereotipe koji postoje o ovim prostorima sami smo najviše krivi jer mi, a ne neko drugi, održava te negativne stereotipe. Mi smo i inače skloni da sve vidimo u stereotipima, kao što su oni o „svetskoj zaveri protiv Srbije”, da nas svi mrze jer smo bolji od svih. Ako smo toliko uvereni da nam drugi čine nepravdu, moramo se upitati zašto je tako i koliko smo tako nešto zaslužili. Nema još uvek iskrenog preispitivanja sopstvenih zabluda i pogrešaka.
MONITOR: Još je Isidora Sekulić govorila o opasnosti od palanačkog duha, a ona ga je osjetila i na svojoj koži. Resantiman prema onima koji se na njega ne obaziru, presreo je ono malo reformatora. Kako izaći iz kruga opšte uskogrudosti koja je postala sistem mišljenja i vladanja?
DAVID: Još jedna žena, naša savremenica, Latinka Perović, mudro i opominjujuće piše i govori o stalnom sukobu u srpskoj istoriji između neuspelih pokušaja manjine da sprovede društvene i ekonomske reforme i većine oličene u konzervativnim snagama, koja se tome ogorčeno suprotstavlja. Takav odnos snaga, prisutan i danas, veliki je usud Srbije. Zaista ne znam šta se može očekivati od onih mladih koji se dive Mladiću, Karadžiću, ili svetom Nikolaju Velimiroviću. U ovim osobama čija imena možete naći na mnogim sajtovima desničarskih organizacija bliskih crkvi i navijačkih grupa najsažetije je predstavljen „trijumf filosofije palanke”. Ne treba potcenjivati uticaj takvih grupa i institucija na mlade. Zato, iskreno govoreći, zaista strepim od budućnosti.
MONITOR: Kada govorimo o alternativi duhu palanke i njegovim dalekosežnim posljedicama, da li je „antipalanački” da se i oni koji to uviđaju, osvrnu na rezultate svojih nastojanja i možda promjene bar taktiku?
DAVID: Sa duhom palanke nema pomirenja. Radomir Konstantinović je analitički i uverljivo dokazao u svojoj Filosofiji palanke da se duh palanke, na kraju neumitno ovaploćuje u nacizmu. To je velika i ozbiljna opomena koja se i na delu pokazala i dokazala, opomena koju su, nažalost, samo malobrojni pročitali i shvatili na pravi način.
MONITOR: Neke Vaše kolege pisci postali su, naročito poslije 1989, vršioci najviših državnih funkcija, kao Konrad ili Havel. I Ljosa se kandidovao za predsjednika Perua. Da li bi umjetnik u teškim vremenima, morao da svoje motive i poglede na uređivanje države, pokaže i na vlasti? Plaća li se za to, po Vama, velika cijena?
DAVID: Naše intelektualne elite, tu pre svega mislim na situaciju u sredini u kojoj živim, odigrale su sramnu ulogu u proteklim tragičnim događajima, prilikom raspada Jugoslavije. Neki pisci su bili i u samom vrhu vlasti, bolje da nisu. Za razliku od spomenutih, Konrada, Havela, Ljose, ovi naši iznikli su iz duha palanke i ostali su taoci toga duha. U našoj političkoj baruštini teško je, ako ne i nemoguće, ostati čist i neukaljan.
Ali to pisce i uopšte „javne ličnosti” ne oslobađa odgovornosti za ono što se u društvu događa. Može se ćutati i to je neki stav. Ali zatvoriti oči, zapušiti uši, izolovati se od svega, da se ni bi videle razmere korupcije, demagogije, netolerancije, porasta nasilja, srljanja u beznađe, znači na posredan način prihvatiti takvo stanje, što je kukavički ali i veoma neodgovorno i nepošteno.
Nastasja RADOVIĆ
DANAS, SJUTRA4 sedmice
DRUŠTVO4 sedmice
DRUŠTVO4 sedmice
DRUŠTVO4 sedmice
Izdvojeno2 sedmice
INTERVJU4 sedmice
OKO NAS4 sedmice
HORIZONTI4 sedmice