Kod nas nije teško indukovati mržnju.  Mi smo stalno u stanju gdje je i jedan mrk pogled dovoljan da zapali vatru mržnje. Mi se nismo detoksikovali i zato se začas pretvaramo u zvijeri.

MONITOR: Lista kandidata za Savjet RTCG govori da se vlast neće odreći javnog servisa?

VUKOVIĆ:To je jasno i očekivano. Nije vlast  lani izvela akciju osvajanja RTCG  radi kratkoročnog rezultata, već radi  dugoročne kontrole. To je demotivisalo neke ozbiljne ljude koji bi htjeli da stvari popravljaju, da se bore u tom Savjetu.

Kad se pogleda spisak kandidata, ne vidim među novima nikog ko se uključio u borbu za javno dobro minulih godinu dana.

Ono što je za mene posebno razočaravajuće je da u samom RTCG nije bilo vidljivog otpora. Neki kažu – pa mi razgovaramo o tome svaki dan, mi se bunimo. Da, ali moraš to činiti javno, da bi  korespondiralo sa onim što javnost čini u odbrani  javnog servisa.

MONITOR:  Nakon 15 godina procesa transformacije državne televizije u javni servis, mi imamo državnu televiziju. Jesu li građani prevareni?

VUKOVIĆ:  Ona nije državna, već partijska. Preciznije, čak nije ni partijska, u smislu da promoviše politiku jedne partije, već je medij vrha jedne nedemokratske partije, koji ni unutar te partije ne obezbjeđuje nekakav forum za dijalog.

MONITOR: Da je RTCG zarobljena od strane vladajuće partije diplomatskim rječnikom  konstatuje i Izvještaj Evropske komiisje, ali  to ipak ne pomaže. Da li su nerealna očekivanja da to pitanje može da riješi neko spolja?

VUKOVIĆ:  Jesu. U izvještajima  Brisela uvijek ćemo naći poruke koje nam odgovaraju,  umotane u diplomatsku ambalažu, i onda mi očekujemo akciju. Ali nje nema.  Oni nemaju tu vrstu ingerencija. U krajnjem, mislim da te adrese nijesu nešto posebno motivisane da ubrzaju proces prijema Crne Gore u EU. Ono što im je bilo u interesu, da Crna Gora bude članica NATO, to su završili.  I tu se vidi ta naša lažna unutrašnja priča da će nas NATO demokratizovati. Koja je militaristička struktura bilo šta demokratizovala? Pali su na ispitu i naše  vajne demokrate iz opozicije i vlasti koji su koristili tu argumentaciju kad su opravdavali ulazak u NATO.

Izvještaji i poruke iz Brisela mogu dobro doći kao štaka kojom se oni koji se bore za demokratizaciju društva mogu poduprijeti, ali za sve se moramo sami izboriti.

MONITOR:  Naslanjajući se na Vašu konstataciju da vojna struktura ne može bilo koga demokratizovati, nameće se  pitanje: da li je smjena nedemokratske  vlasti jedini način da se RTCG istinski transformiše u javni servis?

VUKOVIĆ:  Apsolutno. Nemam nikakvih iluzija oko toga. Već sam napisao  da ove partijske institucije treba razoriti kako bi se na toj razvalini mogle izgraditi nezavisne državne institucije. Nije realno očekivati  da će se ove partijske reformisati pod nekim blagim pritiskom spolja ili iznutra. Institucije čine ljudi, a u redovima DPS-a  ne vidim kadrove koji mogu biti alternativa; nema pameti koja izlazi iz onoga što je njihov prepoznatljiv format, format  jedne autoritarne, antidemokratske partije.

MONITOR: Kad smo kod alternativa, nedavno je bilo aktuelno pitanje može li alternativa ovoj vlasti biti  Duško Knežević,  biznismen koji je od njihovog partnera, nakon  afere Koverta,  ili nešto prije nje, postao  njen suparnik, a koji se nametao  da predvodi građanske proteste. 

VUKOVIĆ:    Naravno da ne može. Niti bilo ko od ljudi koji su bili sastavni dio  vlasti, ili su možda još. Mi ne znamo kako je povezana ta struktura i koliko je zamršeno to klijentelističko klupko.  Ne znamo gdje se kidaju ti konci, ko koga ucjenjuje, na koji način…

Naravno, ta vrsta ljudi je dobro došla da kao insajderi  otkrivaju ono što nije vidljivo u crnoj kutiji sistema. Oni demistifikuju sistem i propagandu vlasti, i njihove laži čine smiješnim sve većem broju ljudi. Problem je, međutim, što još ne postoji široko prihvatljiva politička snaga koja bi artikulisala tu vrstu otpora. To je ono što je frustrirajuće.

MONITOR: Koliko smo daleko od  alternative ovoj vlasti?  Šta se dešava sa građanskim protestima koje je inicirao pokret Odupri se, a koji su krenuli snažno?

VUKOVIĆ:  Taj protest kao i pokret koji ga je pokrenuo nastao je potpuno spontano. Bio sam u blizini i pratio proces od samog početka. Iza svega je stajala grupa ljudi različitih mišljenja, koji su rekli – ovako više ne može, ‘ajdemo ljudi da nešto činimo!  Važno  je  što je makar jedan operativni cilj taj pokret postigao –  doveo je poslanike opozicije do toga  da potpišu  Sporazum o budućnosti. Za ozbiljne ljude je to obavezujuće. Pokazuje se da nisu svi ozbiljni. Ali baš taj sporazum je lakmus papir – da se vidi na koga se građani mogu sjutra osloniti. Da se razluči ko vodi politiku u javnom interesu, a ko radi za svoje male partikularne interese. Situacija se tako razbistrava.  Ljudima postaje jasno da je ovaj postojeći partijski sistem nešto što je zarobilo društvo. Ne samo DPS, već i opozicija.

MONITOR: Vlast je već preduzela korake da se zaboravi afera Koverta i umanji uticaj protesta. Ovih dana pričamo o crkvama. Kao da je vjerski rat u toku.  

VUKOVIĆ: Da, otvorena je Pandorina kutija srpsko – crnogorskih odnosa i crkveno pitanje.  Na putu u Evropu neka predpolitička pitanja treba marginalizovati  i ostaviti  da iščile ti animoziteti, a ne, kako to čini ova vlast,  otvarati pitanje vlasništva nad hramovima kao suštinsko za identitet, za opstanak države i nacije.  Radi se o  jeftinoj manipulaciji.

MONITOR: Može li nas skupo koštati ta manipulacija?

VUKOVIĆ:  Ulazim u zonu spekulacija, ali evo.  Oni natežu  to pitanje do kraja,  ulazimo  u izbornu godinu,  u javnom diskursu  doći će do  žestokog krešenda oko tog pitanja.  Možda će  tada vlast skrajnuti to pitanje kao dio dogovora sa partnerima u Srbiji.  Možda je i otvaranje toga pitanja dio dogovora Podgorice i Beograda, jer odgovara i jednima i drugima.  Beogradu zbog pitanja Kosova, a Podgorici da pripremi teren da opet postane mirotvorac i faktor stabilnosti kad joj zatreba.

MONITOR:  Nevjerovatna je količina govora mržnje  nakon što je otvoreno to pitanje na društvenim mrežama i on-line medijima.  Tu je i slučaj savjetnice u ambasadi Turske Mirne Nikčević koja je kazala da treba spaliti hram,  što je naravno za svaku osudu, a na šta se  opet reagovalo neprimjerenim govorom mržnje po različitim osnovama.  Šta to Vama  govori?

VUKOVIĆ: Kod nas nije teško indukovati mržnju.  Mi smo stalno u stanju gdje je i jedan mrk pogled dovoljan da zapali vatru mržnje. Mi se nismo detoksikovali i zato se za čas pretvaramo u zvijeri.

MONITOR: Rekli ste da se nismo detoksikovali.  Pokazuje li sve ovo na kraju krajeva  koliko je važno bilo suočiti se  sa ratnom prošlošću?

VUKOVIĆ:  Nismo se suočili ni sa čim. Onog trenutka kada treba da se suočimo, da bi preispitali sebe i naše ponašanje, da bi preispitali zašto se naše društvo ponašalo kako se ponašalo, je li to zaista naša istinska priroda ili smo bili izmanipulisani, mi kažemo –  pusti, pričajmo o budućnosti. Mi nismo otvorili raspravu, ljudski razgovor ni o čemu. Pušti, ne otvaraj ormare, neka kostura, idemo u svijetlu budućnost.  Zato vlast i danas koristi taj rezervoar mraka za svoje interese. Mi smo nezdravo društvo.

Mladi ljudi ne bježe samo zato jer se ovdje ne zarađuje dovoljno. Oni bježe iz nezdravog društva.

MONITOR: Da li i zbog toga od teme o crkvi umjesto dijaloga,  gori sve u zemlji?

VUKOVIĆ:  Da, i zato što je podesna za dijeljenje i fragmentiranje društva i njegovo odvraćanje od ekonomskih, socijalnih i važnih političkih pitanja.  Ako želi da bude demokratsko, društvo mora početi od nekog osnovnog konsenzusa, a to je da imaš izbore na kojima nemaš krađe.  Ova vlast ne samo da je zarobila institucije, nego je afera Koverta pokazala i da se u svrhu kupovine glasova koriste crni fondovi. A to je samo vrh ledenog brijega. Mi  u stvari ne znamo šta je to, čiji je i kakav je novac kroz tranziciju otišao u of-šor zone, sa kojim se prljavim novcem ovdašnji novac spojio. Mi ne znamo sa kim i čim sve imamo posla. Globalizacija nam je prekoračila prag tako što se naša domaća, politička i druga mafija povezala sa globalnom, a mi iznutra ostali potpuno zapušteni.

Jako je važno stvaranje jedne nove političke kulture. To je proces emancipacije od malograđanina do građanina. Ne možemo zadovoljavati svoje privatne intrese, a biti nas baš briga  za javnu sferu i ono što je javno dobro.

MONITOR: Da li je ta emancipacija ključna i za smjenu ovog režima?

VUKOVIĆ: Da, ali to su periodi dužeg trajanja, a ishod je neizvjestan. Istorija nije, kao što su nas učili, evolutivni put ka boljem. Ima i reverzibilnih tokova. Ne znamo u čemu ćemo se obresti ni za dvije- tri godine.

MONITOR: Jeste li optimista ili pesimista kad govorimo o budućnosti?

VUKOVIĆ:  Nadam se da nećemo na Balkanu ratovati opet. Pošto smo na periferijama raznih velikih sistema koji se ovdje susreću i sukobljavaju, neko nas, na kraju krajeva, može gurnuti u tu priču. Zato i danas zagovaram demilitarizaciju Balkana, a ne ulazak u vojne alijanse.  A jesam li optimista? Ima loših znakova, trendovi nisu dobri, ali u  suštini jesam. Ohrabruje me posebno  to što sam na protestima vidio mnogo mladih koji kažu – mi nećemo da idemo, hoćemo da ostanemo, da mijenjamo.

U medijima  vlada neiskrenost

MONITOR: Kakva je situacija u medijima u Crnoj Gori?

MONITOR: Mutnija nego devedesetih. Tada je postojala polarizovana medijska scena, ali na neki drugi, čist i jasan način. Ta polarizacija je bila poštenija. Zagovarao se  rat ili mir, ali je u tom zagovaranju bilo ubjeđenja. Sad to ne vidim. Vidim samo kalkulantska razmišljanja – hoće li mi ovo donijeti neko dobro na kratak rok, hoću li se ogrebati iz nekog fonda. Vidim jednu neiskrenost koja je problematična.

  Milena PEROVIĆ KORAĆ