O ekonomsko-socijalnoj i klasnoj polarizaciji
Ideologija spada u najpotcenjenije i zbog toga najneshvaćenije pojave u društvu. Pri tome se dva oblika njenog potcenjivanja i neshvatanja posebno izdvajaju. Prvi je potcenjivanje i neshvatanje njene izuzetne kompleksnosti. Ideologija je deo društvene celine i samo se kao deo te celine i može razumeti. O njenoj kompleksnosti najbolje govori činjenica da postoje najmanje dva oblika njenog pojavljivanja ili sloja. Prvi je sloj njene uzburkane i zapenušene površine: „laž“, „indoktrinacija“, „propaganda“ i tako dalje, u novije vreme „maligni uticaj“, „forenzički nalaz“ i tome slično. Drugi je njen (naj)dublji sloj, iz kojeg i dolazi ova njena uzburkana i zapenušena površina. To je (naj)dublji sloj društvene moći, valenca/hemija interesa, politike i vlasti. To je sloj do kojeg nikada ili retko, veoma retko dolaze naši dnevni forenzičari.
Drugi oblik potcenjivanja i neshvatanja ideologije je potcenjivanje i neshvatanje njene krajnje realne i praktične funkcije. I njene svakodnevne produkcije. Koja je mnogo veća i značajnija nego što se to obično misli. Ideologija je jedan od najznačajnijih repromaterijala odnosno reprodukcionih elemenata celine društva, moći i vlasti, bez kojeg ova celina prosto ne može da funkcioniše. Kao što motor sa unutrašnjim sagorevanjem ne može da funkcioniše bez motornog ulja, da to približimo ovim banalnim ali slikovitim i tačnim primerom. Pa se zbog toga u ideologiju toliko puno i ulaže. U obrazovanje i školu, informisanje i medije, religiju i crkvu. Plus sve ovo u novoj digitalnoj eri. I sa novim opasnostima veštačke inteligencije. A starim demonima moći i vlasti.
Uz sve ovo, spektar ideologije je izuzetno širok i fleksibilan. Kreće se od najočiglednijeg izvrtanja do najsuptilnijeg spina. (Pri čemu ne treba zaboraviti da je i najprihvaćenija naučna istina multiperspektivna. Što onda problem ideologije čini još kompleksnijim i težim.) Ali, ponekad, zapravo i ne tako retko, kako bi neko mogao da pomisli, ideologija poprima i oblik ćutanja. Dubokog ćutanja. U odnosu na koje je trampovska odnosno benonovska „Deep State“/Duboka država, samo površina, ne sasvim beznačajna, ali, u poređenju sa dubokim ćutanjem, ipak, mnogo, mnogo manje značajna. Što, naravno, ne znači da nije i veoma, veoma produktivna i korisna, naravno za američku, evropsku i svetsku ultradesnicu.
Primera dubokog ćutanja, kao ideološkog mehanizma, ima dosta, ali je ova kolumna izabrala jedan, koji je od svih možda i najznačajniji. I najopasniji. Reč je o dubokom ćutanju o ekonomsko-socijalnoj i klasnoj polarizaciji iz podnaslova ovog teksta. O jednom od najnespornijih i najznačajnijih nalaza ekonomske i društvene nauke u poslednjih deset-petnaest godina, ali o kojem retko, veoma retko možemo nešto više da pročitamo ili čujemo. O tome, budimo sada do kraja konkretni i eksplicitni, da se ekonomski i društveni jaz između 1-10 posto najbogatijih i onih ostalih 99-90 posto a posebno onih donjih 50 posto u poslednjih trideset godina, u svetu i u većini pojedinačnih zemalja sveta, u Crnoj Gori možemo samo da zamislimo, povećao kao nikada do sada u istoriji, i to krajnje nepravedno, i zbog toga krajnje opasno. U SAD, demonstranti, borci za pravdu, najčešće kliču: „No justice, no peace!“/Ako nema pravde, ne može biti ni mira. O povećavanju ovog jaza, nepravde i opasnosti, međutim, ne možemo mnogo da saznamo, posebno ne u mejnstrimu.
Šok dubokog ćutanja o kojem govori ova kolumna utoliko je veći ukoliko znamo da je onaj nalaz delo najmanje tri najslavnija delatnika u društvenim naukama našeg vremena a ne nekih anonimusa, a ovoj trojici slobodno možemo da pridružimo i četvrtog, koji je iz našeg regiona. Reč je o Džozefu Štiglicu, Tomi Piketiju, Janisu Varufakisu i Branku Milanoviću. Prvi je profesor na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku, jednom od najboljih univerziteta u SAD i svetu, uz to još i dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju. Drugi je od pre deset i više godina zvezda u usponu, sada već i na samom vrhu francuske i svetske ekonomske i društvene nauke. Treći je takođe profesor ekonomije, na atinskom i jednom američkom/teksaškom univerzitetu, bivši ministar finansija u levoj vladi Sirize u Grčkoj, uz sve to danas i aktivni i perspektivni grčki i evropski političar. Četvrti je Branko Milanović iz Beograda, do skoro ekonomist Svetske banke u Vašingtonu, koji o ovom problemu isto tako redovno i vrhunski piše.
Šok o kojem je reč dodatno pojačava i to, što je kod sva četiri autoriteta, nalaz o strahovitom povećavanju onog jaza, rezultat ne samo neke čiste teorije, nego, u društvenoj nauci, ipak, najegzaktnijeg, statističkog metoda. Primenjenog na vodećim zapadnim i svetskim ekonomijama, u poslednjih nekoliko stotina godina. Pa kako se onda ovaj šok dubokog ćutanja uopšte može, i da li se uopšte može racionalno objasniti? Naravno da može. Samo ne trčite da kažete zavera ili greška ćutanja. Zavera i greška jesu deo, ali samo deo problema. Najdublji izvor i uzrok našeg dubokog ćutanja, pa i one zavere i greške, jeste opet ona celina, širina i dubina, ona valenca interesa, moći i sistema. Od kojeg (ne)svesno beži i ona ultradesničarska odnosno fašistička „duboka država“.
Vratimo se sada nagoveštenom najvećem značaju i najvećoj opasnosti dubokog ćutanja o strahovitom povećavanju onog jaza. Najveći značaj je u njegovoj dubini i širini. Pa se, umesto racionalnog rasvetljavanja i rešavanja ove najdublje ekonomsko-socijalne i klasne polarizacije, i racionalnog korišćenja ovog rasvetljavanja i rešavanja za rasvetljavanje i rešavanje takozvanih identitetskih problema, dešava upravo suprotno, da desnica i ultradesnica svakodnevno, ekstremno i, na žalost, dosta uspešno, (zlo)upotrebljavaju ove identitetske probleme za svoje (ne)skrivene (ultra)kapitalističke klasne i političke agende.
A sve ovo i ovako traje već najmanje dve decenija. Pod super-ironičnim naslovom „Extreme Center“/Ekstremni centar, o opasnim, pa i najopasnijim posledicama ovog isklizavanja iz takozvanog levog i desnog centra, još pre skoro deceniju, preciznije 2015., pisao je i upozoravao još jedan vrhunski intelektualac. Britanski pisac i aktivista pakistanskog porekla, Tarik Ali. Uzalud. Duboko ćutanje.
Uz jednu veliku novost. Odmah posle Drugog svetskog rata, čovek je po prvi put proizveo i upotrebio nuklearnu bombu. I druga oružja za masovno uništavanje. Tako da on danas po prvi put u svojoj celokupnoj istoriji može da uništi samog sebe kao vrstu a moguće i čitav život na planeti. A kakva je veza između dubokog ćutanja o povećavanju onog ekonomsko-socijalnog i klasnog jaza, na jednoj, i nuklearno-ekološke apokalipse, na drugoj strani, valjda ne treba posebno objašnjavati.
Najnoviji rezultati izbora za Evropski parlament iz prve polovine juna 2024., koji donose ne marginalno, nego značajno povećanje političke moći ultradesnice odnosno fašizma u EU, sličan trend sa trampizmom u SAD, o neprekidnoj haotizaciji i sličnom isklizavanju u našoj maloj i jedinoj, i u našem regionu u celini, da i ne govorimo, sve ovo su više nego ozbiljna upozorenja. Da li će ova upozorenja biti dovoljna da se prekine duboko ćutanje kojem je posvećena ova kolumna? Ne treba biti siguran. Ali je to samo razlog više, a ne razlog manje, da se borba protiv ovog malignog, ali zaista malignog ćutanja i uticaja, nastavi i pojača.
A za autora ove kolumne to je još jedan razlog da nastavi i sa svojom skromnom interpunkcijskom intervencijom od pre nekoliko godina. Da piše kapitalizam-fašizam, dakle sastavljeno, sa crticom. I da tako najjače naglasi potonju fazu i fuziju prvog i drugog. Kao najdublji izvor preteće nuklearno-ekološke apokalipse. I da još jednom pozove na suprotstavljanje. Jer je u pitanju nešto najveće.
Milan POPOVIĆ
DRUŠTVO4 sedmice
DRUŠTVO3 sedmice
DRUŠTVO4 sedmice
Izdvojeno4 sedmice
INTERVJU4 sedmice