Konsolidacija, podjela rada, internacionalizacija. Još jednom o tridesetmartovskom Sporazumu za budućnost
Po pravilu, ko je spreman za pobunu svakog dana, spreman je i za pobunu dana D. Obrnuto, ko se sprema samo za pobunu dana D, nije spreman i za pobunu svakog dana. U ovome je logička prednost pa i superiornost pobune svakog dana u odnosu na pobunu dana D. U Crnoj Gori, međutim, na lošu logiku pobune dana D, nadovezuju se još i istorija i savremenost. Istorija prepuna velikog broja razočaravajućih dana D, koji su u svoje vreme izgledali tako obećavajuće. I savremenost mafijaške vlasti, očigledno rešene da tridesetgodišnju nesmenjivost (od)brani svim pa i najnasilnijim sredstvima. Što onda mora samo da poveća, a ne da oslabi, rešenost slobodnih građana, ujedinjenih u Sporazumu za budućnost, da se do prvih slobodnih izbora u Crnoj Gori, dođe mirnim, a ne nasilnim, takozvanim aberevolucionarnim, državnoudarnim i sličnim DPS-ovskim putem.
U svakom slučaju, više je nego dovoljno razloga da se tridesetmartovci spreme, za dugu, maratonsku, a ne za kratku, stometarsku stazu. Za tešku borbu, do kraja kalendarske 2019, možda i proleća 2020, a ne za nekakav spektakularni, istorijski dan D, koji bi obavezno morao da se dogodi pre julsko-avgustovskih žaropeka 2019, mada, recimo to još jednom, naravno da treba biti spreman i za neki takav dan, ukoliko do njega ipak dođe. U tom smislu, možda je dobro, da se o periodu februar-mart 2019. već počne razmišljati kao o prvoj, a o periodu koji počinje sa Sporazumom za budućnost 30. marta 2019. kao o drugoj fazi ili fazi konsolidacije procesa oslobađanja od nesmenjive mafiokratije. U ovakvoj konceptualizaciji, tradicionalno ozloglašena julsko-avgustovska klimatska kataklizma, čak dobro dođe, kao koristan, pa i blagotvoran predah do odlučujućeg, jesenjeg nastavka druge faze.
A da se u drugoj fazi oslobađanja, koliko god dugo da ona potraje, ne treba plašiti od, za takozvane ili stvarne revolucionare toliko mrske dosade, jasno pokazuje, čak i najsažetija agenda ove faze. Unutra, ne samo uobičajeni masovni građanski protesti, i ne nužno svake i baš svake subote, nego i mnoštvo najraznovrsnijih, manjih ali jednako delotvornih protestnih performansa, akcija i kreacija, i to ne više samo od inicijalnih potpisnika sporazuma, nego sve više i od strane sve većeg broja novih, pridružujućih partija, sindikata i nevladinih organizacija. I vani, ne manje značajna, dobro pripremljena i sprovedena, informisana, argumentovana i kompetentna internacionalizacija. Ali se, nakon tridesetmartovskog sporazuma, ne treba plašiti ni preteranog opterećenja. Brojnost i snaga ujedinjenih tridesetmartovaca već sada omogućavaju široku, snažnu i moćnu podelu rada.
Na kraju, još samo jedan, i to hanaarentovski, „uspaničeno-maštovski“ razlog za strpljivo, mirno, ali i neodustajno oslobađanje. O konačnom oslobođenju zemlje od mafiokratske vlasti Mila Đukanovića, kao o toliko sanjanoj pozitivnoj opciji, ne treba trošiti previše reči. Ali ne treba smetnuti s uma ni onu drugu, suprotnu, negativnu opciju. Koju zapravo čine tri negativne i povezane pod-opcije, građanski rat, otvorena diktatura, i konačno potonuće svih preostalih normalnih i svega preostalog normalnog u ovoj zemlji, u živo blato kleptokratije, bez otpora, borbe i glasa. Prosto da čovek ne zna koja je od ovih negativnih pod-opcija najgora. A sve su još uvek moguće, i to, u odnosu na onu pozitivnu opciju, sa približno jednakom verovatnoćom, pedeset prema pedeset. Zbog toga tridesetmartovci moraju istrajati. Ulog je preveliki da bi se smelo odustati.
Milan POPOVIĆ