Čemu da se nadaš kada ti se kao životna mudrost, kroz generacije, prenose babine riječi “nešto se trpjeti mora“?

Zima je period godine kada se najviše krećem i provodim vreme van kuće, jer mi prija hladan vazduh koji me na neki način umiri i pročisti um, dok leti nemam želju da se pomerim i samo razmišljam kako ću da umrem od vreline i sparine i koliko još da pojačam klimu. Dan je toliko siv, tmuran i jadan da sam počela da ga sažaljevam.Što bi rekao čika Duško Radović: „Čekamo da se razgrne oblačno nebo, da nas ogreje sunce, pa da lepo sednemo i čekamo nešto drugo“.

Kad u ovom mom sremskom selu vidim lepo imanje, krajolik, skoro da se rasplačem… Išli smo da čuvamo bostan, imali kolibe od slame, osmatračnicu, strašilo, britve, slanine u torbi istopljene od julske žege,  balone vode kaljave spolja i trunje unutra, a koga briga… Kad pomislim na dom, stvori mi se slika tog vijugavog puta kroz šumicu i sreća kako stižem. Udaljenost je činila svoje i odlasci sve ređi, ali kad mi je god bilo teško, zažmurim i odmah sam tamo. Život nam izgleda uvek da ono o čemu najviše mislimo. Sticajem nekih ružnih okolnosti pre više od šest meseci, preselila sam se u novu kućicu i ne biste verovali, da biste došli do nje morate da prođete vijugavi put i jednu šumicu.

Rekoše, mudrost stiže s godinama. I dočekah ih, trome, teške, pune bolova u kostima. Džepovi iskustva odavno rašiveni, prosuli sadržaj uz put, ko zna kome i zašto. A mudrost? Da li je i ona bila u njima?

Postoji prekasno. I premalo. I nikad. Ali postoji sad. I sve. I zauvek. Ne biraš šta će biti, ali biraš hoćeš li. I nije ovo neki kretenski mini motivacioni govor, nego skup iskustava jednog običnog života. Uči se da otpuštaš teret koji te opterećuje, a ničemu ne koristi. Teret iz džepa, života, srca, misli. Nema potrebe da to nosiš sa sobom, samo ti otežava. Čemu da se nadaš kada ti se kao životna mudrost, kroz generacije, prenose babine reči “nešto se trpeti mora“? A to nešto je u suštini sve. Sve se na kraju prihvati. Bez obzira na bol, bez obzira na otpor. Istina te povuče za ruke i ispravi te… Da je primiš, dostojanstveno. Tako mnogo stvari zbog kojih se treba nervirati. Tako malo preostalih živaca za to.

U nekim danima, i pored dobre volje, nikakvi smo sagovornici. Malo smo više od onoga što tuđe oko može da vidi. I nešto manje, od onoga što sami vidimo.

P. S. Ima tih dana kad i mislima ostavljam otiske prstiju.

Nataša ANDRIĆ

Poetika na vrh jezika, psovka pod prstima u džepu kaputa i neki chill drum and bass cio dan

Jeste otvorili prozore? Februar gazi, a dan već traje duže i miriše malo, samo malo na proleće. Proleće samo što nije ali mraz nije još spalio sve lisje i vidokrug tavni. Kažem tati da ne brine, biće za deset dana lepše vreme, a on potpuno siguran, kao da to apsolutno zavisi od njega, odmahuje glavom i kaže: „Neće“.

Vrana koja je mesecima dolazila na stub kapije po hranu, otežala je toliko da više ne može da odleti. Čim sam je unela u kuću, ona se izmenila, dobila preteći izgled i sad me samo gleda zlim očima. (Detalji su ono što na kraju prebacuje ravnotežu na stranu nedokazivih činjenica.) Divanimo tako o nekim borbama protiv vetrenjača u našim malim životima. Počela sam da molim gde sam do juče vikala. Učinak? Jednako nikakav. Ako se ikada bude uvela neka nagrada za pričanje u prazno, ja ću biti prvi dobitnik za životno delo. Zaslužila sam. Časna reč! Mislim da bi ubuduće trebalo da sva svoja mišljenja zadržim za sebe, što bi bio istorijski iskorak ka boljim međuljudskim odnosima. Hladnoća i staloženost u neočekivanim situacijama i potpuna dezintegracija kad naizgled deluje da je sve prošlo, a nikad ne prolazi… sposobnost adaptacije je supermoć.

Crni mi se lager šeta kroz grudni koš. Pada s rebra na rebro, kotrlja se kao niz tamne stepenice.Teška legura sećanja, mogućnosti i umora pritiska srce. Buket reči osušen u grlu naprsle vaze šušti nad unutrašnjim otkucajima, koji arterije uvrće lagano, kao da okreće brojanicu. Zakopajte svoje loše uspomene i nikada im ne donosite cveće! Koliko prošlosti se deli sa budućnošću. Ništa ili malo, po potrebi dozirano u pravom trenutku.Ali budućnost je po svojoj naravi nestrpljiva i radoznala. Sve se mora uskladiti.

Svaki dan čekam voz i baš juče pomislim na Momčila Bajagića kako, umoran i egzistencijalno izmoren, dolazi na posao, ulazi u kabinu, stavlja kapu na glavu i u trenutku prispeća kompozicije prilazi mikrofonu i kaže: – Voz. Poetika na vrh jezika, psovka pod prstima u džepu kaputa i neki chill drum and bass ceo dan. Udahneš duboko sav vetar, šutneš probleme u trtičnu kost i nasmeješ se kao posle prvog poljupca, jer la vita e bella.

P. S. Zeznuta je stvar kad negde zaturiš iskru radosti.

Nataša ANDRIĆ

Realnost je ovo doba, nakon toga slijedi iskrivljena realnost i, naposljetku, novo doba. Ovo implicira da se i danas, kao i uvijek, to troje prepliće

Danas sam sebi dala slobodan dan da izvrištim život. I svoj, i tvoj, i svačiji… U miru i sama sa sobom. Realno, svi bi zbog nečeg vrištali, ma koliko se to nekom drugom činilo kao glupost. Nije baš pristojno, ali svakako puni pluća kad znaš da možeš sebi to da priuštiš.

Mnogo mi fali dnevno svetlo. Izgubim ga dok sam unutra. Zapravo, fali mi svetlo. Mnogo svetla. Svetlosti. Ne mogu više mrak.

– Kako sam dospela ovde?, pitam sebe.

– Skromnošću, moguće lažnom, pretvarajući se da si ono što nisi, da bi se uklopila udovoljavanjem, besom, mozganjem, izborima, glupim odlukama, jalovim planiranjem, uzaludnim nadanjima, verovanjem u sebe (potpuno neopravdano)…

– Dobro, dobro, dobro!

– Pitala si. Sve dok možeš da razmišljaš i analiziraš svoje emocije, nisu te totalno okupirale, od nekih nema spasa ni razumu, i on je na klupi za rezervne igrače. Svaki đavo ima svoju teritoriju, ponekad zaluta u komšiluk, ali se brzo vrati na sigurno. Nije lud da rizikuje bez potrebe. Ne očekujem previše od kraja Sveta, mada to više niko i ne pominje.

Život se nesporno menja. Izgubimo ljubav, prijatelje, duhovne delove sebe, za koje nismo ni slutili da mogu da nestanu… a onda, sve se lagano vraća. Prijatelji, bolji dani, čak i veća nada u ljubav. Možeš da se objašnjavaš koliko želiš… Onaj ko je zacrtao, nacrtao, precrtao… Voli svojih ruku delo. A još više od toga, voli da bude u pravu. I toga se grčevito drži. Mora, jer ako izmakneš jedan stub, ostali će krenuti. Tako da… Svakako talasajte, laganog srca.

„Treba gledati pravo. Jer da se htelo gledati iza sebe, dobili bismo oči na potiljku. Treba ljubiti zemlju dece svoje, a ne dedova svojih. Jer čast neće zavisiti od toga odakle dolazimo, nego kuda idemo.“ Borislav Pekić, „Kako upokojiti vampira“, rođen na današnji dan 1930.

Realnost je ovo doba, nakon toga sledi iskrivljena realnost i, naposletku, novo doba. Ovo implicira da se i danas, kao i uvek, to troje prepliće.

Sunčani dan u februaru ti garantuje da ćeš uveče vazduh videti i jedva udisati. Želim da verujem da dolaze bolji dani u kojima se nećemo buditi neispavani, bezvoljni i teškog srca. Odlazim. I vraćam se ponovo kao godišnja doba. Ne sasvim ista, ali dovoljno prepoznatljiva. Za sada. Ili da slovim – još uvek.

P.S. Jedina opasnija stvar od divljine noću je biti uplašen. To je uvek opasno.

Nataša ANDRIĆ