U Srbiji je opet velika stranačka dinamika – sastavljanje nove vlade i razgovori predstavnika Stejt departmenta sa strančkim liderima. Šta možemo da očekujemo od te i takve dinamike razgovarali smo sa dr Vesnom Pešić, sociološkinjom i političarkom „alternative”, koja pokušava da pokaže javnosti koji su mogući pravci izlaska iz političke i sveopšte krize, a čija je knjiga Divlje društvo- kako smo stigli dovde ovih dana izašla iz štampe u izdanju Peščanika. MONITOR: Da li je stvaranjem okolnosti da Ivica Dačić bude mandatar nove vlade Srbije pobijedio jedan od dva „pogleda na prošlost” nakon 2000, o kojima govorite u jednom tekstu Vaše nove knjige?
PEŠIĆ: Ako mislite na dva suprotstavljena pogleda na prošlost, ali i na budućnost, koju su reprezentovali poslije 5. oktobra Đinđić i Koštunica, onda smo mi danas ostali u kontinuitetu sa prološću koja je zbog toga deo naše sadašnjosti. Tu svakako spada i ono nepotrebno pomirenje Tadića sa Dačićem, kojim je hteo da zatvori pitanje loše prošlosti. Tadić je uveo u politiku nekakav iluzionistički pristup, da je život samo dobra predstava, pozorište u kome se očekuju glumačke sposobnosti. Sve sa svačim može da se kombinuje, nema bitnih razlika između političkih pozicija, konflikti su nepoželjni, može i Draža i Tito i Evropa i Kosovo… Dobro jutro, čaršijo, na sve četiri strane. Taj manirizam, prisluškivati šta narod voli da čuje, a nemati sopstvene političke ideje, nego glumatati politiku, vladati preko korupcije i ucena, to Tadić nije nasledio ni od Koštunice ni od Đinđića, to je njegov lični „doprinos”. To je shvtanje da je za Srbiju najbolje da stoji u mestu, da se tu i tamo ponešto pomeri, unapred ili unazad svejedno. Priča o kontinuitetu je danas priča o nečinjenju, a ne o ubeđenjima i jasnoj politici. Mi smo s Tadićem živeli u pozorištu. Ono je sada zatvoreno jer na blagajni nema ni dinara. Srbija je među poslednjim i najzaostalijim zemljama u Evropi, korupcija je nepodnošljiva, sve su institucije minirane i predstava je morala da se prekine – na zahtev publike. Koliko je u tome kontinuiteta sa 90-im, a koliko neposobnosti i intertnosti, a i tajkunizacije DS, treba tek raspraviti.

MONITOR: Dačić kaže da „Srbiju neće vraćati u 90-te”, a Vučić, preko čijeg ministarstva za informisanje je predložen pogromaški zakon 1998, najavljuje da će odmah preko skupštinske većine tražiti da se postojeći, takođe sporan Zakon o informisanju, stavi van snage. Šta to oni rade?
PEŠIĆ: Dačić tu deluje neubedljivo. Imao je nekoliko konradiktornih izjava, jedna je bila da se konačno poništava Peti oktobar, pa onda ona jeziva himna one zastrašujuće Žandarmerije, od koje je morao da se ograđuje, a ipak se pisac himne – šef Žandarmerije, nije ni pomerio ni kaznio zbog „himne” od koje smo crveneli do ušiju. Čemu takva Žandarmerija koja je veoma slična Crvenim beretkama po stilu i izgledu, naslednica Legijine superpolicijske formacije koja je bila jača od vojske. On je izjavio da će Srbija poslati policijske snage na Kosovo, a onda je i to morao da ispravlja, i sve tako, kao da to šta će on reći zavisi od trenutne inspiracije. Najviše zabrinjava njegovo trčanje u Rusiju, jednom na dva dana, jednom na četiri, ne znamo šta je tamo tražio, ali je bilo smešno kada su njegove partijske kolege javnost uveravale „kako odlasci u Moskvu nemaju veze s pravljenjem vlade”. Malo morgen nemaju! Srbija je već preterano zaljubljena u Rusiju i Putina, pa ako se ljubav intenzivira, može se dogodidi da nas EU i SAD otpišu.

Vučić će, verujem, nastojati da se zaboravi njegova loša prošlost sa Miloševićevim zakonom o informisanju. Verujem da će se potruditi, jer je on od svih političara iz 90-ih, sa one crne strane barikade, najviše napredovao. A mediji u Srbiji su u kritičnom stanju, a i to kao posledica vladavine naših, demokratskih snaga, koje su se i na tom planu teško izbrukale. Između ostalog, i zato su izgubili izbore.

MONITOR: Dio srpskih medija ovih dana prenosi svoje izvore „iz briselskih krugova” da prema Dačiću vlada i dalje veliko nepovjerenje Zapada. Imate li Vi neke informacije u vezi sa tim ?
PEŠIĆ: Imam utisak da se stranci nisu mnogo mešali, sem kad je u pitanju odnos sa Rusijom. Ukoliko bi Srbija, sada praznog budžeta, popunjavala deficit prodajom EPS i Telekoma Rusiji, to ne bi naišlo na dobar prijem u SAD i EU. U EPS dosta su uložili Nemci odmah posle 5. oktobra, pa bi igranje s potpunom energetskom zavisnošću Srbije od Rusije, a već smo zavisni od njihovog gasa i nafte, možda prešlo njihove crvene linije. A već nam Rusi, navnodno, čuvaju Kosovo, što je za Zapad dovoljno iritanatno. Mislim da će te stvari biti jasno predočene Dačiću, a i konzekvencije do kojih bi došlo ako bi mu se učinilo da nije mnogo važno šta SAD i EU sugerišu. Najveća je opasnost da nam važni igrači opet okrenu leđa, a ta tendecija postoji, ne samo zbog nove vlade, već mnogo više zbog toga što i oni tamo gledaju da se što više oslobode finansijskih obaveza, jer ih već dovoljno imaju. Čula sam uveravanja da neće biti prodaje EPS, ali još nisam čula uveravanje da nam se neće vratiti Mira Marković i njen sin.

MONITOR: Ivica Dačić je kao ministar unutrašnjih poslova bio „rado viđen gost” u Vašingtonu, posebno nakon saradnje sa američkim bezbjednosnim službama u vezi sa kokainskom aferom „Balkanski ratnik”. Da li će mu te zasluge biti uračunate u „grejs period” premijerskog mandata?
PEŠIĆ: Koliko sam ja pratila njegovo kretanje u SAD, on je bio priman na dosta niskom nivou, odlazio je dva puta na molitveni doručak, koji je u privatnoj organizaciji, a ne znam zašto bi on dobio nekakvu slavu oko Šarića, kada je celu stvar otkrila američka DEA. Oko njegove uloge prvog policijaca bilo je mnogo marketinga, a ja mislim da on često pojma nije imao šta se tu dešava. On se više slikao nego što je rukovodio poslovima u policiji. Borba protiv kriminala je preuveličana, a protiv korupcije uopšte je nije ni bilo. Naprotiv, i on i Tadić, napravili su nekažnjivu kliku. Partokratija je metastazirala za ove četiri godine, a ona je glavni uzrok sistemske korupcije.

MONITOR: Izgleda kao da je Dačić vješto „izradio” demokrate i Borisa Tadića?
PEŠIĆ: Ne mislim da je Dačić izradio lakoverne demokrate, nego su oni bili u totalnom autu jer su hteli da zadrže Tadića kao mandatara, a to prosto ne može. I u politici postoje neka pravila, kad izgubiš izbore, nema skakanja na novu i višu funkciju, kao da ništa nije bilo. Pošto su Tadića nametnuli kao mandatara, oni nisu imali otvorene mogućnosti da prate šta se dešava, a još manje su bili u stanju da otkače gubitnika i ponude nekog drugog kandidata za mandatara, koji se ne bi mogao odbiti. Nadam se da će demokrate razmilisti o svemu šta su činili i zašto su izbore izgubili, na miru, u opoziciji. Građani su pokazali da oni koji prave katastrofe, neće proći nekažnjeno. Ja to smatram napretkom.

Od 5. oktobra do danas na vlasti je bilo ono „najbolje što imamo”, sve iz tzv. demokratskog tabora, ako je to ono najbolje, onda je Srbija u velikom problemu. Zaostala društva, kao što je naše, ne stvaraju lako nove alternative, i onda dolazi povratak unazad, jer su se ovi na vlasti obrukali, a u opoziciji su ostale „stare snage”. Tadić je morao da ode, jer bi s njim bilo još gore. Mentalno bismo se totalno iscrpli. Ovako je otvorena mogućnost da se „stari” poprave i osveste, a demokrate preispitaju i nauče na grešakama.

MONITOR: Lideri zemalja iz regiona pokazali su veliku uzdržanost nakon promjena u Srbiji. Nakon povjeravanja mandata za sastav vlade Ivici Dačiću, u Hrvatskoj je bilo komentara da „fašisti” dolaze na vlast. Da li se radi o ozbiljnijem zaoštravanje odnosa?
PEŠIĆ: Mislim da su mogli malo da sačekaju sa reakcijama. Videli ste da posle početnih grešaka, koje su posledica toga što Nikolić nije bio vičan političkoj korektnosti, nije više bilo sličnih situacija. To se uči. Kad pitaš običnog Srbina na ulici čiji je bio grad Vukovar, pa oni bi u 99 posto slučajeva rekli da je to bio većinsko srpski grad i da ga je JNA oslobađala od ustaša. Nisu valjda gledali one tenkove koji su iz Beograda išli u Vukovar da spasavaju hrvatski grad! Problem je, i to se sada jasno vidi, što se gotovo nijedna zabluda iz naše prošlosti nije razoktrila i odbacila, nego brojne takve zablude sada ulaze i u udžbenike, pa se onda čudimo kako to da su i mlade generacije nacionalističke.

Crna Gora je ispravno uradila što se uzdržala od komentara, jer regionalni odnosi još vise o koncu, pa je bolje nešto i prećutati nego reći koju više nego što treba. Dodika ne treba pominjati u ovom kontekstu, jer RS nije država, i zna se da će on sarađivati s bilo kojom vlašću u Srbiji. Na šta bi on mogao da se žali, nije valjda na to što je Nikolić rekao da nije bilo genocida u Srebrenici. Bošnjaci su se držali prilično odmereno, i to je dobro, jer ja mislim da je najvažnije s Federacijom popraviti odnose.

MONITOR: Međunarodna upravljačka grupa za Kosovo odlučila je da u septembru proglasi kraj nadgledane nezavisnosti. Šta se tu može očekivati u reakcijama nove vlasti u Beogradu?
PEŠIĆ: Ne očekujem da će ova vlada voditi ka rešenju kosovskog problema, baš kao što ni prethodna nije ništa uradila. Ovde se još ne shvata da je Kosovo druga država, eto, više neće biti nadzirana nezavisnost, nego puna suverenost. Volela bih da me neko prijatno iznenadi i pogura taj stari problem, koji je nerešiv, sve dok Srbi ne shvate da je Kosovo odavno izgubljeno.

I od prethodne i od ove vlade se traži da prihvate da u realnosti ta država postoji, ali ne moraju formalno da je priznaju. To bi bio veliki korak napred od sadašnjeg zakucavanja.

Nastasja RADOVIĆ