Njemački kancelar Olaf Šolc se nalazi pred zadatkom – kako oživjeti svojevrsnu „istočnu politiku“

MONITOR: Kriza Rusija–NATO će ima ozbiljne posljedice, u dizanju cijena nafte a i padanju berzanskih dionica na evropskim i azijskim berzama. Koliko se ekonomske posljedice ove krize već osjećaju i ko bi mogao biti najviše pogođen?

ĐUKIĆ: Ukrajinska kriza trebalo bi da je zakoračila u dugo drugo poluvreme,  u mirnije vode deeskalacije i pregovora. Međutim, to ostaje da se vidi i potvrdi. Odnosi Rusije sa NATO, ali i SAD i EU, poljuljani su do temelja,  kao nikada po okončanju hladnog rata dogovorom između Džordža Buša i Mihaila Gorbačova na Malti, 3. decembra 1989. Krizu  Rusije sa ukupnim Zapadom prati opasno zveckanje oružjem oko nove linije podela, oko Ukrajine, teritorijalno najveće evropske zemlje. Osporava joj se suvereni izbor sopstvenog puta (NATO, EU), plaćajući previsoku cenu – „načeta“ je 2014. „odlaskom“ Krima u Rusiju i samoproglašenjem Donjecka i Luganska  (Duma traži diplomatsko priznanje).

Kao i svaka duboka kriza, i ova nosi tekuće ekonomske posledice na berzama i kotacijma akcija, u padu rublje i grivne, rastu dolara, skoku cena energenata. Tu nema izuzetaka, svi su pogođeni. Međutim, uslediće dugoročne reperkusije kao posledica poljuljanog poverenja u Rusiju, kao sigurnog evropskog sanabdevača gasom, čime se odlikovala i u sovjetsko doba.

MONITOR: Njemački kancelar Olaf Šolc je izuzetno diplomatski aktivan: bio je u Vašingtonu, Kijevu i Moskvi. Pored opasnosti od eskalacije sukoba iz „hladnog“ u pravi rat, koliko je njegova misija vezana i za njemački posao sa Rusijom oko snabdijevanja ruskim gasom, sada kroz Sjeverni tok 2?

ĐUKIĆ: Moskva i Kijev su izloženi pravom diplomatskom desantu sa Zapada da se ukrajinska kriza reši mirnim putem. Šolc je u Moskvi poručio da pitanje stupanja Ukrajine u NATO uopšte nije na dnevnom redu, a razrešenje krize vidi samo mirnm putem i deeskalacijom. Nemačka je najveći ruski ekonomski partner u Evropi, uključujući potrošnju gasa  (oko 50 posto). Ako proradi Severni tok 2, zavisnost će se povećati za Nemačku za još 55 milijardi kubnih metara gasa godišnje, on postaje nedostižni distributer ruskog gasa. Međutim, snabdevanje Evrope ruskim gasom na današnjem ili na znatno većem nivou, nikako ne zavisi od Severnog toka 2. Postoji dovoljno drugih gasovoda, preko Belorusije (60 milijardi kubnih metara gasa godišnje), Ukrajine (160 milijardi kubnih metara gasa godišnje), Severnog toka 1  (55 milijardi kubnih metara gasa godišnje), Turskog toka (31 milijarda kubnih metara gasa godišnje), itd. Stvar je u tome da je Moskva odlučila da iz gasne igre sa Evropom izbaci posrednike, poput Ukrajine.

Rusiju  ne zadovoljava stanje ekonomskih odnosa sa EU, naročito sa glavnim tradicionalnim partnerom, Nemačkom (sa 100 milijardi uzajamna trgovina pala je ispod 60 milijardi evra). Kao posledica sankcija iz 2014. prepolovljena je količina nemačkih firmi u RF. Šolc se nalazi pred zadatkom – kako oživeti svojevrsnu „istočnu politiku“? Severni tok 2 je tehnički spreman za eksploataciju, ali pravna sertifikacija nije završena. Gasprom je postupio po zahtevu nemačkog regulatora, osnovao je ćerku firmu, ali proces će potrajati (u Nemačkoj, u Evropskoj komisiji, na sudu).

MONITOR: Bili ste ambasador Srbije u Bjelorusiji. Tvrdi se da Rusija ovu zemlju snabdijeva najjeftinijim energentima, te da je to odličan primjer načina na koji Vladimir Putin vodi spoljnu politiku. Pominjano je čak i to da bi Bjelorusija mogla ući i u neku mnogo formalniju i tješnju vezu sa Rusijom. To na Zapadu nije izazvalo previše brige?

ĐUKIĆ: Nafta i gas su perfektni instrumenti spoljne politike. Godišnje ruske dotacije Belorusiji decenijama se mere desetinom milijardi dolara (zavisno od cena nafte i gasa na svetskom tržištu). Belorusija, po povlašćenim cenama, svake godine dobija od Rusije oko 25 miliona tona nafte (njene potrebe su oko 4,5 miliona). Ostalo se preradi i reeksportuje na Zapad. Potrošnja ruskog gasa u Belorusiji iznosi 22 milijarde kubnih metara godišnje, i redovno je to najniža cena, za ovu godinu 127 dolara za hiljadu kubnih metara. Te pozicije dve zemlje čvrsto vezuju, još od Borisa Jeljcina, koji, sa Aleksandrom Lukašenkom, 1995. lansira proces udruživanja dve zemlje u  saveznu državu, danas duboko integrisanu – od  usaglašene ekonomske politike, jedinstvene odbrane i vojne doktrine, slobode kretanja ljudi, kapitala, itd. Lukašenko, u nedavnom intervjuu, poručuje da savezna država računa na proširenje, na Kazahstan, Jermeniju, neizostavno na Ukrajinu, a onda će krenuti i druge bivše sovjetske republike, i to može predstavljati obnovu Sovjetskog Saveza, najavljuje on. Inače, geopolitički Belorusija nije u fokusu Zapada poput Ukrajine.

MONITOR: Džozef Bajden i neki visoki britanski zvaničnici danima najavljuju vrijeme napada Rusije na Ukrajinu. Dio kvalifikovane svjetske javnosti je uzdržaniji i više vjeruje da se radi o nekoj vrsti Putinove vojno-strateške igre, ispitivanja praga osjetljivosti Zapada i NATO-a. Sada se iz Moskve tvrdi da se trupe povlače. Ima li mjesta velikoj nervozi i strahu i referiranju na „Minhensku atmosferu“ iz 1938.?

ĐUKIĆ: Ruski ratni blef nije uspeo. Moskva se okrenula traženju mirnog izlaza iz ukrajinskog ćorsokaka u koji je sama sebe dovela. Kremaljski stratezi su se preračunali, računali su na razbijenu Evropu,  NATO, da će pojedini Evropljani požuriti u Kremlj na poklonjenje. Moskva je, međutim, rezervisala povratak na početnu poziciju. Ništa nije završeno.

Aktuelna ukrajinska kriza na početku je ličila na kubansku (1962) pa se „zaustavila“ na Minhenu (1938). Ipak, svaki akter igra svoju zadatu igru: Moskva isporučuje ultimativne i hitne zahteve koje najsnažnije podržava golom vojnom silom – da pokaže kako ozbiljno misli, svesna njihove  neutemeljenosti; Vašington ne prestaje da provocira, navodeći Rusiju da napravi katastrofalnu grešku, da napadne i otpočne promašeni rat sa Ukrajinom; tada bi se raspakovao „čuveni“ paket antiruskih sankcija.

MONITOR: Da li nam i ova kriza pokazuje slab uticaj međunarodnih organizacija kada su u sukobu moćni globalni igrači?

ĐUKIĆ: Ukrajinski ministar inostranih poslova Dmitrij Kuleba tražio je sastanak zemalja potpisinica Bečkog dokumenta iz 2011. za jačanje mera poverenja i bezbednosti, zbog učestalog   kretanja vojske RF duž granice. Međutim, Moskva ignoriše „ultimatum“ Kijeva. Preostaje Stalni savet i Forum za bezbednost OEBS-a. Ali vidimo da efikasnost međunarodne organizacije zavisi od spremnosti glavnih igrača na saradnju, naročito kada su oni u pitanju.

MONITOR: Javnost u Srbiji je uzbunila vješto plasirana „informacija“ da će Rusija tražiti da joj Srbija dozvoli razmještanje raketnog sistema Iskander. Može li dio „Putinove igre“ biti i ispitivanje stepena lojalnosti formalno vojno neutralnih a Rusiji „prijateljskih“ zemalja kao što je Srbija?

ĐUKIĆ: Rusija traži tačke oslonca u Evropi kojih je malo. Srbija je pogodna  – nije članica NATO, na najvišem nivou drži strateške odnose sa Rusijom, pa treba proveriti lojalnosti na koje se zaklinje. Treba pak  pogledati geopolitičku kartu gde se Srbija nalazi: ona je usamljeno ostrvu u okeanu koji se naziva NATO i arhipelagu članica koje je okružuju. Vojna neutralnost Srbije služi za unutrašnje svrhe, niko i nigde je ne prizaje, ni velike sile, ni međunarodne organizacije.

Evropa se nikada nije sudarila sa ovako visokim cijenama gasa

MONITOR: Predsjednica EK Ursula fon der Lajen žali se da se iz Rusije ne šalju dovoljne količine gasa. Iz Brisela je rečeno da Rusija isporučuje gas prema već potpisanim ugovorima, ali ne izlazi u susret zahtjevima zemalja EU za dodatnim količinama. Ima li EU neku alternativu ruskom gasu, kako se spekuliše?

ĐUKIĆ: Nije sporno izvršavanje ranije zaključenih gasnih ugovora. Sporno je što  Gasprom mesecima  ne povećava isporuke gasa u Evropu i ne učestvuje na gasnim berzama. Ipak i bez Gasproma, kao glavnog evropskog snabdevača, oscilacije cena na tržištu se smanjuju, trenutna je 800 dolara za hiljadu kubnih metara gasa, a Evropa se ne smrzava.

Evropa se nikada nije sudarila sa ovako enormno visokim cenama gasa. Pogođene su sve zemlje koje nemaju neku vrstu specijalnih odnosa sa Ruskom Federacijom i njenim predsednikom (Orban, Vučić, Lukašenko, Nemačka). Gasprom je par ekselans državni monoplolista, a ne komercijalna kompanija koja zadvoljava povećanu tražnju na tržištu gasa u Evropi. Najveći evropski snabdevač gasom (40 posto) dopušta da cene gasa divljaju, ostavljajući nezadovoljenu tražnju. To se dešava uprkos postojanju slobodnih prenosnih kapaciteta, gasovoda iz Ruske federacije u Evropu. Međutim, Putin insistira da se gas šalje spornim gasovodom Severni tok 2. Gas se pretvara u političko sredstvo i rusko gasno oružje u Evropi.

Mnogi su očekivali da će se ove zime Evropa smrzavati. Treba zahvaliti strateškim rezervama i svima koji su pohitali na evropsko tržište da isporuče više gasa, pre svega tečnog (SAD, Australija, Katar, Nigerij, Malezij itd.), da zauzmu deo tržišta na kojem je do juče ruski gas bio neprikosnoven. Ruski gas u Evropi u kratkom roku nije moguće zameniti, ali, korak po korak, može se (i mora) relativizovati visoko učešće u potrošnji, od dve petine ili oko 200 milijardi kubnih metara gasa godišnje. Evropa mora misliti i na mogući prekid dostave ruskog gasa, na moguće sankcije. To se odnosi i na rusku naftu sa 10 posto svetskog učešća, ili 350 miliona tona izvoza. Evropska energetska (gasna) bezbednost podrazumeva i nove izvore snabdevanja i nove maršrute snabdevanja.

Kriza u Ukrajini je zaustavljena možda na vrhuncu

MONITOR: Sergej Lavrov, šef ruske diplomatije, navodno savjetuje Putina da nastavi diplomatski dijalog. Ima li u Rusiji zvaničnika koji se brinu da je ova kriza dostigla vrhunac i da Rusija iz nje ne može izaći kao pobjednica, te da ponašanje vlasti može izazvati veće nezadovoljstvo naroda?

ĐUKIĆ: Šta je Rusija dobila za tri meseca diplomatskog i vojnog pritiska na Zapad? Ono što joj se i ranije nudilo (rakete srednjeg i kratkog dometa, mere poverenja). Nije uspela u ultimativnim zahtevima, da spreči širenje NATO-a i dr. Uprkos tome, Putin „prihvata pregovore kao šansu“. Tako je kriza zaustavljena možda na vrhuncu.

Svake sankcije nanose štetu zemlji, građanima, a najmanje ili nikako, političkoj i drugoj oligarhiji. Znamo to i iz sopstvenog iskustva. Paket sankcija udruženog Zapada protiv Rusije pokopao bi nade za mnoge godine i decenije – lakše se one donose nego što se ukidjaju. (Na osnovu Džekson-Venikovog amandmana uvedene su sankcije SAD SSSR-u 1972, a ukinute 2012). Zapad je najavio, može se razumeti, totalne sankcije za Rusiju, koja bi se našla pred nesavladivim problemima koje mi ne možemo predvideti. Kina, objektivno, nije alternativa, ni tranzitni pravac, uprkos strateškim i savezničkim odnosima sa Rusijom. (Trgovina Kine sa SAD iznosi 756 milijardi dolara a sa RF 120 milijardi dolara.)

Nastasja RADOVIĆ