Za one koji su odlučili da pokažu otvoreno nezadovoljstvo dometima vlasti u Srbiji, jedan od načina, prihvaćen prije svega u jednoj grupi poznatih javnih ličnosti, bio je i protest „belim listićima”, nezaokruživanjem nijednog od ponuđenih kandidata. Ovaj izbor, takođe dio procesa demokratskog odlučivanja na izborima, doživio je najžešće napade, počev od sada bivšeg predsjednika države. Jedna od prvih koja je podržala „bele listiće” i uopšte jasno kritikovala vlast, bila je i dr Srbijanka Turajlić, koja je još 1996, tada kao dekan Elektrotehničkog fakulteta, zajedno sa studentima, tokom četvoromjesečnih demonstracija, bila „u prvim redovima” borbe protiv Miloševićevog režima. Sa fakulteta je bila otpuštena, ali je kroz Alternativnu akademsku obrazovnu mrežu (AAOM), koju je predvodila, uspjela da uspostavi nove veze sa evropskom i svjetskom akademskom zajednicom. MONITOR: Izrazili ste jasno nezadovoljstvo dometima dosadašnje vlasti, podržavajući kampanju „belih listića”. Da li vas je iznenadila reakcija te vlasti, ali i dijela političara iz opozicije? Čak je i Boris Tadić, tada predsjednik Srbije, izjavio kako je to „nedopustivo”.
TURAJLIĆ: Iznenadilo me je zapravo to što su se od samog začetka te ideje svi bavili formom, a niko suštinom. Drugim rečima apsolutno se nijednog trenutka niko od političara nije dotakao pitanja da li su ti dometi vlasti zaista toliko niski i šta bi tim povodom trebalo da se uradi, već su se svi usredsredili na način na koji neko želi da izrazi svoje nezadovoljstvo. Čak i danas, posle evidentnog poraza Demokratske stranke i Borisa Tadića lično, oni se i dalje bave nevažećim listićima i eventualnom odgovornošću intelektualaca, i odbijaju da vide da su ti listići samo posledica njihovog ponašanja i da je poraz pretrpljen na izborima najjači dokaz tvrdnje da je njihova četvorogodišnja vladavina bila skandalozna.

MONITOR: Dobar dio „druge Srbije” ili tzv. građanska elita bio je takođe nezadovoljan idejom da se neslaganje sa ponovljenom ponudom izbora „između dva zla”, rješava nevažećim listićima. Mislite li da u tom, povremeno vrlo burnom dokazivanju ko je u pravu ima i nešto dobro?
TURAJLIĆ: U principu u svakoj debati bi verovatno trebalo da bude nečeg dobrog. Međutim, kod nas po pravilu nastaje problem što se debata pre ili kasnije prevede na lični plan, pa se u nedostatku argumenata prelazi na uvrede. Drugim rečima, umesto da raspravljamo gde nas je do sada doveo „izbor između dva zla” i šta bi nam to u budućnosti moglo dati mi smo se vrlo brzo našli u domenu odgovornosti onih koji glasaju, a ne onih za koje se glasa. Kao paradigma naše nesposobnosti da se upustimo u ozbiljnu raspravu može da posluži nedavna nedopustiva izjava gospodina Miljenka Derete o tome kako su javni istupi gospođe Vesne Pešić rezultat činjenice da ona nije uspela da od dosadašnje vlasti dobije nešto za sebe lično. Suočen sa tako ružnom izjavom čovek ne može da se ne zapita da li su svi koji su podržavali aktuelnu vlast dobili nešto. I onda cela priča gubi svaki smisao.

MONITOR: Kako vi vidite stanje demokratije u Srbiji poslije ovih izbora?
TURAJLIĆ: Priznajem da sam i sama mislila da je dovoljno da se organizuju slobodni izbori, pa da većina problema u jednoj zemlji bude rešena. Nikada se zapravo nisam zamislila nad činjenicom da je ključni problem u ponudi, a ne u samom procesu odabiranja. Dakle, ne radi se o tome da li je izbor svestan i racionalan, već u tome da li vi vidite nekog koji ima viziju i iskrenu želju i sposobnost da tu viziju ostvari. Kada su na političkoj sceni isključivo oni koji imaju lični interes i veruju da je politika sredstvo da taj interes i ostvare onda vam nikakva racionalnost neće pomoći da napravite izbor.

Rekla bih da je stanje demokratije u Srbiji posle ovih izbora isto kao što je i bilo. Moguće je ipak da izbor Tomislava Nikolića za predsednika, kojim je na izvestan način „pređen Rubikon”, dovede do nekih promena. Tu pre svega mislim na Demokratsku stranku čije je rukovodstvo godinama živelo u ubeđenju da im je zbog „principa manjeg zla” dozvoljeno sve: od svesnog urušavanja institucija države, pravosuđa pre svega, preko partijskog zapošljavanja, do korupcije u svim njenim vidovima i oblicima uključiv naravno i privatizaciju. Verujem da će, bar neki od njih, posle ovih izbora shvatiti da se vlast mora zaslužiti. Drugim rečima, čini mi se da nije toliko strašno što je Tomislav Nikolić predsednik države, koliko je strašno što su Boris Tadić i DS, u koju smo nekada polagali toliko nade, poraženi baš od njega. Nadam se da će većina članova te stranke i sama to uvideti.

MONITOR: Kada pogledamo pregovore za formiranje nove vlade, izgleda kao da nije bilo bitnih promjena od 90-ih, osim što nema glavnih aktera tadašnje politike i što je većina političara za EU…
TURAJLIĆ: Uprkos činjenici da se mnogi akteri nisu promenili, nisam spremna da se složim sa tvrdnjom da nije bilo bitnih promena od 90-tih. Drugim rečima, koliko god ja, ili i mnogi drugi, bili nezadovoljni sadašnjom vlašću ona se ni na koji način ne može porediti sa periodom Miloševićeve vladavine. Mi danas imamo krizu morala i etike, možda i sposobnosti za upravljanjem ili razumevanjem demokratskih procesa, ali smo ipak daleko od užasa ratnih razaranja u koja nas je uvukao Miloševićev režim.

Ne bih rekla da se ovde radi o pitanju ko je zamenljiv, a ko ne, već pre o toliko lošem vladanju onih u koje smo se nadali, da se, pošto se na političkoj sceni već dvadeset godina vrte ista lica, u nedostatku drugog izbora, ljudi okreću i licima iz prošlosti. Možda bi se moglo reći da je na delu svojevrsna „izvrnuta logika”. Naime ako su se oni za koje smo verovali da su „dobri momci” na naše oči toliko promenili na gore, onda je moguće da su se i oni koji su bili „loši momci” stvarno, a ne samo deklarativno, promenili na bolje.

MONITOR: Sve češće se čuje u javnim obraćanjima, ne samo Fiskalnog saveta, već i političara sa margine pregovora o vladi, da je Srbija faktički u recesiji, da je na ivici bankrotstva. Da li ovi dosadašnji pokušaji da se vrati proizvodnja u Srbiju, kroz subvencije velikim stranim kompanijama, vode državu i građane u dobrom pravcu?
TURAJLIĆ: Nisam stručnjak za ekonomiju, pa mogu da govorim samo o svom utisku. Ne mislim da su subvencije dobro dugoročno rešenje posebno kada se radi o ad hoc dovođenju velikih stranih kompanija koje baš ništa ne vezuje da dugoročno ostanu na ovom prostoru. Čini mi se da je otvaranje radnih mesta koje se ostvaruje na taj način pre marketinški, nego suštinski potez, koji na kraju može veoma skupo da nas košta. Mislim da bi bilo korisnije kada bi se ta sredstva uložila u pokretanje sopstvenog razvoja u skladu sa jasno definisanom strategijom, koja nažalost nedostaje.

MONITOR: Koliko se u sprečavanju daljeg propadanja možemo osloniti na EU?Ima li ona danas sredstva i mehanizme da sačuva mir, bez ubrzavanja procesa pristupanja zemalja Zapadnog Balkana evropskoj zajednici?
TURAJLIĆ: Kao što rekoh verujem da su i bez EU građani sami spremni da sačuvaju mir. Takođe ne mislim da se stanje može popraviti formalnim ubrzavanjem ili usporavanjem procesa pristupanja evropskoj zajednici. Drugim rečima, ne verujem u to da se bilo šta suštinski menja donošenjem zakona i propisa, već isključivo primenom tih istih zakona, koja najčešće izostaje. Otuda se često stiče utisak da su odluke EU u pogledu davanja ovog ili onog statusa pre političke prirode, odnosno uslovljene željom da se u nekom trenutku određena država nagradi ili kazni. Mislim da bi nam svima EU učinila veliku uslugu kada bi preuzela ulogu katalizatora naše evropeizacije u smislu stvarnog prihvatanja evropskih normi i standarda i stvaranja pristojnih, sređenih država u kojima se više ne bi otvarao najveći broj pitanja o kojima smo upravo razgovarali.

Društvo premrežila partokratija

MONITOR: Ako petooktobarski slom Miloševićevog režima i svi protesti, pobune i demonstracije, uključujući i one „za Ginisa” iz 1996-97, u kojima ste veoma aktivno učestvovali, danas izgledaju kao fatamorgane prošlosti, kako napraviti demokratski kapital od jasno izraženog nezadovoljstva građana na ovim izborima, ne samo kroz akciju intelektualaca sa bjelim listićima, već i u velikoj apstinenciji birača?
TURAJLIĆ: Uprkos današnjem stanju i dalje mislim da je za Srbiju bilo neobično važno što je u jednom širokom masovnom nezadovoljstvu srušen režim Slobodana Miloševića. Žao mi je što je tom prilikom i propuštena prilika da se do kraja razjasni šta je za nas značio taj užasni period njegove vladavine. No nezavisno od toga nisam spremna da trenutnu situaciju sagledavam u tom kontrastu.

Problem sa današnjom vlašću je prevashodno u ljudima koji su aktivni u politici, a ne u ideologijama. U prilog tome svedoči i činjenica da se tokom cele kampanje nijedna stranka nije profilisala u pogledu ideologije već su se svi bavili istim floskulama od opredeljenja za pridruživanje EU do „brige za dobrobit građana” koja se iskazivala neprekidnim obilascima seoskih i prigradskih domaćinstava.

Suočeni sa tim prizemnim iskazivanjem želje za golom vlašću građani su odgovorili apstinencijom i time jasno pokazali ne samo trenutno nezadovoljstvo nego i duboko nepoverenje u sve aktere na političkoj sceni. Teško je reći da li će neko u tome prepoznati svoju šansu. Duboko sam ubeđena da u Srbiji ima sposobnih ljudi koji imaju viziju, koji razumeju da lični interesi ne mogu biti jedina ideja vodilja i koji bi bili spremni da preuzmu odgovornost i angažuju se na ostvarenju opštih interesa. Ne znam da li će oni moći da isplivaju u ovoj beskrupuloznoj partokratiji koja je premrežila naše društvo, ali se kao nepopravljivi optimista nadam da hoće.

Komšije i hljeb

MONITOR: Najveći dio balkanskih zemalja, među njima i ex-yu, muče veoma slični problemi krize jer se pokazuje da su vlade neozbiljno upravljale državnim finansijama, a u tranzicionim zemljama tu su i loše privatizacije, nepodnošljivo visoka korupcija i organizovani kriminal. Može li strah od još većeg siromaštva i bezizlaza, vratiti stare i nedavne istorijske resantimane?TURAJLIĆ: Imajući u vidu kako se svi političari grčevito drže vlasti teško je isključiti mogućnost da se oni, pošto iscrpe sva druga sredstva, ponovo ne okrenu populizmu i pokušaju da ubede narod kako je važnije da se unište komšije nego da se dođe do korice hleba. Međutim, iskreno se nadam da se posle nedavnih ratnih užasa i stradanja na ovim prostorima nijedan narod više ne može dovesti u stanje kolektivne histerične mržnje spram drugih.

Nastasja RADOVIĆ