Dr Marija Obradović, sa beogradskog Insituta za noviju istoriju Srbije, godinama istražuje procese privatizacije u Srbiji. Sa njom smo razgovarali i o široj slici ove pojave, o svjetskom sistemskom problemu odnosa centar-periferija. MONITOR: Kako da razlikujemo ono što je neminovno i dobro za život ljudi na čitavoj planeti od onoga što je naličje procesa globalizacije ?
OBRADOVIĆ: Globalizacija u osnovi predstavlja savremeni društveno-istorijski oblik dugotrajnog istorijskog procesa koncentracije i centralizacije kapitala na globalnom nivou koja prati razvoj kapitalizma od njegovih početaka u 16. veku do danas. Radi se o koncentraciji i centralizaciji svojinskih prava. Bitna karakteristika procesa globalizacije je jačanje i usložnjavanje finansisko-ekonomskih veza između zemalja centra i periferije svetskog kapitalističkog sistema. U međunarodnoj podeli rada, zemlje periferije poprimaju sve više funkciju proizvodnih platformi za produkciju roba finansiranu investicijama multinacionalnih kompanija, banaka, preduzeća i drugih privrednih subjekata centra. Bitna karakteristika procesa globalizacije je i širenje dvostrukog tržišta rada na globalnom nivou, eliminisanje gotovo u potpunosti svake konkurencije na tržištu finansiskog kapitala, uz zaoštravanje konkurencije na tržištu rada.
Iako proces globalizacije vodi procentualnom smanjenu učešća nadnica u svetskom bruto nacionalnom dohotku, širenje dvostrukog tržišta rada dovodi do znatno brže pauperizacije radničke klase periferije.
MONITOR: A kada se radi o Evropi?
OBRADOVIĆ: Prema podacima Instituta iz Kelna u periodu između 1980 i 2001. došlo je do znatnog porasta realnih nadnica u zemljama Evropske unije. U zemljama Istočne Evrope u vreme privatizacije društvenog kapitala koja predstavlja kjlučni proces globalizacije, došlo je do dramatičnog pada realnih nadnica. Od 1989. do 1995. godine nadnice su u zemljama centralne Evrope padale u proseku 22 odsto godišnje, a u zemljama jugoistočne Evrope čak za 52,2 odsto. U istom periodu stopa siromaštva porasla je u zemljama centralne Evrope za 18 odsto, a u zemljama jugoistočne Evrope za 40,7 odsto.
Prema podacima Evropske fondacije za unapređenje životnih i radnih uslova, radno vreme u zemljama Istočne Evrope u proseku iznosi 44,4 časova nedeljno i znatno je duže od radnog vremena u zemljama Zapadne Evrope gde u proseku iznosi 38,3 časova nedeljno.
Očigledno je da je stopa eksploatacije radničke klase u Istočnoj Evropi znatno veća od one u Zapadnoj, što je i poenta dvostrukog tržišta rada kao bitne odrednice procesa globalizacije.
MONITOR: Kao da gledamo dokumentarne filmove o velikoj depresiji u SAD 1929-33, lako uočavamo sličnosti, čak i „podjelu uloga”?
OBRADOVIĆ: Pravljenje paralele između Velike depresije u SAD i zemljama Zapadne Evrope sa početka 30-tih godina i socijalno-ekonomske situacije nastale u Istočnoj Evropi nakon pada komunističkog sistema krajem 80-ih godina 20.veka nije retko u naučnoj literaturi. Sličnost se obično traži u masovnoj nezaposlenosti i masovnim samoubistvima pripadnika radničke klase koji su ostali bez posla i izvora egzistencije. Između 1989. I 1995. godine stopa samoubistava porasla je u centralnoj Evropi za 78 odsto, a u zemljama jugoistočne Evrope za 5,85.
Ukupna vrednost roba i usluga proizvedena u tranzicionim ekonomijama Istočne Europe opala je od 1989. do 1995. godine za četvrtinu realne vrednosti. Posle velike ekonomske krize iz 1929-33, taj pad predstavlja najveću mirnodopsku kontrakciju u svetskom proizvodu. U isto vreme, siromaštvo se značajno proširilo u regionu. Procenjen broj siromašnih u periodu 1993-95 iznosio je 15,6 miliona ljudi. Prosečan prihod siromašne osobe iznosio je oko 2,8 dolara dnevno. Sistem ranije garantovanih socijalnih davanja, besplatne zdravstvene zaštite i besplatnog obrazovanja počeo je značajno da se narušava. Smrtnost stanovništva je mnogo porasla, bez mirnodopskog presedana.
Društveni proizvod u Istočnoj Europi‚ 1996. godine aproksimativno je iznosio 80 odsto njenog društvenog proizvoda iz 1987.
MONITOR: Vaša istraživanja pokazuju pravi debakl privatizacije u zemljama Istočne Evrope. Šta su glavni pokazatelji takvog stanja?
OBRADOVIĆ: Prema Izveštaju o tranziciji Evropske banke za rekonstrukciju i razvoj za 2010. godinu stope rasta u Istočnoj Evropi nakon 2007. godine značajno opadaju.
Od 2000-08. u većini zemalja Istočne Evrope nakon sprovedene masovne privatizacije društvenog kapitala rast se zasnivao na fluktuirajućem dotoku kapitala i domaćoj tražnji. Rezultat toga je bio da izvoz nije išao u korak sa uvozom, što je dovelo do velikog spoljnotrgovinskog deficita u većini istično-evropskih zemalja.
U datom Izveštaju kao glavne karakteristike poslovnog okruženja u zemljama tranzicije iznose se: niska obrazovna i kvalifikaciona struktra preduzetnika, korupcija, neuređena poreska politika, nerazvijena infrastruktura i visoka stopa kriminala.
Razvojni tranzicioni model očito sadrži značajne protivurečnosti koje su se oštro ispoljile u periodu svetske ekonomske krize.
MONITOR: Zanimljivo je da je na slom berze i trgovine nekretninama među prvima upozorio jedan od najboljih poznavalaca ovih poslova, Džordž Soros?
OBRADOVIĆ: Soroševo „predviđanje”, sasvim je shvatljivo pošto on pripada svetskim poslovnim krugovima i ima pristup relevantnim informacijama. Drugo je pitanje ko je platio cenu krize svetske kapitalističke ekonomije. Očito je da su to zemlje periferije, a prvenstveno radnička klasa ovih zemalja.
MONITOR: Neki naši ekonomisti smatraju da je Rusija uspješnije vodila svoju privatizaciju, naročito kada je Putin pod svoju kontrolu stavio ruske tajkune?
OBRADOVIĆ: O privatizaciji u Rusiji teško je govoriti jer ne postoji relevatna literatura koja bi se bazirala na empirijskim ekonomsko-istorijskim istraživanjima. Pad komunističkih sistema krajem 80-tih je neistražen proces. Otvoreno je pitanje o istorijskoj ulozi komunističke nomenklature u tom procesu, imajući u vidu da je ova društvena mreža realni „dobitnik tranzicije”, jer je kroz proces privatizacije uspostavila svoje privatno vlasništvo nad društvenim kapitalom. Ja mislim da je izazovnije pitanje zašto je radnička klasa realsocijalističkih zemalja dozvolila pripadnicima nomenklature da se domognu vlasništva nad društvenim kapitalom.
Danas je široko prihvaćeno stanovište da su komunistički režimi u Istočnoj Europi pali zbog nekonkurentnosti privreda tih zemalja na međunarodnom tržištu i relativne ekonomske nerazvijenosti.
Tokom sedamdesetih godina 20. veka istočno-evropske zemlje dosta su se zadužile kod MMF i Svetske banke. Sedamdesete su bile decenija jeftinih kredita. Zemlje Istočne Evrope su tada pokušavale da razviju industrijske grane koje su zahtevale velika kapitalna ulaganja u tzv. ,,velike projekte” za koje nisu imale dovoljna finansijska sredstva.
Zaduženost Istočne Evrope je iznosilo je 67 milijardi dolara 1981. godine. U isto vreme Svetska banka je izvršila reevaluaciju rizika za davanje kredita zemljama Istočne Evrope, što je za posledicu imalo teže odobravanje kredita tim državama. Ranih osamdesetih godina 20. veka zemlje komunističkog bloka bile su primorane da redukuju uvoz po osnovu konvertibilnih valuta. Na kraju 1989. godine Poljska, Mađarska, Bugarska, a takođe i Jugoslavija suočile su se sa problemima spoljne nelikvidnosti zbog neefikasnosti svojih ekonomija.
MONITOR: Šta je bio glavni instrument promjena?
OBRADOVIĆ: Spoljni faktori, masovni revolt ili pokreti odozdo nisu porazili komunizam. Karen Henderson i Neil Robinson u knjizi Post-Communist Politics, An Introduction, na sledeći način opisuju ulogu komunističkih elita u urušavanju komunističkih režima u Evropi:
,,Možemo tvrditi da je kolaps komunizma bio uzrokovan ne-sistemskim varijablama isto onoliko koliko i međunarodnom konkurencijom. Od posebnog značaja ovde bi bila odluka da se pristupi reformi doneta od strane Mihaila Gorbačova i sovjetskog rukovodstva. Komunistička rukovodstva u većini slučajeva nisu bila svrgnuta već su predala vlast kroz pregovore”. Komunističke nomenklature kao i opozicione grupe u zemljama Istočne Evrope, iskoristile su ideologiju nacionalizma (,,svete” simbole) za uspostavljanje kontrole nad masama. Verovatno je tačno reći da je nacionalizam moćna ideologija jer budi nadu mnogih da će i oni učestvovati u podeli kolača.
MONITOR: Nekoliko država članica EU je pred bankrotom?
OBRADOVIĆ: Periodične krize svetskog kapitalističkog sistema uvek su najoštrije oblike imale na periferiji. Tako i se i danas socio-ekonomski efekti svetske krize mnogo jače i očiglednije ispoljavaju u poluperifernim zemljama EU, kao što su Grčka, Portugalija, Irska, Španija ali i istočno-evropske zemlje, članice EU, nego u zemljama jezgra.
Antikapitalistički pokret
MONITOR: Kao reakcija na ekonomske aspekte globalizacije i seljenje velikih zapadnih industrija za istočna tržišta jeftine radne snage, javio se prilično snažan antiglobalistički pokret,ali i alterglobalizam. Kakav je vaš stav prema ovim pojavama?
OBRADOVIĆ: Antiglobalistički pokret je u osnovi antikapitalistički pokret. Njegova ideologija se bazira na posmatranju svetskog kapitalističkog sistema kroz dihotomiju centar-periferija.Vitalnost kapitalističkog sistema vidi se u eksploataciji periferije od strane zemalja centra raznim metodama od kojih je značajna neravnopravna međunarodna trgovina. Stoga je delatnost STO čest predmet napada aktivista antiglobalističkog pokreta. Međutim, treba naglasiti da ovaj antiimperijalistički pokret ima najaču organizaciju i najveći broj članova u zemljama centra, pre svega SAD i zemljama Zapadne Evrope.
Tajanstvena uloga komunističke nomenklature
MONITOR: Neki od ruskih tajkuna, kao Oleg Deripaska,kupovali su dosta i po Crnoj Gori. Koliko su nacionalni tajkuni, samostalni i koliko su uopšte sposobni za konkurentnu poslovnu aktivnost bez državne pomoći i pritiska?
OBRADOVIĆ: Već smo istakli da su istraživanja uloge komunističke nomenklature u rušenju komunističkih sistema retka u Istočnoj Evropi , pa time i na prostoru bivše Jugoslavije. U slučaju SFRJ od velikog društvenog interesa je istraživanje istorijske uloge nacionalnih partijskih rukovodstava u rušenju Jugoslavije ali i njihovog kasnijeg ,,snalaženja” u tranziciji i privatizaciji. Evidentna je istorijska veza između razbijanja SFRJ putem građanskog rata i privatizacije društvenog kapitala. Malo je verovatno da bi kapital društvenih preduzeća ostao potpuno van kontrole radničkih saveta, na milost i nemilost poslovodstvu preduzeća koja su sa nacionalnim partijskim rukovodstvima sačinjavali društvenu mrežu komunističke nomenklature, bez istorijske situacije raspada zemlje. O tome ubedljivo svedoči klijentelistička partijska struktura postkomunističkih nacionalnih političkih sistema u svim bivšim jugoslovenskim republikama. Nasuprot dezorjentisanoj i do krajnjih granica pauperizovanoj radničkoj klasi bivše Jugoslavije nalaze se klijentelisički organizovani delovi nacionalnih nomenklatura koje se kroz kvazi parlamentaran sistem bore za što veći deo društvenog kapitala.
Nastasja RADOVIĆ
Izdvojeno3 sedmice
DRUŠTVO4 sedmice
INTERVJU4 sedmice
DRUŠTVO4 sedmice
Izdvojeno4 sedmice
Izdvojeno3 sedmice
Izdvojeno4 sedmice
SVIJET3 sedmice