Svakodnevno se suočavamo sa složenošću svijeta i njegovim, istovremenim unificiranjem kroz globalizaciju. U ovom drugom, jedna od najvažnijih komponenti je sajber globalizacija, internet i digitalne tehnologije. Na Sajmu knjiga u Beogradu, pojavila se veoma zanimljiva knjiga eseja i refleksija na tu temu, Digitalna galaksija, dr Maje Herman-Sekulić, književnice, prevoditeljice, esejistkinje. S njom smo razgovarali ne samo o dobrim i lošim efektima ovih pojava, već i o konkretnijim događajima kao što je Volstrit revolucija, koje ima u Njujorku a slabo u čitavom našem regionu. Zašto je to tako?

MONITOR: Sajber prostor vam je donio razne dileme i iznenađenja. Vi govorite i o tome da je internet povezao milione ljudi koji nijesu čuli jedni za druge, ali da je i otuđio mnoge koji su bili u klasičnoj socijalnoj vezi?
HERMAN-SEKULIĆ: Došla sam do podatka, naučno evidentiranog, da svake godine „gubimo osam odsto humanosti”. Pa je pitanje šta bi od humanosti ostalo u nama za desetak godina.

MONITOR: Druga stvar je uzdizanje sveopšteg amaterizma kroz sajber prostor. Tako se u doktoratu kao ključni, citira termin objašnjen iz Vikipedije?
HERMAN-SEKULIĆ: Sada svako može da nađe neku svoju nišu gde će prikazivati šta misli o svemu i svačemu.

MONITOR: Tako se pojavio i veliki programski tekst masovnog norveškog ubice, ali ga izgleda nije otkrila nijedna svjetska tajna služba iako im je bio pred nosom, svima dostupan.
HERMAN-SEKULIĆ: Ono što mene najviše zabrinjava, baš lično, pored tog opšteg amaterizma koji je uvek postojao je ovo oko Vikipedije. Kada sam radila doktorat, morala sam za jedan svoj stav da pročitam tridesetak knjiga da nađem tri rečenice koje na to referiraju, koje se podudaraju, podržavaju moju tezu. Nekad sam dolazila do toga da moja teza ne stoji, da je neprimerena, nije dovoljno jaka. Danas, ako hoćeš da to uradiš koristeći Gugl i druge pretraživače, izađu ti izvori i sve se poklapa s onim što si hteo da kažeš. Nigde nisi izazvan. Tako je to postavljeno na internetu. Nisi izazvan, niti je dovedeno u pitanje to što tvrdiš.

MONITOR: Što je loše za istraživački i naučni posao?
HERMAN-SEKULIĆ: To je strahovito, to je ono što je pogubno. O tome nemam ni prilike da govorim. To je ono što me plaši jer sam nekada morala da pregledam i pročitam stotine tomova, da bih potvrdila nešto što želim da zaključim, a danas je sve to lako, sve se poklapa, ako odgovor tražiš na internetu. Nije potrebno više da čitaš te silne knjige.

MONITOR: Neke informacije na kojima se mnogo insistira, u stvari su pogrešne jer ne odgovaraju činjenicama. Pominjete primjer s dominirajućom tvrdnjom da je Obama „prvi obojeni američki predsjednik”.
HERMAN-SEKULIĆ: Jeste, bio je jedan pre njega – Džon Harison, Mavar, krajem 18. veka. Njegov dan se i danas slavi u državi Merilend.

MONITOR: Sada je kod nas velika rasprava čiji je Andrić. Uočljivo je da se ljudima velike i potvrđene kreativnosti ne dopušta da se identifikuju preko kulture već isključivo u etničko-genetičkom kodu?
HERMAN-SEKULIĆ: Pa to je jasno: arbitri su oni, posebno u književnosti, koji imaju neke osnovne probleme: nedovoljno su obrazovani, ne govore strane jezike, ne poznaju svet. Mada tvrde da su otvoreni prema njemu i pokušavaju da se tako ponašaju. Ali duh palanke im ne da mira.

MONITOR: Mislite li da je ovdje ipak postojao nekakav kulturni koncept,makar i tradicionalistički, ili je kada se radi o davanju sredstava pa i nagrada, uvijek bila stvar političkih kuhinja i književnih kuloara, tzv. centara moći?
HERMAN-SEKULIĆ: Ma kakav kulturni tradicionalistički ili modernistički koncept, pa to je bilo u Rusiji u 19. veku. Maknimo se od toga. To je prevaziđeno. Ti su sporovi postojali u vreme Vaska Pope i drugih, pedesetih. To je bio napad na Kiša, ali to više ne postoji. Postoje struje, kao tradicionalnija ili modernija, postoje grupe koje su u postmodernoj ili transmodernoj misli. Ali to ne znači da to ne može da se menja. A i zašto sukobi, čemu to? Šta fali, i ranije je istovremeno postojala Mir jam i Crnjanski. Nije ovde, reč o nekim sukobima oko koncepcija i načela, već o pohlepi. Ja sam članica srpskog i američkog PEN-a. U jednom momentu tražila sam zaštitu srpskog, u vezi sa zaštitom mojih prava kao pisca, čemu PEN i služi, i nikada nisam dobila odgovor. PEN ovde služi nečem drugom, da se dovode pisci koji će onda kod sebe pozvati neke naše pisce. To je kao neka agencija za putovanja.

MONITOR: Istakli ste „četiri T” 21.vijeka: terorizam, trivijalnost, transparentnost, tviter revolucije. U imperativu za transparentnošću, intima ljudi je ugrožena kao nikada do sada?
HERMAN-SEKULIĆ: Nema više mogućnosti da pobegneš, detalji tvog ličnog života dostupni su svima, a istovremeno si otuđen. Ali i ta transpatrenost opet ima i svoju pozitivnu stranu, to je što je sajber svet dostupan svima, i to je dovelo do toga da se pokrenu neki najzabitiji delovi sveta, neke najkonzervativnije zemlje kao arapske.

MONITOR: Ali, kod tviter revolucija, kažete „ishod još nije poznat”?
HERMAN-SEKULIĆ: Kad sam pisala tu knjigu još nije bilo počelo ovo što se sada događa na Volstritu…

MONITOR: Jedan od glavnih problema danas je oporezivanje siromašnijih građana koje je neproporcionalno veliko u odnosu na oporezivanje najbogatijih?
HERMAN-SEKULIĆ: Pa, evo, ovde ima toliko sličnih primera, za to ne moramo da idemo na Volstrit. Čitam sada u novinama da Mišković koji je prodao Maksi nije platio porez državi…

MONITOR: Velika je ovdje mentalna klaustrofobičnost. Svi su na Fejsbuku, ali ne vjeruju da se ono što se dešava na Zapadu tiče i njih.
HERMAN-SEKULIĆ: A svi idu u zapadne banke, vole da imaju kreditne kartice, gledaju TV program koji je 95 odsto američki…

MONITOR: Pominjete da je „Poncijeva shema” po kojoj je funkcionisalo bankarstvo Volstrita, kod nas već oprobano samo sa malim igračima kao što su Dafina i Jezda.
HERMAN-SEKULIĆ: To je jedna ista, stara šema, to je šema za pohlepu. Pohlepa je ljudska univerzalna osobina.

MONITOR: Pišući o sajberprostoru, otkrili ste termin „sajberbalkanizam”. Do sada je postojao samo politikološki termin „balkanizacija”.
HERMAN-SEKULIĆ:Sad je ovaj „sajberbalkanizam” apdejtid, to je novo.

MONITOR: Živite godinama u Njujorku, koliko se sada vaš život promijenio?
HERMAN-SEKULIĆ: To nije od juče. Sve je počelo sa deregulacijom banaka, sa davanjem kredita za kuće onima koji to nikako nisu mogli da vraćaju. To se toliko ne vidi u Njujorku, ali je strašno ono što se može videti po ostatku Amerike. Pretprošlog leta prošla sam Floridom, i to je strava. Čitava predgrađa, čitavi gradovi su polupusti, divne kuće s bazenima napuštene, zarasle u travu ili se nude na prodaju za nekoliko hiljada dolara, a vredele su po pola miliona. Niko neće da ih kupi jer je tamo velika kriza, otpuštanja, svi su u stalnoj napetosti. Sve je blizu velikoj depresiji iz 1929. Oni tvrde da se situacija poboljšava, ali se to ne vidi. Glavni problem je slab ili negativni bilans u porastu zapošljavanja. Dok nema velikih poslova nema napretka u privredi.

MONITOR: U SAD ste doktorirali i predavali na Prinstonu…
HERMAN-SEKULIĆ: Ja znam američki sistem s obe strane: i kao student i kao predavač. Američkih devet i po univerziteta IVY lige stvoreni su da prave vođe. Harvard, Prinston, Jejl su prvi. S tih univerziteta „vrbuju”se svi predsednici, svi ministri… Na Prinstonu je škola Vudro Vilson gde se direktno vrbuje za politku. Odatle su gotovo svi američki državni sekretari, osim Hilari Klinton. Ja sam to gledala svojim očima. To je sistemska stvar. Američki sistem je na neki način ustrojen po ugledu na stari Rim – postoji Senat, vladajuća klasa – elita i postoji narod koji se drži u prilično moronskom stanju. Ogromne su razlike između elitnog obrazovanja i drugog, i na nivou srednjih škola. Da bi došao iz naroda do nekog elitnog univerziteta, moraš da budeš zaista izuzetan. Ili da si bilioner, da možeš da daješ velike priloge. A treće je vrhunski sport. Đoković bi verovatno mogao da bira. Ja inače, ne verujem da vrhunski sportista može da bude glup. A onda počinje veliki posao, neprekidno, naročito ako dobiješ stipendiju.

Nama je super

MONITOR: Protesti vam se u Americi dešavaju, takoreći „pod prozorom”, samo se ovdje ništa ne dešava?
HERMAN-SEKULIĆ: Da, jedino se ovde kod nas ne dešava. Nama je super, šta će to nama? Ovde se kaže: pa to je zbog tog Volstrita, zbog bankara, šta mi imamo s tim? A ti bankari kroje sudbinu i nama. Oni diriguju, vama i meni. Oni koji to kažu ne razumeju svet, ne razumeju da je sve povezano. Svaka zemlja je našla svoj ugao iz kojeg gleda na Okupirajmo Volstrit. To je revolucija koja još nema jasan koncept, nema vođu, ali ljudi ipak znaju protiv čega se bore. Protiv velikih socijalnih nepravdi, tolikih da stvari ne izgledaju normalno. Bankari mogu da unište čitav svet i da nikome ne odgovaraju. Ta deregulacija banaka nije stvar od juče, počela je još s Reganom.

Mi naravno ne moramo da se borimo protiv bankara na Volstritu, ali valjda ima nešto i ovde što proizvodi ovo kod nas. To ne moraju biti bankari, možda su ministri preuzeli njihovu ulogu. Trebalo bi naći svoj ugao gledanja na opštu krizu, jer ovo jeste revolucija koja hoće da promeni ekonomski poredak ili bar da smanji socijalne razlike. Nije normalno da u SAD jedan bankar ima sto puta veću plata od njegovog službenika, a u Švedskoj je na primer ta da razlika deset puta.

Drama privikavanja

MONITOR: Pojava interneta jedan je od najvažnijih fenomena našeg vremena. O tome i vi govorite u novoj knjizi. Podsjećate nas da novo izaziva ne samo strah već i dramu privikavanja?
HERMAN-SEKULIĆ: To ste lepo primetili, jedan od ciljeva moje knjige bio je da to postavim u pravu perspektivu: da je svega toga bilo i ranije, tehničkih pronalazaka koji su zbunjivali svet. Eto, to je Gutenbergova galaksija za kojom i danas žalimo. I žalimo se kako se svakakvo đubre objavljuje u toj „sajber galaksiji”, a i onda se u najvećoj meri objavljivala popularna književnost, tračevi.

Nastasja RADOVIĆ