Trenutno se politički život Srbije  odvija na dva kolosjeka: građanski protesti i kosovska kriza. Da li će se oni ujediniti, sudariti, međusobno nadograditi zavisi od moći vizije koja može da se ponudi, moći da se odbije ono što smo već gledali, a nije ništa valjalo

MONITOR: Evropski pokret u Srbiji (EPUS) je podržao Protest protiv nasilja. Šta je, sem dva masovna ubistva, natjeralo građane i građanke, da prvi put poslije protesta koji su se završili neuspjehom 2019.  izađu na ulice u tako velikom broju?

MINIĆ: Evropski pokret u Srbiji je sutradan posle tragičnog događaja u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ objavio svoje saopštenje u kome je ukazao na sveopšti osećaj besperspektivnosti, na sve dublje podele u društvu, na vlast koja je zarobila institucije, koja guši medijske slobode i promoviše govor mržnje i netolerancije. Oštro je osuđena izjava ministra prosvete da su za ovakav događaj krivi „kancerogeni uticaj interneta, video igrice i zapadne vednosti“. Takva konstatacija je izazvala buru negodovanja, jer su vlasti umesto neposrednih izraza saosećanja i preuzimanja lične i zajedničke odgovornosti onih koji su mogli sprečiti ovakvu tragediju, posebno onu koja je usledila u selima pored Mladenovca, optužbe za oblikovanje društva nasilja u Srbiji preusmerile na „Zapad“.

EPUS je potom podržao, zajedno sa drugim organizacijama civilnog društva, mirne i dostojanstvene proteste „Srbija protiv nasilja“, koji su odrazili svu tugu i ogorčenje građana Beograda i drugih mesta u Srbiji. Izronila je, u kolektivnom pamćenju, serija nedela koja se nikada nisu završila sudskim epilogom: slučaj Savamala, ubistvo Olivera Ivanovća, afera helikopter, Jovanjica, Krušik, afera Belivuk i drugi mafijaški obračuni, korupcija, izborne neregularnosti, sve agresivnija medijska propaganda režima…

To je sve bilo podržano uzurpacijom većine elektronskih i štampanih medija, kao političkog sredstva za dezinformisanje građana i promovisanje nasilja, koje je na najstrašniji način provalilo na najranjivijoj karici u društvu – školi

MONITOR: Nijedan zahtjev sa protesta još nije ispunjen. Rijaliti Zadruga na Pinku je ukinut, ali je najavljen novi, a i tabloid Informer dobija svoju TV…Koliko bi trebalo da bude snažan pritisak građanstva da nešto od zahtijevanog bude ispunjeno, da li je zamisliv generalni štrajk u Srbiji ili pobuna unutar sistema?

MINIĆ: Po veoma hladnoj zimi 1996/97, građani su protestovali mesecima zbog izborne krađe na lokalnim izborima. Nije postojalo većinsko raspoloženje za novi rat na Kosovu, koji je tadašnja vlast pokrenula s namerom da preusmeri opšte nezadovoljstvo i sačuva svoju moć pozivom na nacionalno ujedinjenje u novoj ratnoj avanturi.

Čini se da se istorija ponavlja. Samo su sada na Kosovu NATO trupe, a sa razornim ukrajinskim ratom u Evropi, naše evropsko i evroatlansko okruženje neće dozvoliti reprizu. Sankcije kosovskoj Vladi i premijeru, na koje je upravo pozvala zemlje članice Evopska služba za spoljne poslove, istovremeno su i poruka Srbiji ukoliko preceni svoje kapacitete da manipuliše krizom.

Atmosfera vojne opasnosti, ili još bolje, neki pravi mali ili veliki rat, u istoriji su se uvek koristili za uklanjanje ekonomske krize sa ekrana ili neke prateće građanske pobune.Trenutno se politički život Srbije  odvija na dva koloseka: građanski protesti i kosovska kriza. Da li će se oni ujediniti, sudariti, međusobno nadograditi zavisi od moći vizije koja može da se ponudi, moći da se odbije ono što smo već gledali, a nije ništa valjalo.

A prognozu  teško je dati. Čak i u Evropi, uljuljkanoj u 78 godina mira (ako se izuzme krvavi raspad Jugoslavije), malo je onih koji su očekivali rusku invaziju Ukrajine.

MONITOR: Počele su i represivne mjere prema pojedinim građanima i građankama. I Vaš Pokret se angažovao kada je uhapšen novinar i reditelj Boško Savković. Iz državnih institucija otpuštaju ljude koji na društvenim mrežama podržavaju Protest, a glumcima se prijeti.  Da li je zamisliv porast represije iako Srbija više nije izolovana kao 1990-tih i koliko to može imati veze sa mlakim javnim reagovanjima iz Brisela i Vašingtona?

MINIĆ: Puzeća represija jeste na delu. Gospodin Boško Savković je generalni sekretar Unije poslodavaca Srbije i  član Glavnog odbora EPUS-a. Naša organizacija je 90-ih godina pomogla stvaranje Unije, u uverenju da slobodno i napredno preduzetništvo treba da bude jedan od stubova našeg  prosperiteta i ubrzanog puta ka EU.

Preti se glumcima, piscima, opozicionarima, nezavisnim medijima, stočarima, uzbunjivačima, protivnicima eksploatacije litijuma, … Vodio se istražni postupak vezan za bankarsko poslovanje najuglednijih organizacija civilog društva zbog sumnje da se bave „pranjem novca i finansiranjem terorizma“. Koliko različitih strukovnih i interesnih grupa treba antagonizirati da bi pukao balon tenzija?

A Brisel i Vašington se odavno krive zbog podrške stabilokratiji na Zapadnom Balkanu, po principu samo da ne ratuju, „a mi ionako ne živimo tamo“, što je svojevremeno rekao Čerčil- i to s  pravom. Ovo je ipak nešto što moramo sami da rešimo, a na kraju, svi vole pobednike.

MONITOR: Koliko su palijativne a populističke ekonomske mjere koje preduzimaju Predsednik Srbije i Vlada, štetne dugoročno ali i, s obzirom na već veliku inflaciju-i kratkoročno, za stanje ekonomije i održivost svakodnevice najvećeg broja građana i građanki?

MINIĆ: Budžet  Srbije ionako ima status nekog privatnog džepa – Fiskalni savet se buni, čak je i guvernerka Narodne banke utihnula i pokušala da se skloni, a iz šešira se stalno vade tamo putić, ovde most, tamo stadion, ovde fontana, tamo za stare, tamo za mlade, tamo Beograd na vodi, a u blizini i Stefan Nemanja sa pripadajućom infrastrukturom, a bez ikakvog kriterija i sa sve većim zaduživanjem. Onda sledi rasprodaja i poslednjih atraktivnih javnih dobara koja prelaze u privatne ruke, kako bi se punile rupe u budžetu.

MONITOR: Američki ambasador Kristofer Hil, izjavio je da su protesti izraz neslaganja sa političkom kulturom koja postoji u Srbiji. Da li su eufemizmi visokih zapadnih zvaničnika diplomatska taktika da se Aleksandar Vučić ne „naljuti“ dok traje proces normalizacije odnosa sa Kosovom ili je to znak trajnije politike koju Zapad, a posebno SAD, trasiraju u odnosima sa Srbijom?

MINIĆ: Uz sve zamerke, mi smo izabrali vlast koju imamo i samo mi možemo i da je smenimo. Od te vlasti se očekuje da se svrsta na Istok ili Zapad, da reši pitanje Kosova, ili bar doprinese normalizaciji života svih građana na njemu, da sprovede reforme ako joj je zaista cilj da pristupi EU, da unapredi odnose sa susedima. Ali nemaju baš svi identične agende, pa se i glavni saveznici na Zapadu menjaju, a radnici pančevačke Petrohemije štrajkuju već danima, jer su iz medija saznali da je kompanija u kojoj rade decenijama,  otišla u ruke Rusima. Toliko o izboru partnera. A o delovanju ruskih opozicionara po Srbiji, sekretar Saveta bezbednosti Rusije Nikolaj Patrušev se uredno periodično obaveštava i to u ličnim susretima sa vrhom Bezbednosno-informativne agencije Srbije. Tom prilikom se, pretpostavljam, redovno razmatra i primena potpisanog sporazuma o zajedničkoj borbi protiv obojenih revolucija.

Nasilna Srbija u stanju da ubije i sopstvene Mocarte

MONITOR: Protesti nemaju formalno opozicioni karakter, ali ih dio opozicije koordiniše. Komentarisalo se, od strane iskusnih predvodnika Otpora – kao što je Ivan Marović, da se ove šetnje moraju pretvoriti u opštenarodni pokret da bi dovele do ozbiljnijeg efekta. Gdje bi tu bila uloga opozicije i mogu li, bar donekle, biti korisna iskustva iz 1990-tih?

MINIĆ: Danas, opozicija to čini kao nevidljiva ruka, pažljivo vodeći proteste, čuvajući ih od provokacija i osluškujući osećanja i razmišljanja mase. Verujem da se artikulišu ideje kako dalje. U razmrvljenom i polarizovanom društvu to nije lako.

A građani se trude da ne bacaju nijedan papirić, ako  mogu nijedan opušak, da bi bolnu pomisao na izginulu decu i sve ono što je uprljalo naše živote nekako pretvorili u pozitivnu energiju i veru da mogu da promene stanje stvari. Da se oslobode straha, teskobe, terora zarobljenih medija, terora ekstremne nekulture i primitivizma u glavnoj zakonodavnoj instituciji Srbije, da gledaju lepo lice svoje zemlje. Ili, kako je rekao Dositej,  “Pokaži Evropi tvoje krasno lice, svetlo i veselo kako vid Danice”, u nezvaničnoj himni protesta „Vostani Serbie“, sa kojom se protesti završavaju. A počinju sa kompozicijom „Emocije“, Andrije Čikića, ubijenog dečaka iz škole „Ribnikar“, da nikada ne zaboravimo da je nasilna i nekulturna  Srbija u stanju da ubije i sopstvene Mocarte.

Putanja integracije Zapadnog Balkana u EU ozbiljno se preispituje

MONITOR: Specijalni izaslanik američkog predsjednika za Zapadni Balkan, Gabrijel Eskobar, u najnovijem intervjuu datom za Institut za ekonomiju i politiku Jugoistočne Evrope iz Beograda, rekao je da kada bi se SAD pitale sve zemlje Zapadnog Balkana bile bi članice EU do 2030. godine.. Kako da razumijemo Eskobarovu izjavu?

MINIĆ: Da se na bržoj integraciji Zapadnog Balkana u EU radilo dve prethodne decenije i to dvosmerno, nakon što mu je 2003. godine obećano puno članstvo, mnogi od problema koje danas imamo u regionu bili bi rešeni, a region bi bio okrenut budućnosti, a ne prošlosti, kao i većina zemalja Centralne i Istočne Evrope koje su joj pristupile pre skoro 20 godina. Tada smo i mi, uprkos ratovima koji su vođeni, bili u manjem zaostatku za članicama EU, dok se ovako taj jaz iz godine u godinu uvećava.

Prema Balkanskom barometru iz 2022 godine, 69 posto građana u regionu misli da je EU najpoželjniji i najbolji partner koga imaju. Međutim, dok je u Albaniji 89 posto građana uvereno da je integracija u EU za njih dobra, na Kosovu 73 posto, u Crnoj Gori 57 posto, Severnoj Makedoniji 56 posto, BiH 50 posto,  u Srbiji to mišljenje deli samo 38 posto građana (u vreme kada je istraživanje rađeno). Treba se setiti da je 2009.kada je uveden bezvizni režim za zemlje Šengena, podrška članstvu Srbije u EU bila 73 posto, a da je 2011.godine, mišljenje Evropske komisije bilo da bi Srbija mogla da bude spremna za članstvo za 5 godina. Vidimo da bi uz pretpostavku jasne političke volje i brižljivu izgradnju pregovaračkih kapaciteta, što je bio slučaj tih godina, članstvo ne bi bilo nemoguća misija. Zato izjava gospodina Eskobara nije isprazna konstatacija. Nedavna izjava predsednice Evropske komisije, gospođe Fon der Lajen, na Globsek forumu 2023, u Bratislavi, da EU ima novi plan za Zapadni Balkan, čiji je glavni cilj približavanje regiona Evropskoj uniji i pre punog članstva, govori o tome da se dalja putanja integracije ozbiljno preispituje i na drugoj strani pregovaračkog stola.

Nastasja RADOVIĆ