Rusija kao zatvoreno društvo nikada nije bila spremna da otvori prolaze za ideje spolja ma koliko one bile, u perspektivi gledano, dobre za budućnost zemlje

MONITOR: Sredinom 1980-ih je izgledalo da će perestrojka i njena „glasnost“ donijeti velike promjene u SSSR-u. Kako 30 godina od odlaska Mihaila Gorbačova i kraja sovjetske države, izgleda taj proces?

KURJAK: Perestrojka je otvorila mnoga pitanja vezana za istoriju nastanka, funkcionisanja i stanja sovjetske države. Jeretička pitanja poput nade u promene tokom kratkog perioda NEP-a, uzroka njegovog kraha, dolaska Staljina na vlast, neuspelih ekonomskih reformi posle perioda „otopljenja“ (XX kongres KPSS), bila su veoma značajna za mlade naraštaje ali i za otvaranje sličnih i mnogih drugih pitanja u drugim zemljama Varšavskog ugovora, što će umnogome uticati i na događaje u pojedinim zemljama, pre svega u Poljskoj. Sve se to reflektovalo i na kasniju demontažu komunističkih sistema i vojno-političkog i ekonomskog lagera socijalističkih zemalja.

Očekivanja u Sovjetskom Savezu, i u Rusiji, bila su velika kod značajnog procenta humanističke inteligencije. Zbog čega? Ni jedna ekonomska reforma – kojih je bilo nekoliko tokom XX veka u sovjetskog državi, nije otvarala politička pitanja, pitanja prošlosti i odnosa sadašnjosti prema prođenom periodu. Iako u skromnim kategorijama, perestrojka je ipak načela baš takva pitanja. Kažem načela, jer, veoma brzo, za nekih desetak godina, sve je počelo da se vraća na staro. Tvorci perestrojke nisu mogli, imali snage, smeli, nisu umeli itd. itd. da postave ključno pitanje mogućih promena: reformisanje sistema, odnosno, partije, države i odnosa partije i države. Sistem nije dovođen u pitanje i sve se svelo na neophodna prilagođavanja imajući u vidu da su se promene događale unutar zemalja lagera, u Evropi, svetu, u međunarodnim odnosima. Suština sistema jednopartijske vladavine, podržavljene partije, centralizovane privrede, zatvorenog društva nije bila dovođena u pitanje. Sa nekim korekcijama ta suština je i danas dominantna.

MONITOR: Kakva je i kolika međuzavisnost kada se radi o podršci u biračkom tijelu, između Vladimira Putina i njegove stranke Jedinstvena Rusija?

KURJAK: S obzirom na to da je Rusija definisana kao višepartijska parlamentarna demokratija, sa izrazitom dominacijom jedne grane izvršne vlasti – predsedničke, postojanje jake partije koja pobeđuje i koja podržava predsednika je suština takvog sistema. Popularnost partije je značajna, ali je popularnost predsednika iznad svega i iznad partije. U tom odnosu uzajamnosti nema mesta za neka pitanja nesporazuma, pada popularnosti itd. Celokupni administrativni potencijal je u funkciji pobede partije i predsednika na izborima.

MONITOR: Koliko je uticajna i ko je opozicija u Putinovoj Rusiji?

KURJAK: Nominalno postojanje višepartijskog sistema daje mogućnost da se Rusija deklariše kao parlamentarna demokratija. To podrazumeva da postoje opozicione partije u Dumi. Trenutno ih je četiri, plus vladajuća partija, Jedinstvena Rusija. Druga je realnost: te partije učestvuju na izborima, dobijaju uvek dovoljan procenat glasova kako bi zadržale svoje mesto u Dumi, ali, istovremeno, ne skrivaju da su lojalne i da iz sve snage podržavaju rukovodeću partiju i predsednika.

Postoji i druga opozicija, to je vanparlamentarna, kojoj pripada i Aleksej Navaljni i drugi manje popularni opozicionari. Takva opozicija nema mogućnosti da dođe do cenzusa na izborima koji bi je doveo u parlament. Oni su kao političke organizacije na margini državnih događanja, van svake institucije vlasti.

Iako vlast takvu opoziciju optužuje da je prozapadna, neprijateljska u odnosu na sopstvenu zemlju, treba reći da su i ta opozicija, a i sam A. Navaljni, i te kako proruski. Druga je stvar što opozicija u Rusiji traži modernizaciju zemlje na svim nivoima. A to se svakako ne poklapa sa stabilnim stanjem koje je kreirala vlast i ona održava takav sistem.

MONITOR: Bili ste ambasadorka u Moskvi, a i kao naučnica ste se dugo bavili SSSR-om i Rusijom. Smatrate da  promjena u Rusiji  ne može doći spoljašnjim uticajem već samo unutrašnjim otporom?

KURJAK: Istorija „smutnih perioda“ u Rusiji nas uči da su nezadovoljstva naroda vlastodršcima bila pokretana od strane samih Rusa; narodnih vođa, delova rukovodeće elite, vojnih struktura ili svih udruženih. Rusija kao zatvoreno društvo nije nikada bila spremna da otvori prolaze za ideje spolja ma koliko one bile, u perspektivi gledano, dobre za budućnost zemlje.  Reformske ideje koje su dolazile sa Zapada, kao i pokreti na njima stvarani, bili su isuviše radikalni i neprihvatljivi za rusko društvo. Rusko društvo je drugačije ustrojeno, ruski sistem vlasti i način vođenja države  je autohton u odnosu na praksu drugih. Ruska politička kultura je drugačija. Zbog toga se ideje radikalnih reformi teško „lepe“ za rusku stvarnost. Rusija naprosto drugačije funkcioniše. Ona se otvara onoliko koliko društvo i vlasne strukture mogu da absorbuju novine, i zatvara kada se proceni da su novine dovoljne da dinamizuju društvo. Zbog toga u Rusiji nije došlo do modernizacije imanentne tokovima u visokorazvijenim zemljama krajem XX i početkom XXI veka. Onda kada se Rusija zaustavljala, svet je za tih poslednjih 20 godina iskočio za pola veka unapred.

MONITOR: Kako će aktuelna energetska kriza uticati na izlaženje iz krize Rusije, zemlje bogate energentima?

KURJAK: Nije samo u pitanju gasna, odnosno energetska kriza, Rusija je već prolazila kroz njih, u pitanju je širi kontekst prelaska na druge energente i pravljenja energetskih sporazuma sa Rusijom koji bi mogli da dugoročno naškode ruskom budžetu. Konkurencija na energetskim tržištima je sve veća a ponuda sve šarolikija i ruski gas, bez obzira na to što je još najtraženiji, može postati u jednom momentu manje tražen od strane velikih potrošača.

MONITOR: Koliko je veliki uticaj Moskovske patrijaršije u  Rusiji, a koliki na SPC?

KURJAK: Ruska pravoslavna crkva ima svoje posebno mesto u ruskom društvu i ona predstavlja državnu crkvu. U tom smislu je njen uticaj značajan na unutrašnja i međunarodna zbivanja. RPC ima izrazito dobre odnose sa SPC i nastoji da te crkvene veze proširi i ojača na sve delove koji su pod SPC na Balkanu. Komunikacija između dve crkve je veoma dinamična i raznovrsna.

MONITOR: Pored zategnutih odnosa sa SAD-om i „kontroverznih“ sa EU, posebno je interesantna diplomatska dinamika Rusije i Kine. Upadljiv je bio svečani doček ruskog ministra odbrane, Sergeja Šojgua, u Pekingu. Šta se tu događa?

KURJAK: Rusija i Kina su susedi, članice SB UN, imaju dinamičnu privrednu i pograničnu saradnju. Kina je i prvi sused centralnoazijskim zemljama koje su za Rusiju zona neposrednih strateških interesa… I još mnogo elemenata što odnos ove dve zemlje čini složenim. Kina je u permanentnom usponu, dok je Rusija u značajnoj stagnaciji na šta su posebno uticale sankcije visokorazvijenih zemalja zbog aneksije Krima. Dve zemlje sarađuju u mnogim oblastima, ali postoji i određena doza opreza jer ima i otvorenih pitanja. Kao dobri stratezi zemlje nastoje da odnose prebace na kolosek saradnje za uzajamno dobro. Tako gledam i na posetu ministra odbrane RF Sergeja Šojgua Kini. Dobar prijem kod Kineza je znak spremnosti na saradnju i podrška ruskom rukovodstvu. Zanimljivo, bilo je  razgovora i preliminarnih dogovora o namerama o zajedničkoj gradnji železnice koja bi spajala Kinu, išla preko Rusije do Evrope. To treba pratiti jer ukoliko dođe do realizacije, biće to veliki strateški put.

MONITOR: Rusija i Kina nisu učestvovale na sastanku UN-COP 26 o klimatskim promenama u Glazgovu, a sastanku G-20 u Rimu nešto ranije, prisustvavale su preko video linka. Njihova zajednička poenta je bila „demokratizacija korišćenja vakcina“. Da li je to izbegavanje za njih teških tema, nastavak „vakcina diplomatije“ ili znak čvršće saradnje?

KURJAK: Rusija i Kina se drže opreznosti na međunarodnoj areni,  često biraju gde i zbog čega ne učestvuju. S obzirom na to da Zapad kritikuje i Kinu i Rusiju zbog nepoštovanja ekoloških dogovora, verovatno je da su rukovodstva procenila da ne bi bilo oportuno da sede na tim skupovima. Za obe zemlje učešće u razgovorima 20 najrazvijenijih zemalja je od izuzetne važnosti i na tom skupu su se pojavile. Što se tiče politike trgovine vakcinama, činjenica da su kineske i ruske vakcine nepriznate u nekim zemljama je dovoljan razlog da obe zemlje traže „demokratizaciju korišćenja vakcina“. Pitanje je šta se pod tom formulacijom još podrazumeva jer, čini se, da epopeja sa vakcinama na međunarodnom tržištu nije završena. „Vakcina diplomatija“ će se još koristiti u međusobnim odnosima država.

Srbija plaća ruski gas kao i mnogo razvijenije zemlje

MONITOR: Aleksandar Vučić je, ovih dana, išao u Soči da „moli“ Putina za nižu cijenu gasa. Rečeno je da cijena ostaje ista šest meseci, ali i da Srbija kupuje novo oružje od Rusije. Da li je to jedan od načina „gasne politike“ Kremlja?

KURJAK: Srbija nikad nije dobila privilegovanu cenu za gas. Ni današnja cena, nije čak niža  ni od cene gasa koju plaćaju mnogo razvijenije zemlje nego što je naša. Dakle, poseta predsednika Srbije A. Vučića imala je prvenstveno politički, pa tek onda ekonomski karakter. O sadržaju političkih razgovora javno nije bilo komentara, ni izjava, tako da ne znamo o čemu je bilo reči, osim uopštene rečenice o pitanju Kosova i BiH. Meni nije poznato da je rusko rukovodstvo pretilo da će dići cenu gasa za Srbiju, tako da, ako je to bilo istina, produženje iste cene gasa za 6 meseci dok se ne završe izbori jeste ustupak Srbiji. Ali, videćemo kakav će biti sporazum posle toga.

Važno je što u Srbiji protestuju mladi

MONITOR: U Srbiji su započeti protesti u više mjesta. Povod je jasan, a odgovor je nov-„ekološki“…

KURJAK: Učestali, omasovljeni, tematski osmišljeni bez političkog podteksta protesti u većim mestima Srbije, u suštini su počeli posle najave, a potom i usvajanja u Skupštini Srbije dva zakona: Zakona o eksproprijaciji zemljišta i Zakona o referendumu. I pored opomene nekih NVO i političkih organizacija da Skupština ne bi trebalo da usvoji te zakone, a pre svega Zakon o eksproprijaciji, jer idu na štetu Srbiji, vladajuća garnitura je zanemarila opomene i sada imamo proteste.

Za razliku od protesta poslednjih godina, ovde nemamo kao vodilju isključivo političku poruku, iako i ona postoji, ali imamo široku akciju, referendumskog karaktera, da građani ne dozvoljavaju rasprodaju zemljišta i ne samo njega, i da žele da se donošenje važnih odluka vrati u institucionalne procedure.

Važno je što se na ulicama vidi mlađi svet. To je veoma dobro. Iako govore da nisu politizovani, važno je da su svesni gde žive i da žele da tu sredinu zaštite i očuvaju za svoju budućnost. Poruke su jasne i vlast bi trebalo da ih dobro pročita.

Iz iskustva poslednjih godina, bojim se da vladajuća garnitura raspolaže širokim arsenalom metoda i sredstava da proteste razbija: delom smo već videli neke akcije, ali ostaje da se vidi koliko će ljudi biti istrajni u svojim namerama.

Nastasja RADOVIĆ