Kod nas godinama postoji inflacija „EU kadrova”, onih koji se svesrdno preporučuju za vođe balkanskih državica u EU. U svemu tome najviše je bilo političkih ambicija, a malo pravog poznavanja kako funkcioniše Unija, a još manje razumijevanja njenih unutrašnjih problema.To se ne može reći za dr Jasminku Simić, koja je u svojim naučnim radovima, a posebno u nedavno objavljenoj knjizi „Evropski parlament-akter u odlučivanju u EU”, ozbiljno izučila i prikazala EU sistem, tako da i mi možemo da vidimo gdje idemo i kada bismo mogli tamo stići.

MONITOR: Kao stručnjak za institucije EU, recite nam u kojoj mjeri su one zaista sposobne da EU predstave kao jedinstvenu svjetsku silu?SIMIĆ: Evropska unija usavršava sopstveni identitet vrlo intenzivno, sa željom da se izgradi i postane globalni politički akter. Taj proces teče od Ugovora iz Mastrihta iz 1993. do Ugovora iz Lisabona iz 2009.Posebno je značajan rad na izgradnji jače zajedničke spoljne politike, oličen u formiranju Evropske službe za spoljne poslove sa 6000 funkcionera, diplomata i stručnjaka smeštenih u Briselu i u ambasadama u inostranstvu, sa ciljem da povećaju ulogu i imidž Evropske unije kao svetske sile. Jer, u nadležnosti ove službe su pitanja od rešavanja sukoba, preko pomoći za razvoj ili u slučaju prirodnih katastrofa, pandemija, do energetske bezbednosti, migracija stanovništva…Ovome treba dodati da Evropska unija razvija vojne snage spremne za intervenciju na svim tačkama sveta i trenutno predvodi 14 mirovnih misija u svetu (npr. misija nadgledanja mira u Gruziji, pomorska operacija u blizini obale Somalije), a njene misije na Balkanu (u BiH, Makedoniji, na Kosovu) bile su predvorje za angažovanje izvan evropskog kontinenta.

Zahvaljujući svojoj ekonomskoj snazi EU je uspela da izgradi instrumente delovanja jedne „meke sile”, koji su adekvatniji procesu stabilizovanja situacije i u rukovođenju civilnim misijama, u poređenju sa delovanjem, npr. SAD kao „čvrste sile”, samostalno ili kroz misije NATO-a, a kao primer navodimo Avganistan, gde je od ukupne strane pomoći u obnovi ove zemlje, zapadna Evropa učestvovala sa 70%. Slično je bilo i u Iraku.

Uspesi su evidentni, mada još uvek ostaje otvoreno pitanje da li Evropska unija može da „gospodari” evropskim kontinentom i međunarodnom scenom, tj. da li je usavršila sopstvene mogućnosti da predupredi ili reši sve negativne tokove koji mogu dovesti do eventualnog sukoba na kontinentu ili šire.

MONITOR: Prema ovome o čemu pišete u svojoj knjizi, Evropski parlament ima manje moći i nešto drugačiju ulogu u odnosu na nacionalne parlamente. Zašto se išlo na takva rješenja koja se ipak vide kao prelazna?
SIMIĆ: Evropski parlament je jedna od temeljnih političkih institucija EU, jedan od njenih glavnih organa, koji je, bar u našoj javnosti još u senci druga dva ključna i poznata organa – Evropskog Saveta i Evropske Komisije, i do sada se sporadično pominjao.

Kako se postepeno institucionalno usavršavala EU, rasle su i nadležnosti Evropskog parlamenta. Podsetila bih na značaj koji Evropski parlament ima za zemlje koje još nisu članice EU, kao što su Crna Gora i Srbija – a to je, da bez odobrenja poslanika Evropskog parlamenta ni jedna država ne može postati punopravni član Unije, niti mogu da stupe na snagu međunarodni ugovori sa trećim državama. U moć ove instrucije uverila se Turska, u negativnom smislu, jer su izveštaji Evropskog parlamenta o kršenju ljudskih prava u Turskoj bili jedan od razloga njenog sporijeg napredovanja ka Evropskoj uniji. A ne treba zaboraviti da ovakvim odlukama Evropski parlament utiče na oblikovanje javnog mnjenja u Evropskoj uniji.

Zatim, Evropski parlament ima krucijalnu ulogu u donošenju odluka koje utiču na svakodnevni život 500 miliona građana Unije. Građani imaju pravo da se posredstvom peticija obrate Evropskom parlamentu sa zahtevima ili žalbama u pogledu kršenja njihovih prava, koje je počinila država članica, lokalna vlast ili druga institucija. Ta pitanja se najčešće odnose na izvozne takse, registraciju automobila, dodelu penzija, dečijih dodataka, prava žena, nezaposlenost…i na ovaj način građani ostvaruju svoja demokratska prava.

MONITOR: Šta je kvalitativno donijela najnovija reforma institucija EU, posebno kada je riječ o novim a najvišim funkcijama – predsjednika Evropskog Savjeta i Visokog predstavnika za spoljnu politiku i bezbjednost tj.šefa diplomatije EU?
SIMIĆ: Ugovor iz Lisabona je zamišljen da ujedini evropske institucije i evropske prestonice u jedan „osvežavajući” elan, kojim bi se na postavljenim temeljima nadogradila i učvrstila „evropska kuća”. Dve novouvedene funkcije pokazuju želju EU da deluje unisono i da jedinstveno nastupa na međunarodnoj sceni, što je i pokazala zahtevom u UN za usvajanjem rezolucije kojom bi joj se priznao novi status nastao Ugovorom iz Lisabona, odnosno da dvadesetsedmoricu u svetskoj organizaciji – UN predstavlja predsednik Evropskog Saveta ili Visoki predstavnik za spoljnu politiku i bezbednost umesto ambasadora zemlje koja trenutno predsedava Unijom, što je odbijeno, jer EU nije članica UN, već samo posmatrač. Ugovor iz Lisabona daje Evropskoj uniji međunarodno-pravni subjektivitet, jer u ime svojih država članica može da zaključuje međunarodne ugovore, što je ogroman transfer nadležnosti na Evropsku uniju. Doduše, prema Ugovoru iz Lisabona ova odredba je opštija, jer ne daje Uniji pravni subjektivitet kao što ga imaju države, tj. EU raspolaže određenim stepenom „funkcionalnog” pravnog subjektiviteta, što znači da je Evropska unija u mogućnosti da zaključi međunarodne ugovore samo u obimu nadležnosti koje su joj poverile države članice.

MONITOR: Iako je demokratija pravo na izražavanje različitih političkih uvjerenja, posljednji izbori za EU parlament 2009. pokazali su snagu desnog centra ali i porast ultradesnice. Kakvo raspoloženje u evropskom društvu reflektuje ovakav raspored političkih snaga?
SIMIĆ: Rezultati izbora za Evropski parlament mogu da posluže kao poruka birača svojim nacionalnim vladama, tj. oni su „test” za nacionalne izbore, što znači da građani Evrope shvataju Uniju kao deo svoje svakodnevice. Od izbora za Evropski parlament 1999. godine desnica je preuzela vođstvo od levice (Partija socijalista), tako da je desničarska Evropska narodna partija postala i do danas je najbrojnija politička grupa u Evropskom parlamentu. Inače, u zapadnoj Evropi je primetan pad popularnosti i slabih izbornih rezultata stranaka centra levice, a najnoviji primer je Švedska (gde su se kao ključna pokazala pitanja imigracije ili stava oko islama kao „pretnje” za švedsko društvo). Bolja situacija nije ni u Nemačkoj, Francuskoj, Velikoj Britaniji, Španiji, Grčkoj koju potresa snažna finansijska kriza. Pokazalo se da se u kriznim i ekonomsko teškim situacijama građani opredeljuju za desnicu, smatrajući da je sposobnija da se nosi sa problemima u društvu. Sa druge strane, takva situacija na nacionalnom planu reflektuje se na rezultate izbora za Evropski parlament kao predstavnika naroda Unije.

MONITOR: Kako tumačite najnovije informacije o postavljenjima u diplomatiji EU u kojima, navodno, nema diplomata van „Stare Evrope”?
SIMIĆ: Ne bih delila Evropu na „staru” i „novu” čak ni u kontekstu datuma prijema država u članstvo EU. Sve su to stare evropske zemlje sa dugom tradicijom i istorijom utkanom u evropsku civilizaciju, i mi tu pripadamo. Smatram da su novoimenovani ambasadori EU postavljeni u vodeće svetske centre osobe koje vladaju materijom evropske politike sa više znanja i iskustva, i da to nije nikakvo favorizovanje jednih nad drugima. Ukoliko aludirate na istočnoevropske zemlje, podsećam da je predsednik Evropskog parlamenta Poljak Jirži Buzek, da je evropski komesar za proširenje Čeh Štefan File, itd. što su visoke i značajne evropske funkcije.

MONITOR: Ima mišljenja da bez značajnijeg razvoja privrede i porasta standarda tamo nemamo šta da tražimo jer je članstvo u EU „skupo”?
SIMIĆ: Pridruživanje Evropskoj uniji nije jedan događaj, jedan poduhvat, to je proces, čiji uspeh zavisi od naše sposobnosti da se angažujemo u pravcu reformi neophodnih za ulazak u Evropsku uniju, ali ne samo u pogledu harmonizacije zakonske regulative, već i stvaranja ambijenta u kome bismo mogli da prihvatimo „stanje duha” koje vlada u EU. Unija se bazira na solidarnosti i uzajamnoj pomoći, gde čak i u ekonomskoj krizi kao što je današnja, zemlje članice EU nisu prepuštene same sebi, već se međusobno pomažu.

Naše najprirodnija okruženje je ono evropsko, zajednica sa EU. Na Evropsku uniju gledam kao na model za uspešno regionalno okupljanje zemalja Zapadnog Balkana kojim bi se prevladala teška prošlost i sukobi između pojedinih država regiona. Takođe, na EU gledam kao na najbolji mogući okvir za ukupan društveni napredak, za stabilne političke i ekonomske odnose i razvoj demokratije u Srbiji, ali i u ostalim zemalja Zapadnog Balkana. Upravo, finansijska kriza koju svi proživljavamo, zahteva jače regionalno povezivanje država.

Rusija i bezbjednost Evrope

MONITOR: Šta po vama znači poziv Rusije za izradu zajedničke „strategije evropske bezbednosti”? Neku vrstu novog Varšavskog ugovora ili spremnost Rusije da bar u nekim stvarima deli sudbinu Zapadne Evrope, ili se samo radi o političkom odgovoru na, bar verbalno, prihvatanje multipolarnosti svjetske moći od strane rivalskih SAD? Preko evropskih leđa?
SIMIĆ: Svet XXI veka u kome živimo u mnogome se razlikuje od onog iz XX veka, bezbednosni ambijent je drugačiji, kao i konstelacija snaga u svetu, ulazimo u fazu kooperativnijeg odnosa između država uz davanje prednosti kompromisu. Američko povlačenje iz Iraka i najavaljeno povlačenje iz Avganistana sledeće godine, smanjena zainteresovanost američkog predsednika Obame za unutrašnje poslove svojih evropskih saveznika i njegovo okretanje ka oživljavanju nacionalne ekonomije ukazuju na izvestan stepen američkog izolacionizma, naravno uz jasno izraženu želju za razvijanjem partnerskih odnosa sa zemljama u usponu poput Kine, Indije, Brazila, kao i Rusije. Ovim smo došli do prihvatanja multipolarnosti u svetu, gde, da se vratimo na početak razgovora, imamo i EU kao važnog aktera na političko-bezbednosnom nivou, čija je jedna od ključnih komponenti energetika i zbog čega Rusija ima neospornu ulogu na evropskom kontinentu. Kroz tu prizmu treba posmatrati buduću strategiju bezbednosti evropskog kontinenta.

Nastasja RADOVIĆ