Diskurs koji se razvijao posljednje tri decenije kako EU garantuje sigurnost demokratskih promjena, sada izgleda potrošen

MONITOR: Protestanti u Srbiji još  očekuju da njihovi zahtjevi budu ispunjeni. Kao dobrom poznavaocu prilika u Srbiji, kako Vam se čine šanse da ti zahtjevi budu ispunjeni?

GORDI: Neki bi zahtevi mogli lako biti ispunjeni. Vučić može lako forsirati veliki broj ostavki jer je stalno okružen ljudima koji nemaju nikakvu samostalnu potporu u javnosti. Brnabić i Vulin, na primer, bi mogli za sekund da odu a da niko ništa i ne primeti. Neki drugi ljudi, poput Gašića, su više integrisani u neformalnoj strukturi moći pa će Vučiću malo teže pasti da ih otpusti. Da Vlada podnese ostavku i zakaže nove izbore, ništa im nije lakše. Čak i paranoični kakvi jesu, dobro znaju kakve su male šanse da se opozicija sabere i da im pruži neku ozbiljnu konkurenciju. Ali neke uslove vlast neće moći ispuniti jer bi to za njih bilo političko samoubistvo. RTS i REM neće dati jer od kontrole nad javnim (dez)informisanjem žive, a svesni su toga. Od Hapija i Pinka neće odustati jer od sejanja straha i mržnje zavisi njihov kapacitet da obezvrede narodnu žeđ za sigurnošću i normalnošću. Jednostavno nisu u stanju i nikad neće biti, neukusu reći ne.

MONITOR: Predsjednik Srbije i Vlada su na snagu stavili nekoliko mjera koje se tiču uglavnom razoružavanja građanstva i pojačane policijske kontrole u školama. U društvu koje je već militarizovano, mogu li samo ovakve mjere dovesti do sniženja nasilja i društvene katarze?

GORDI: Treba uzeti u obzir da razoružavanje samo predstavlja primenu postojećeg zakona. Zbog toga se ta mera mogla tako brzo pokrenuti. Ostale mere, kao policijski nadzor i psihološko savetovanje su neophodne ali nedovoljne, ili su beznačajnog simboličkog karaktera, kao igre oko školskog kalendara ili pokazivanje slika političara kako tu i tamo pale sveće. Inicijativa za kontrolu oružja je dugo tražena i s razlogom je pohvaljena u svetu, ali koreni nasilja idu mnogo dublje od toga. Spomenuli ste militarizaciju (dodao bih tu i policizaciju), i to svakako odigrava svoju ulogu. Ali odgovor na problem nasilja u društvu nije moguć bez odgovora na problem nasilja u istoriji. Može se ići dalje nazad u isoriju, ali tu mislim posebno na nedavnu istoriju. Jednu ulicu od osnovne škole Vladislav Ribnikar, nalazi se spomen-ploča posvećena Dušanu Jovanoviću, mladom Romu koga su rasisti ubili u oktobru 1997. Manje od 5 minuta od te škole se nalazi ozloglašen mural posvećen Ratku Mladiću, čoveku osuđenom za genocid koji je promovisan u bolesni nacionalni simbol. Moglo bi se reći da je ta nesretna škola bukvalno okružena tragovima ubilačkog režima 1990-ih, koji je sprečio ljude u regionu da prepoznaju ono što je ljudsko u drugim ljudima. Pa se onda pitamo šta je uzrok nasilja? Ne radi se o pištolju Vučićevog lekara već o bolesti koja Vučića čini reprezentativnim.

MONITOR: U BiH je SDA postala nepoželjan partner za formiranje vlasti, na Kosovu je kriza povezana sa sprovođenjem Evropskog sporazuma o normalizaciji sa Srbijom, u Crnoj Gori su bili izbori sa značajnim promenama u odnosima snaga?. Kakva budućnost Zapadnog Balkana je poželjna – a kakva je moguća?

GORDI: Postoji jedna linija u kojoj vlada apsolutni kontinuitet kroz 30 godina, a to je manje-više stabilna dominacija etnokratskih i korumpiranih „državotvornih“ stranaka poput SDA u Bosni i Hercegovini ili HDZ u Hrvatskoj, odnosno DB-stranaka pod raznim imenima (SPS, SRS, DSS, SNS….) u Srbiji. Pored njih se tu i tamo pojavi ili neki naslednik SKJ (DPS, SDP-BiH, SDP-HR, SDP-MK…) ili neka korporativna stranka navodnog centra (DS i njezina mnogobrojna deca). Ako zaboravimo povremene pojave nekih čudnih protestnih (DJP, POKS, Snaga Srbije…) ili fašističkih stranaka… Izuzeci su možda u Makedoniji gde SDP igra ulogu i levice i centra u isto vreme, ili na Kosovu gde se konkurencija odvija više na nivou političkog stila nego ideologije. Ali sve u svemu, politička scena je toliko stabilna da je čak inertna. Niko ne treba da se čudi kad vidi da se Zapad opredelio za stabilokratiju.

Nikakva promena neće doći zbog toga što neki put na kratko vreme dođe na vlast neki DS ili SDP ili šta god. Sve je to „opcija Koštunica,“ gde opozicija teško može pobediti jer ne može zauzeti principijelan stav (kao što smo nedavno videli u Turskoj). Pa čak i ako pobedi ne može ništa značajno da uradi jer previše liči na prethodnika. To je ono na šta se poziva kad neko kaže da jedino može pobediti „ujedinjena opozicija“ ili kad Vuk Jeremić pozove da „se spoje građanska i nacionalna Srbija.“ Jedino opozicija koja ima program za budućnost i legitimnu potporu u populaciji i jasnu poruku može pobediti. Srećom počinje da se javlja, zato nadu daju pobede novih stranaka levice u većim gradovima u Hrvatskoj i u Srbiji, kao i manji uspesi na drugim mestima. Ti pokreti treba da se grade i da izađu iz urbanog konteksta, ali konačno vidimo nešto što ne dolazi iz istog kruga koji gledamo već tri decenije.

MONITOR: Sa političke scene je otišao Milo Đukanović – koji se smatra miljenikom Zapada. Sada ima dosta razloga da se novim miljenikom smatra Aleksandar Vučić. Moglo bi da nam izgleda da je Zapadu- kao partner odavde, najpoželjniji onaj koji ima „putera po glavi“ i koji je sistem-državu stvorio po mjeri lične vlasti?

GORDI: Problem leži u tome što ljudi koji prave politiku na Zapadu nisu u stanju zamisliti politički poredak izvan okvira postojećih lidera i stranaka. Ukratko nisu u stanju da zamisle demokratiju, osim kao neki vid desnog populizma. U takvoj zabludi Vučić veoma uspešno pliva, i naučio je dobro kako činiti Zapadu male usluge a zauzvrat dobiti velike povlastice. Verovatno mu tu pomaže i prezir Zapada prema Kurtiju, jer nije bio dovoljno poslušan da nestane kad je američki izaslanik namestio parlamentarni udar protiv njega. Zanimljivo je gledati kako se veliki broj zapadnih zvaničnika, bez obzira na to što Vučić nijedno očekivanje nije ispunio, i dalje nada kako će on, ako mu daju malo više i gledaju još malo više kroz prste, okrenuti spoljnu politiku Srbije protiv Rusije i postići sporazum s Kosovom. A on, očigledno je, nema takvu nameru i nije mu to u naravi.

Mislim da jeste tačna primedba da velika većina ljudi na Zapadu koji se bave politikom regiona, vide Vučića (kao i druge regionalne moćnike poput Rame i Milanovića) kao jedinu opciju, s obzirom na to da mu je konkurencija slaba i da je iz raznih razloga podložan manipulaciji. Kad pokušavam da ih ubedim da im je ta jedina opcija zapravo loša opcija, uvek dobijem istu reakciju: „Koja je alternativa?“ Nije tako lako odgovoriti na to.

MONITOR:. Da li je moguće zamisliti da Ukrajina i Moldavija prije postanu članice EU od zemalja Zapadnog Balkana kojima je to obećano još 2003-e, u Solunu?

GORDI: Želja EU za dalje proširenje, ako uopšte postoji, nije vidljiva. S druge strane, ni napor zemalja kandidata-osim Makedonije čija se kandidatura neće unaprediti iz nepovezanih razloga, isto tako nije vidljiv. Nedostatak napora da se ispune zahtevi za članstvo, može se objasniti na razne načine, od interesa vladajućih grupa da ne dođe do napretka u nezavisnosti sudstva ili medija, do sumnje da će zemlje ikada biti primljene u članstvo. Ali postoji i drugi faktor: dok se predstavljala kao jedina realna opcija za političku budućnost zemalja u regionu, EU nije morala da pruži neki pozitivan argument. Još je pretpostavka – da čim su zemlje u Evropi onda one dele nekakve „evropske vrednosti“, bila neupitna. Sada postoji konkurencija, i postoji i opcija da zemlje funkcionišu bez toga da budu deo nekog saveza. I EU se promenila – socijaldemokratska Evropa koja je nudila prosperitet, slobodu i jednakost skrajnuta je, a dominira „sebična Evropa“ kojom upravljaju centralne banke i granične policije. Diskurs koji se razvijao zadnje tri decenije o tome kako EU garantuje sigurnost demokratskih promena, sada izgleda potrošen. Na njegovo mesto se pojavio zahtev za bezbednosnom i političkom uniformnošću, uz implicitnu pretnju da – ko ne prihvata taj zahtev mogao bi se suočiti s opasnim posledicama. Ma koliko je ta pretnja realna, ne predstavlja atraktivan argument. Još bi se moglo reći da vlastodršci u regionu veštije barataju strahom nego briselski administratori.

Najmasovniji i najvažniji protesti u Srbiji od odlaska Miloševića

MONITOR: U Srbiji su na djelu Protesti protiv nasilja kojima su postavljeni zahtjevi vlastima. Između ostalog, i to da se oduzmu nacionalne frekvencije TV Pink i TV Hepi. Vi ste se još 1990-tih bavili Pink kulturom. Koliki su i kakvi su danas njeni tragovi u društvu u Srbiji?

GORDI: Ovi protesti su ne samo najbrojniji nego ujedno i najvažniji protesti u Srbiji otkada su protesti u oktobru 2000-e uklonili režim Slobodana Miloševića s vlasti. Važni su i konsekventni upravo zbog toga što dovode u vezu uslove nesigurnosti i straha u kojima ljudi žive s neprekidnim forsiranjem mržnje i dehumanizacije, kako u medijskoj tako i u političkoj sferi. Možda se to i nije toliko primećivalo u svakodnevnom životu, jer čak i ono što otuđuje ljudsko biće od svoje prirode postaje normalno tokom 30 godina ponavljanja. Ali kad smo u prilici da analiziramo i istovremeno da to posmatramo s obzirom na kontekst, jedino možemo biti šokirani kako je nekrofilska opsesija jedne grupe vrednosno deficijentnih intelektualaca i odgovornosti lišenih političara- postala dominantan kodeks javnog ponašanja, pa još i uspela da izgleda „lepo“ pošto je okićena kičem. Već bi ta dominacija bila dovoljno degutantna kada veliki broj ljudi ne bi poistovetili etničku mržnju i nasilan šund s autentičnom nacionalnom kulturom.

Nema ljevice tamo gdje ne vladaju ideali ljevice: jednakost, sloboda, mir

MONITOR: Može li se predvidjeti trajanje rata u   Ukrajini i da li se uopšte radi na njegovom skorijem prekidu ili se ide na „sve ili ništa“?

GORDI: Teško je predvideti sporazum dokle god su uslovi jedne strane neprihvatljivi za drugu stranu. U takvoj situaciji jedino mogu zaraćene strane pobediti ili izgubiti. Sve to znači da je izvesno da će rat potrajati. I ne samo da će potrajati nego da će zemlje Zapada sve više videti svoj nacionalni interes u podršci Ukrajini.

Čini mi se da je ovaj trenutak ujedno važan za ljude koji vide vrednost u borbi protiv imperijalizma. Taj noviji diskurs podrazumeva da standardi koji se tiču demokratije i poštavanja prema ljudskom dignitetu ne smeju biti zapostavljeni radi apstraktne ideološke privlačnosti određenog tipa režima. Ma koliko onaj deo zapadnih aktivista koji podržava Rusiju voli sebe nazivati levicom, nema nikakve levice tamo gde ne vladaju ideali levice: jednakost, sloboda, mir. Pa i u akademskoj zajednici razvija se diskurs koji zahteva napuštanje ruskocentričnog pristupa u istočnoevropskim studijama koji vlada već 100 godina.

Nastasja RADOVIĆ