Treba potpuno jasno precizirati kakvi će biti rezultati rata u Ukrajini: razoreni gradovi i životi, smanjene nade za budućnost, galopirajuća netrpeljivost i tenzije koje će trajati godinama. Sve to bez obzira da li će „pobijediti“ jedna ili druga strana
MONITOR: Napad Rusije na Ukrajinu ispostavio se kao iznenađenje, sem za Džozefa Bajdena. Da li se tu radi o odličnoj špijunaži ili nekoj vrsti „dedukcije“ i proučavanju ličnosti Vladimira Putina?
GORDI: Naravno da je bila smišljena strategija sa strane američkog Stejt departmenta da objave deo svoje obaveštajne informacije. Tako se stavilo do znanja ono što se moglo pretpostaviti – da gledaju i znaju šta ruska vojska radi. Na drugom mestu, ta je strategija imala preventivnu funkciju, u smislu da je zatvorila mogućnost da Putin koristi neka predvidiva opravdanja za napad, na primer – da inscenira napad s ukrajinske strane. Isto tako ta strategija je služila da smanji Putinov kapacitet da iznenadi drugu stranu. I naravno, čitavo vreme je Putin bio primoran da razmišlja o tome: ako njihove obaveštajne službe znaju ono što objavljuju, koliko bi mogle više od toga da znaju?
O tome da li je g. Bajden uspešno predvideo budućnost, mislim da nije bilo naročito teško predvideti da će neko ko je već izvršio invaziju na Ukrajinu pre osam godina pokušati to ponovo da uradi.
MONITOR: Zašto baš sada – pitanje koje je aktuelno i na koje se daju manje-više neuvjerljivi odgovori.
GORDI: Biće puno ljudi koji će reći da znaju zašto se određena akcija dogodila u određeno vreme, pa će vas na kraju ubeđivati kako sve to predstavlja istorijsku nužnost, nešto neizbežno. Jedino što ja mogu reći sa sigurnošću na to pitanje je – da ne znam.
Nije samo da nije ovo „trebalo“ da se desi baš sada, nego nije trebalo nikome i ni u kom smislu. Sve do dana kad je počeo napad, Putin je uspevao u svim svojim ciljevima: da udalji Ukrajinu od EU i NATO-a, da prikazuje nedostatak jedinstva među evropskim političarima i da plaši političke lidere na Balkanu rastućom cenom pridruživanja NATO-u. Ako mu je primaran cilj bio da spreči ulazak Ukrajine u NATO, onda su i Zelenski i evropski lideri bili spremni da mu to daju, samo na neformalan način, bez dokumenta i potpisa. Od trenutka kad je agresija počela, više niko nije spreman da mu da bilo šta od toga. I pored toga njegov vojni i politički neuspeh nije samo oslabio njegovu vladavinu, nego je i razbio mit o nadmoći nepobedive ruske vojske.
Postoje neka objašnjenja za dugoročne ruske ambicije da kontroliraju prostor između njihove zemlje i zapadnog dela Evrope, a nije nemoguće da je Putin pomislio da bi mogao baš on biti taj koji će je realizovati. Mora da je verovao da je Zapad veoma slab, iz raznih razloga. Tu je možda pobrkao kreativnu neslogu koja postoji u svakom demokratskom društvu sa urušenim legitimitetom država. Nije nemoguće da mu je nedavno iskustvo s fenomenima kao što su Bregzit i Tramp dalo takvu predstavu.
MONITOR: U tekstu objavljenom 2014. u Vašington postu, Henri Kisindžer piše o ukrajinskoj krizi, i kaže: Test politike je kako ona završava a ne kako počinje. Može li se predvidjeti ko će, u slučaju rata u Ukrajini, „položiti“ ovaj Kisindžerov test?
GORDI: Teško je imati strpljenje za ljude koji reduciraju ljudske sudbine na nivo nekakve „igre“ ili nekakvog „testa.“ Ako postoje reči za takav eksploatatorski i nemoralan pristup tuđim životima, onda nisu pristojne reči.
Treba potpuno jasno precizirati kakvi će biti rezultati ove borbe: razoreni gradovi i životi, smanjene nade za budućnost, galopirajuća netrpeljivost i tenzije koje će trajati godinama. Sve je to bez obzira da li će „pobediti“ jedna ili druga strana.
Evo mog predviđanja: ljudi iz sadašnje generacije će biti u krivu kad pomisle da će njihova deca uživati u nekakvoj sigurnosti i da oni predstavljaju poslednju generaciju izbeglica u svojim porodicama, kao što su bili u krivu njihovi roditelji i generacije pre njih.
MONITOR: Posebno zabrinjava otvorena prijetnja nuklearnim oružjem koju je, najmanje dva puta, izgovorio ruski predsjednik.
GORDI: Opasnost od nuklearnog konflikta jeste, na žalost, i dalje realna. Logika o „obostrano osiguranom uništenju“ bi trebalo da sprečava političke lidere da koriste takvo oružje, mada ta logika donosi sa sobom pretpostavku o osećaju odgovornosti među političkim moćnicima i dokazi o tome nisu uvek vidljivi.
Verovatno je Putin počeo da spominje nuklearno oružje jer je sada i njemu postalo jasno da je to jedina mera po kojoj je Rusija svetska sila. Famozna ruska vojska je u Ukrajini pokazala kako, ma koliko ima veliki broj vojnika i projektila, pada zbog slabe strategije i slabe logistike, i teško ume da razlikuje vojni od civilnog cilja. Niti je Rusija svetska ekonomska sila, osim toga što deo Evrope zavisi od ruskog gasa. O političkom uticaju dovoljno je reči da je posle početka agresije potpuno izolovana, sa tendencijom da bude još izolovanija. Da nema ruskog nuklearnog oružja, g. Zelenski bi verovatno već dobio zonu zabranjenog leta koju traži. Putin je svestan toga pa je iskoristio priliku da nas podseti kako ipak poseduje nešto jako destruktivno.
Ne verujem da će do nuklearnog sukoba doći.
MONITOR: Neki od poznavalaca Rusije kažu da Zapad – pa i oni koji odlučuju u zapadnim zemljama, slabo poznaju Rusiju i da je gledaju „očima Zapada“. Vi ste sociolog i predajete na Slovenskim studijama: kako vi razumijete „prosječnog Rusa ili Ruskinju“ – da li su spremni da zarad „ruske veličine“ žive lošije i rizikuju život u potrazi za tom „veličinom“?
GORDI: Svakako postoji velika mera međusobnog nepoznavanja. Mada mislim da je često ponavljana teza o tome kako Putin oličava nekakve bitne ili izvorne nacionalne vrednosti preterana. Da, zna se da stavlja akcenat na autoritet, da kultivira bliske odnose s crkvom, da promoviše svojevrsnu staromodnu politiku o seksualnosti – kao što pokušava da se javno predstavlja kao model nekih stereotipa o muškom identitetu. Sve to možda delimično objašnjava njegovu popularnost u starijim i u ruralnim delovima stanovništva, ali ići dalje od toga je čista mistifikacija. Radi se o banalnoj činjenici da svaki političar u svakoj zemlji voli biti doveden u vezu s popularnim simbolima.
Jedna druga činjenica objašnjava jačinu i istrajnost Putinove popularnosti: vreme njegove vladavine poklapa se sa periodom kada je naglo rasla cena prirodnog gasa. To je donelo ogroman prihod Rusiji, i od toga se stvorila ruska srednja klasa. Postoji veliki broj Rusa koji smatraju Putina zaslužnim za njihov osobni prosperitet. Retoriku o ponosu ili nacionalnoj veličini možemo ostaviti na strani, jer po tome se ne razlikuje nimalo od bilo kog drugog političara. Zbog toga će sankcije verovatno imati značajno dejstvo – legitimitet njegove vladavine ne potiče od toga što se čovek slika s raznim velikim i egzotičnim životinjama, nego od toga što veliki broj ljudi uživa u osećaju lične sigurnosti.
Neki ljudi će reći da nije mnogo bitno da li će izgubiti podršku, jer stabilnost ruskih vlada nikad nije mnogo zavisila od stanja javnog mnenja. Takva tvrdnja možda jeste delimično tačna, s obzirom na to da ma koliko puta su pale vlade u Rusiji, takav događaj je retko imao veze s njihovom popularnošću.
Možda je tačno da Rusija nema tradiciju demokratije. Ali ima dugu i veoma bogatu tradiciju moćne i kreativne subverzije. Ako su građani nezadovoljni, kultura i prosveta biće njihova osveta.
MONITOR: Zapad i NATO su odbili niz prijedloga ukrajinskog predsjednika Volodomira Zelenskog, pozivajući se na svoju odgovornost u vezi sa sprečavanjem širenja rata i provociranja novog svjetskog sukoba. Koliko odnos prema Ukrajini i pokušaj „primirivanja“ Putina mogu uticati na političku sudbinu zapadnih vlada?
GORDI: Za sada su retke zemlje u kojima postoje velike razlike između vladajućih i opozicionih stranaka oko podrške Ukrajini. Uglavnom se kritika svodi na to da neke vlade daju verbalno podršku, ali se ne pokazuju na delu. To svakako važi u Britaniji, gde zvanične institucije sve živo oboje u žuto i plavo, ali odbijaju da primaju izbeglice, dok mnogo siromašnije zemlje daju znatno više. Doduše, rekao bih da Bajden (npr.) pristupa odgovorno kad pokušava da izbegava situacije koje bi mogle dovesti nuklearne sile u direktan sukob.
Retki su slučajevi u kojima izborni rezultati zavise od događaja u drugim zemljama. Ali sasvim je moguće da će se desiti nešto malo suptilnije. Ruski režim je pridobijao značajan broj pristalica na Zapadu, i s krajnje levice (zbog navodnog „antiimperijalizma“) i s krajnje desnice (zbog navodne „lojalnosti vrednostima“). Već sada jedan broj takvih ljudi beži od svojih doskorašnjih stavova, i imaće velike teškoće da svoju orijentaciju objasne publici. To znači da bi mogli otpasti s političke scene neki akteri koji su destruktivni, neozbiljni i površni, ali koji su isto tako, s manjim izuzecima (Francuska, Mađarska, Slovenija, Srbija, SAD), marginalni.
MONITOR: Ruski gas i dalje teče na Zapad, a njemački kancelar Olaf Šulc kaže da nije realna mogućnost da se sada obustavi uvoz fosilnih goriva iz Rusije. SAD su, međutim, zabranile uvoz ruskih energenata. I Rusi pominju prekid dotoka gasa Evropi kao svoju moguću sankciju. Da li je to nova prijetnja dosadašnjoj jedinstvenosti zapadnih zemalja ili samo realna opasnost od pada privrednih aktivnosti i blagostanja građana EU i Evrope?
GORDI: Za očekivati je da će zemlje koje više zavise od uvoza ruskog gasa manje podržati da se sankcije prošire na gas. Isto je za očekivati da će Rusija iskoristiti bojazan od energetske krize da preti nekim zemljama obustavom isporuke. To znači da je gotovo sigurno da će doći, ili akcijom Zapada ili akcijom Rusije, energetska kriza, koja će doneti sa sobom i ekonomsku krizu. Ni na jednoj strani globalnog sukoba niko neće izbeći da plati visoku cenu.
Ako se bude desilo da zapadne zemlje zbog ovog horora razviju održivu energetsku strategiju, onda će iz svega ovoga nastati barem jedna uteha.
MONITOR: Ukrajina traži hitan prijem u EU, kao i Gruzija i Moldavija. Hoće li ukrajinska kriza „otključati“ proširenje ili će ga još više odložiti?
GORDI: Znalo se već da je proširenje politički a ne tehnički proces. Biće ubrzan, ako politički ciljevi tog procesa budu preuzeti s ozbiljnošću s obe strane, i od Evropske komisije i od zemalja kandidata. Dve poruke su jasne iz ove situacije: Evropa mora mnogo konstruktivnije da pristupa proširenju, a države koje bi želele postati članice EU moraju mnogo sadržajnije da pristupaju osnovnim vrednostima evropskih povelja.
Nastasja RADOVIĆ
DRUŠTVO4 sedmice
DANAS, SJUTRA4 sedmice
INTERVJU4 sedmice
U SJEĆANJU4 sedmice
Izdvojeno2 sedmice
INTERVJU4 sedmice
HORIZONTI4 sedmice
INTERVJU3 sedmice