Evropa se već sprema za to da, ukoliko Tramp bude izabran za američkog predsjednika u novembru, neće moći da računa na SAD kao saveznika

MONITOR: Izjava finskog predsjednika, Aleksandra Stuba, o mogućem razmještanju nulklearnog oružja proizvedenog u SAD na teritoriji Finske, izazvala je reakciju značajnog dijela vrhuške u Rusiji (Medvedev, Zaharova, Peskov). Uglavnom, reakcije su da bi Rusija onda imala pravo da vojno reaguje prema Finskoj. Iz SAD još nije stigao nikakav komentar. Kako Vi ocjenjujete: da li je finski predsjednik-bez konsultacija sa NATO, izašao sa ovom „provokacijom“?

GORDI: Novi predsednik Finske je verovatno tražio priliku da dokaže kako se razlikuje od (svih) svojih prethodnika, pa nije izabrao baš najbolju temu. Takav gest bi svakako izazvao reakciju s ruske strane, s ishodom koji ne bi bio ni najmanje dobrodošao od strane NATO-a. U svakom slučaju nije goruće pitanje, s obzirom na to da finski zakon zabranjuje prisustvo nuklearnog oružja na teritoriji zemlje, kao i transport nuklearnog oružja kroz zemlju, a NATO ne traži da zakon bude promenjen. Mislim da izjava finskog predsednika privlači pažnju uglavnom zbog toga što ilustruje dilemu novonastale situacije u Evropi, gde su države sad primorane da se više bave bezbednošću, a svesne su opasnosti direktne konfrontacije s Rusijom.

MONITOR: Kako Džozef Bajden nije dobio podršku Kongresa za novu pomoć Ukrajini u iznosu od oko 61 milijarde dolara, EU i neki njeni lideri-posebno Emanuel Makron, sve češće izlaze sa izjavama da će EU pojačati napore u cilju vojne i humanitarne pomoći Ukrajini. Kakvu ulogu u ovome igra strah EU od napredovanja Rusije a kakvu junski izbori za EU parlament?

GORDI: Za očekivanje je da će najveća potpora Ukrajini dolaziti od država članice EU, jer su te države najviše ugrožene ako ukrajinski ratni napori ne uspeju. Izbori dolaze u obzir u smislu da uspeh ili neuspeh Ukrajine predstavlja uspeh ili neuspeh evropskih političara. Ta računica zavisi, naravno, od validnosti pretpostavke da je politika podrške Ukrajini autentično popularna. Mislim da je ta pretpostavka za sada validna. Ali treba uzeti u obzir faktor umora, što duže traje rat, biće teže održavati koaliciju koja podržava Ukrajinu, naročito ako počne da izgleda kao da mogućnost pobede ne postoji. Evropska desnica je putinofilska od samog početka, i njihov se uticaj već vidi u politici Mađarske i Slovačke. Tu postoji i onaj stari deo evropske levice, naslednici sovjetskog modela levice, koji svuda vidi američki imperijalizam, i kome ne smeta da ga zameni nekim drugim imperijalizmom.

MONITOR: U Ujedinjenom kraljevstvu nije manje burno: sa jedne strane vlada Rišija Sunaka-a posebno šef diplomatije Dejvid Kamerun, ne namjerava da šalje građane Kraljevstva čak ni u misije vojne obuke u Ukrajinu, ali je Premijer spreman da pokuša da zaobiđe odluku Vrhovnog suda o nezakonistosti slanja imigranata-tražioca azila, u Ruandu. Da li ovi potezi pokazuju nezavisnost spoljne politike UK ili su tek rezultat Bregzitovskog „dokazivanja“ pred kolebljivim domaćim javnim mnjenjem?

GORDI: Ujedinjeno kraljevstvo se i dalje ne snalazi u situaciji posle Bregzita. Pogotovo se nije pomirilo sa činjenicom da ima daleko manje uticaja u svetu, kao i u bilateralnim odnosima, nego što je probregzitovska propaganda predvidela. Zato je vlada primorana da vuče nepopularne poteze upitne legalnosti, kao što je shema s Ruandom, da bi slala ideološke signale britanskoj tvrdoj desnici, odnosno jezgru vladine političke potpore. Za ozbiljnije poteze nije sposobna jer Sunakova vlada nije legitimna vlada, kao što nije bila ni vlada gospođe Truss. Javnost u zemlji nestrpljivo čeka izbore kako bi zemlja dobila vladu s kapacitetom da formira nekakvu spoljnu politiku, bude li to nezavisna ili (više verovatno) koordinirana sa SAD-om. Tu su očekivanja mala, jer čak i ako laburisti dobiju na izborima, kako se uveliko očekuje, neće ući u vladu s politikom koja se jasno razlikuje od politike sadašnje vlade.

MONITOR: Papa Franjo je u intervjuu jednom švajcarskom mediju – koji će biti emitovan 20.marta, rekao-kako citiraju izvori – da je Ukrajini potrebna „hrabrost bijele zastave“ odnosno suočavanje sa realnošću u kojoj ona nije uspjela da pobijedi Rusiju.  Iz te izjave proizlazi nužnost što skorijih pregovora da bi se, prije svega, spriječilo dalje stradanje ljudi..Koji bi, u ovom stavu, mogli biti Papini politički istomišljenici?

GORDI: Verovatno će biti više ljudi s takvim stavom ukoliko rat potraje. Doista će ljudi da se pitaju zašto se toliko troši i zašto zemlje daju toliko žrtava za rat u kojemu nema mogućnosti pobede. Ni rat u Gazi ne pomaže Ukrajini, jer se sve više ljudi pita da li je na snazi dvostruki aršin po kojem ratni zločin koji ruska vojska čini zahteva osudu, dok zločin koji čini izraelska vojska to ne zahteva.

MONITOR: Ratno žarište  u Gazi  predmet je intenzivnih pregovora o primirju kojima posreduje Katar. I predsjednik Bajden je u svom izvještaju pred Kongresom-o stanju nacije, izneo podatak o preko 30000 stradalih Palestinaca i Palestinki. On ne očekuje dogovor prije početka Ramazana. Kako izgleda perspektiva ovog sukoba?

GORDI: Evo, počeo je Ramazan a primirja nema. Nije zbog toga što ga međunarodni akteri ne žele. Katar i Egipat kao regionalni posrednici se maksimalno trude, i Bajden bi rešio veliki problem s izbornom kampanjom kada bi Izrael i Hamas postigli sporazum. Problem je u tome što Izraelci misle i dalje da postoji mogućnost pobede, dok se Hamas plaši eventualnosti da bi potpisali primirje a da ne bi dobili mnogo od onoga što traže. Stara je poslovica u međunarodnim odnosima da mir jedino može doći kad obe strane prestanu da misle da će dobiti nešto ratom. Na žalost, izgleda da ni Izrael ni Hamas ne mare za žrtve.

MONITOR: Pored predsjedničkih izbora u martu u Rusiji-čiji se ishod smatra već poznatim, u junu će biti izbori za EU parlament a u novembru američki predsjednički izbori. Koliko bi-i kako, njihov ishod mogao uticati na rješavanje dve najveće krize sa globalnim posljedicama, u Ukrajini i u Gazi?

GORDI: Evropa se već sprema za to da, ukoliko Tramp bude izabran za američkog predsednika u novembru, neće moći da računa na SAD kao saveznika.

MONITOR: Julija Navaljna koja je viđena-nakon smrti supruga, kao liderka ruske opozicije, tražila je u govoru pred EU parlamentom, da se ispitaju kanali materijalne podrške jednom broju partija i političara iz EU, od strane režima u Kremlju. Ranije se spekulisalo da takvu pomoć koristi Nacionalno okupljanje u Francuskoj, ali i neke stranke italijanske ultra-desnice… Može li ovaj zahtjev  pokrenuti istrage u EU i koliko bi one mogle biti efikasne?

GORDI: Prepreka leži u tome što je Rusija finansirala ne samo ultra desnicu nego i umerenu desnicu. Indikativno je da je jedan odbor britanskog parlamenta odlučio već 2017.godine . da ne bude objavljen izvor £425.000 koliko je severnoirska Stranka demokratskog jedinstva dobila da promoviše Bregzit. (https://www.independent.co.uk/news/uk/politics/dup-ps425-000-donation-brexit-owen-smith-chloe-smith-a8118966.html)  Dok su konzervativne stranke na vlasti bilo gde u Evropi, i predstavljene u Evropskom parlamentu, nikakve istrage neće biti.

MONITOR: Rezolucija EU parlamenta o izborima u Srbiji i ODIHR izvještaj o neregularnostima na tim izborima, pokazuju da institucije EU -kada hoće, mogu da izvrše pritisak na zemlje kandidatkinje za članstvo. SAD -za razliku od nedavnih teških i „personalizovanih“ kritika Džejmsa O Brajena u BiH – prema Srbiji imaju daleko tolerantniji stav. Da li se nešto promijenilo u politici SAD prema Zapadnom Balkanu -posebno kada se radi o zemljama „miljenicama“?

GORDI: Već neko vreme izgleda da je američka politika fokusirana na održavanje stabilnosti putem podrške za tri relativno moćne zemlje u regionu: Srbiju, Hrvatsku i Albaniju. Mnogi su istraživači već uočili kako takva politika podrazumeva veliku tolerantnost prema autoritarnim liderima poput Vučića i Rame, kao i prema bahatim demagozima poput Milanovića. Trump je primenio tu politiku s velikim entuzijazmom jer odgovara njegovoj sklonosti prema diktatorima svakog tipa, i ta politika delimično objašnjava preokret američke politike da favorizuje Srbiju umesto Kosova u bilateralnim sporovima. Veliko je iznenađenje to što je Bajden odlučio da nastavi tu politiku, naročito ako se uzima u obzir njegovo zalaganje za promovisanje demokratije u ranijoj karijeri. Možda će biti da je preokupiran opasnijim situacijama u Ukrajini i Palestini. No, u svakom slučaju, nedostatak političke koordinacije između SAD i EU značajno oslabljuje evropsku politiku. Regionalni političari imaju iskustvo s takvom podelom i vrlo dobro znaju da je iskoriste.

Nastasja RADOVIĆ