Nepoštovanje pravnih načela i odluka Suda pravde EU od strane ustavnih sudova i vlada Poljske i Mađarske, može posebno da dovede u pitanje održivost sistema EU

MONITOR: Kriza Ukrajina–Rusija navodno je na ivici oružanog sukoba. Pokušaji dijaloga između NATO i Rusije nisu doveli do rezultata. Došlo je do ograničenih sankcija, a prijeti se i novim. Kako procjenjujete, koji bi dogovor bio kompromis?

LOPANDIĆ: Svedoci smo situacije koja odgovara onome što podrazumeva reč „kriza“ u medicini a koja se može završiti, bilo ozdravljenjem bolesnika, bilo njegovim fatalnim krajem. U ovom slučaju „bolesnik“ je evropski bezbednosni poredak – onakav kakav je definisan još sporazumima iz Helsinkija, a kasnije potvrđen u okviru OEBS-a, nakon raspada Istočnog bloka. Decenijama tokom ovog veka svedoci smo zabrinjavajućeg trenda u odnosima velikih sila – posebno u odnosima Atlantskih saveznika i Rusije – koji se svodi na utisak o nepostojanju suštinskog dijaloga o velikim strateškim temama koje se tiču cele Evrope. Tokom prošle decenije otkazano je nekoliko strateških sporazuma između SAD i Rusije, koji su se odnosili na nuklearno naoružanje, dok je ceo prostor oko spoljnih granica Rusije, uključujući Ukrajinu, Moldaviju, Kavkaz i dr., postao zona nestabilnosti i zamrznutih konflikata, što je kulminiralo sa ukrajinskom krizom, odnosno sukobima 2014. Može se reći da je sa krizom u Ukrajini i jednostranom aneksijom Krima, koji praktično niko u međunarodnoj zajednici nije pravno priznao, u suštini došlo do raspada evropskog poretka koji je definisao OEBS i u čijoj suštini su načela o poštovanju suvereniteta i nepovredivosti granica. Da podsetim, međutim, da su ovi principi već bili ozbiljno narušeni od strane NATO zemalja sa bombardovanjem Srbije i Crne Gore 1999, a dodatno uzdrmani nastojanjima da se jednostrano menjaju granice Srbije 2008. Odnos NATO zemalja prema Srbiji i kasnija intervencija u Iraku suštinski su podrili poverenje između Rusije i Atlantskih saveznika, a bez elementarnog poverenja nema stabilnosti ni u međuljudskim pa ni u međunarodnim odnosima.

MONITOR: Neki evropski lideri, kao Makron, održavaju veze sa Putinom, što je radila i Angela Merkel. Tvrdi se da je EU gotovo potpuno zavisna od ruskih energenata, a da njene sankcije nisu ozbiljnije pogodile Rusiju. SAD sve više zaoštravaju situaciju sa Moskvom. Amerikanci prijete i zabranom Rusiji prometa u dolarima preko Swift sistema. Kako bi ovaj „ruski rulet“ mogao, u perspektivi, uticati na odnose Brisela i Vašingtona?

LOPANDIĆ: Svi bi mnogo više gubili nego dobili od dalje eskalacije krize, posebno evropske zemlje. „Gde se slonovi bore, strada trava“, stara je indijska poslovica, što se u ovom slučaju posebno odnosi na male evropske zemlje. U kontekstu bezbednosnih problema, Evropska unija bi trebalo da igra još značajniju ulogu na tragu onoga što je francuski predsednik Makron nazvao „strateška autonomija“ EU, a što je, za sada, više lepa parola nego realnost.

Davno je rečeno da je EU „ekonomski div, politički patuljak i vojni mrav“. To se donekle promenilo u poslednjih par decenija – ali ne i kada se radi o strateškim pitanjima rata i mira. Ne treba zaboraviti da SAD imaju niz vojnih baza i nuklearno oružje u zemljama EU, od Nemačke, preko Italije do Grčke. EU uglavnom deluje slanjem mirovnih misija – u čemu kao partner učestvuje i Srbija – kao i na planu saradnje u vojnoj industriji.

MONITOR: U Njemačkoj je vlast promijenjena. U aprilu su francuski predsjednički izbori na kojima se Emanuel Makron smatra favoritom. Može li se očekivati da, poslije tih izbora, EU zauzme jasnije stavove prema „mangupima u sopstvenim redovima“ čije politike i načini vladanja ne mare za „evropske vrijednosti“, ali i prema balkanskim stabilokratama?

LOPANDIĆ: U EU je u toku jedna vrsta unutrašnjeg preispitivanja i preraspodele u odnosima snaga, nakon izlaska Velike Britanije iz Unije. Ravnoteža „velikih“ koju je činio trougao UK–Francuska–Nemačka svela se na dvojac u kom ekonomski, pa sve više i politički, preteže Nemačka. Nemačka je zemlja „status quo-a“, kojoj sadašnji odnosi u EU ekonomski najviše odgovaraju. Kohezija EU se zasniva na stabilnosti ovog dvojca, plus na dobrom funkcionisanju ekonomskih politika i jedinstvenog tržišta i na zajedničkom budžetu koji se „preliva“ na manje razvijene zemlje i regione.

Posmatrano geopolitički, Nemačka je prvenstveno kontinentalna država, dok je Francuska mnogo više okeanska zemlja koja raspolaže ogromnim pomorskim prostranstvima (zbog svojih prekomorskih teritorija i posedovanja brojnih ostrva), a uz to je i nuklearna sila i članica SB UN, što joj daje veći manevarski prostor u svetskoj diplomatiji. Proces donošenja odluka u EU podrazumeva stalno interno pregovaranje i stvaranje različitih privremenih minikoalicija između manjih članica Unije, poput Višegradske grupe, Baltičke grupe i slično. Ove podele su nekada i ideološke, poput koalicije „štedljivih“ zemalja članica. Mnogo ozbiljnija je ideološka podela koja se trenutno svela na duo vlada Poljske i Mađarske (delimično i Slovenije). Nepoštovanje pravnih načela i odluka Suda pravde EU od strane ustavnih sudova i vlada Poljske i Mađarske u ovom momentu može posebno da dovede u pitanje održivost sistema EU. Radi se o ozbiljnom sporu koji zadire u same temelje pravnog poretka EU kakva se razvila u poslednjih pola veka.

MONITOR: Većina javnih ličnosti iz BiH smatra da u BiH nije moguće sačuvati i sprovesti neophodne reforme izbornog zakona i Ustava, bez posredovanja SAD. Poslije nedavnih razgovora predstavnika BiH Federacije u Neumu, izaslanici EU i SAD, Angela Ajkhorst i Metju Palmer, rekli su da se napreduje „korak po korak“. Kako će tek biti kad se počne razgovarati, ako se to uopšte dogodi, i sa Miloradom Dodikom?

LOPANDIĆ: Za susede BiH, kao i za celu Evropu, bilo bi vrlo važno da se uz posredovanje SAD i EU, postignu rešenja koja će deblokirati političke sporazume u ovom vremenu velikih geopolitičkih zapetljaja. Žan Mone, jedan od „otaca“ Evropske zajednice je dao sledeći recept: „Kada postoji politička blokada, onda pokušajte da promenite kontekst pregovora, odnosno ugao iz kog se problem rešava“. Mislim da su sporost u procesu proširenja EU i njene interne slabosti dosta uticale na postojanje jedne vrste dugoročne rovite političke situacije u BiH, ali i šire u regionu. Razbijanje Jugoslavije i nacionalistički sukobi nisu pomogli narodima Zapadnog Balkana. Sumnjam isto tako da će nacionalizam mnogo pomoći u rešavanju brojnih društvenih problema koji se prvenstveno ogledaju u nedovoljnoj modernizaciji, nefunkcionalnoj i birokratizovanoj državi, korupciji, kriminalu i, što je najgore, procesu iseljavanja obrazovanih i mladih, koji je već dobio alarmantne razmere, ne samo u BiH, već u celom regionu.

MONITOR: Dio srpske opozicije je želio da se u pregovore o izbornim uslovima uključe i predstavnici EU institucija. Oni, dva mjeseca pred izbore, očigledno nisu zadovoljni posredovanjem delegacije Evropskog parlamenta. Prije par dana, Tanja Fajon je, odlazeći iz Beograda, ponovila da su učinili onoliko koliko su mogli. Ima li tu nešto što bi trebalo shvatiti „između redova“?

LOPANDIĆ: Dobro je što je nakon izvesnog usporavanja došlo do deblokade procesa pregovora o pristupanju Srbije Evropskoj uniji, što se pokazalo, kako otvaranjem jednog pregovaračkog klastera (koji obuhvata četiri važna pregovaračka poglavlja poput životne sredine, energetike i transporta), tako i nedavnim ustavnim promenama, potvrđenim na referendumu. Bez obzira na eventualne nedostatke, radi se o važnim ustavnim promenama koje će omogućiti veću nezavisnost i profesionalizaciju pravosuđa.

Izbori u Srbiji bi trebalo da potvrde ovaj proces vraćanja Srbije na proevropski kolosek, što će se potvrditi i novim sastavom narodne skupštine koja će imati višestranački sastav i u kojoj bi trebalo da se neguje tolerancija između vlasti i opozicije kao ključni element demokratije. U tom smislu, mislim da su posrednici iz Evropskog parlamenta imali pozitivnu ulogu.

U novom odmjeravanju snaga valja znati – BNP Rusije je ravan španskom

MONITOR: Da li je ovo što se već duže vrijeme događa zaista neka vrsta novog Hladnog rata – novog, jer Rusija nije isto što i SSSR – ali je daleko i od liberalne demokratije?

LOPANDIĆ: Još od onog famoznog Putinovog „Minhenskog govora“ iz 2007, koji je predstavljao svojevrsno upozorenje SAD kao supersili koja „jednostrano i prekomerno koristi vojna sredstva u međunarodnim odnosima“ kao i predloga tadašnjeg ruskog predsednika Medvedeva o novoj bezbednosnoj arhitekturi u Evropi – koje su zapadne zemlje uglavnom ignorisale – odnosi na planu evropske bezbednosti klize od lošeg ka gorem. Ovo je podsećalo na polagano klizanje tektonskih ploča u geografiji, koje na kraju završe u neizbežnom sudaru. Nešto slično se dešavalo među velikim silama uoči Prvog svetskog rata. Svedoci smo „inflacije“ sve brojnijih vojnih manevara koje organizuju i jedna i druga strana. Posebno uznemiravaju vesti o vojnim igrama kojima se simulira stanje nuklearnog sukoba. Ipak, ja se nadam da će ovaj put kriza predstavljati „zvono za buđenje“ i da će diplomatski napori ipak dati rezultate. SAD su u suštini više koncentrisane na odnose sa Kinom i šire na Dalekom istoku, pa bi im dugoročnije regulisanje i sređivanje stanja u Evropi moglo odgovarati.

U ovom odmeravanju NATO saveznika sa Rusijom, apsurdno deluje činjenica da je ukupan BNP Rusije ekvivalentan španskom. Sabrani troškovi za odbranu Francuske i Nemačke skoro su dvostruko veći od ruskih. Budžet za odbranu SAD je 13 puta veći od ruskog i tri puta veći od kineskog.

I Crna Gora i Srbija daleko od članstva u EU

MONITOR: Od jesenas, Crna Gora i Srbija su smještene u isti direktorat za pregovore sa EU. Neki su se zbog toga u Crnoj Gori osjetili nelagodno jer se smatralo da je ona ispred Srbije u napretku u pregovorima o pristupanju. Iz Brisela je rečeno da se radi samo o reorganizaciji Direktorata za susjedstvo i pregovore o proširenju. Imaju li u Crnoj Gori razloga za brigu?

LOPANDIĆ: I Crna Gora, kao i Srbija su, na žalost, još uvek daleko od punopravnog članstva. To se posebno vidi u vrlo malom broju poglavlja koja su do sada zatvorena u pristupnim pregovorima. Ovo je mnogo važnije nego interna organizacija službi u Evropskoj komisiji. Neophodno je da zemlje EU donesu stratešku odluku o realističnom vremenskom roku za naredni talas proširenja (o ovome je nedavno u Evropskom parlamentu govorio i francuski predsednik Makron), a da zemlje kandidati ubrzaju reforme i evropeizaciju svojih društava, država i ekonomija. Ponoviću svoje mišljenje da članstvo u EU, uprkos možda nekim problemima, donosi mnogo značajnih prednosti i velikih koristi, i građanima, i njihovim zemljama.

Nastasja RADOVIĆ