Srbija je u upitniku EU napisala da je korupcija najveća u zdravstvu, što građanima, izgleda, nije poznato jer o tome ne vole da govore, misleći valjda da tako svom zdravlju daju više šanse. Koliko je to shvatanje pogrešno, pokazuje i ovaj razgovor s profesorkom Medicinskog fakulteta u Beogradu dr Draganom Jovanović, koja je kratko bila i sekretar za zdravstvo u Vladi grada Beograda. Njeni pokušaji da u svom domenu rašćišćava slučajeve sistemske korupcije, izazvali su velike otpore i pritiske, pa je napustila tu funkciju. Sada se bori na drugačiji način. MONITOR: Kao neko ko u Srbiji traži zdravstvenu reformu, zbog sistemske korupcije zasnovane na lošim zakonima, kako biste opisali taj „sistem”?
JOVANOVIĆ: Naš zdravstveni sistem jedan je partokratski sistem s lošim zdravstvenim zakonima, gde jedna stranka drži resor zdravstva devet godina, a neophodna zdravstvena reforma uopšte nije urađena. Reforma zdravstva, dakle, nije ni napravljena, tek treba da se napravi i to u skladu s održivim principima. Ministarstvo zdravlja, odnosno onaj ko je vodio to Ministarstvo godinama, kreirao je zdravstvenu politiku čiji su osnovni promašaj pre svega ,,reformski” zakoni doneti 2005. s rešenjima nepoznatim u evropskim državama.

Koordnator našeg udruženja dr Draško Karađinović posebno se bavio ekonomskim aspektima sistemske korupcije preko legalizacije konflikta interesa u državnom zdravstvu, privatnog dopunskog rada državnih službenika, uzurpacije državnih resursa preko privatnih ,,večernjih klinika”, nezakonitog naplaćivanja lažnih vanstandardnih usluga, preskakanja lista čekanja za pare itd. Sve to dovelo je sa jedne strane do neprihvatljive zdravstvene diskriminacije siromašnih građana a sa druge do ogromnog rasipanja u zdravstvu jer osiguranici dva puta plaćaju istu uslugu. Zbog toga osiguranici godišnje nepotrebno plaćaju više od 300 miliona eura iz džepa za usluge u državnom zdravstvu koje već finansiraju preko obaveznog doprinosa i poreza.

,,Osnovni paket usluga” koji ide na teret obaveznog osiguranja nije precizno definisan, što onda omogućava krajnje rastegljivo formiranje liste i cene tzv. ,,vanstandarnih usluga” od UO i direktora državne ustanove, pa na taj način i preskakanje liste čekanja za određenu uslugu iz paketa obaveznog osiguranja za novac u takozvanom dopunskom radu. Direktori i UO bolnica imaju diskreciono pravo u odlučivanju koje će usluge pružati i naplaćivati od građana na taj način, i zato se često razlikuje spisak tih usluga od bolnice do bolnice. Postoji niz primera, kako u primarnoj zdravstvenoj zaštiti, odnosno domovima zdravlja, tako i u bolnicama gde se to ne odnosi samo na najteže bolesti, kao što su maligne ili kardiovaskularne. Ove su najkurentnije jer se radi o životu i smrti.

U prilog tome govori i podatak o iznosu u gotovini naplaćenog od građana u državnim ustanovama, odnosno „sopstvenim prihodima”. Dakle, u periodu 2004 – 2008. od građana je naplaćeno više od 100 milijarda dinara, odnosno više od milijarde eura „sopstvenih prihoda” u državnim ustanovama koje se finansiraju iz budžeta. Paradoksalno, taj iznos je naplaćen i utrošen potpuno izvan sistema javnih finansija. Iako je na tu činjenicu rukovodstvo RZZO bilo više puta javno upozoravano, do preduzimanja mera za otklanjanje rasipničkog mehanizma dvostrukog plaćanja nije došlo uprkos velike štete kako finansijske zbog duplog plaćanja iste usluge tako i zdravstvene jer potencira diskriminaciju siromašnih pacijenata. Takvo postupanje otvara pitanje trošenja ovako prikupljenih „sopstvenih sredstava” u ZU jer bi po važećim poreskim zakonima morale biti tretirane kao i svaki drugi poreski obveznik. Međutim, kako je uredbom od avgusta 2010. ukinuta obaveza izdavanja fiskalnih računa u državnim ZU, pitanje kako je moguće kontrolisati koliko je novca realno prijavljeno, jer se građanima ne izdaju fiskalni već obični blok računi. Zato je i mogla da se desi situacija poput prodaje mesta na listi čekanja za zračenje u Institutu za onkologiju Vojvodine.

MONITOR: Srbija je u upitniku za kandidaturu u EU, kao mjesto najjače korupcije označila zdravstvo. Zašto je, po vama, mjesto najveće korupcije koja podriva život ljudi, toliko zapušteno?
JOVANOVIĆ: Postoji tzv. mala korupcija (primanje ili uzimanje mita) i krupna, velika korupcija koja je sistemska i utkana u društveni sistem kroz loše zdravstvene zakone, kao i kroz zloupotrebe putem javnih nabavki na nivou ne samo zdravstvenih ustanova, već na nivou zdravstvenih vlasti- epicentar krupne korupcije u zdravstvu su godinama već Ministarstvo zdravlja i RZZO. Javnost nije dovoljno upoznata s korupcijom i nepravilnostima u srpskom zdravstvu, ili bolje rečeno, namerno nije upoznata na pravi način. Osnovni razlog je sofisticirana cenzura kojom se stalno skreće pažnja s kompleksnih ali zato najopasnijih formi korupcije – a to je sistemska korupcija, na one najbanalnije (takođe važne) – primanje mita, koje građani neposredno zapažaju. Umesto da se ukazuje na partijsku podršku korupciji u zdravstvu s obzirom na to da je ova oblast po svoj prilici i veliki izvor nelegalnog finansiranja političkih stranaka, naravno uz lično bogaćenje kadrova, najviše se priča kada se uhapsi lekar zbog 200 eura mita. To jeste jedan takođe veoma važan vid korupcije, ali daleko od toga da je on taj rušilac normalnog funkcionisanja zdravstvenog sektora. On je posledica (namerno) ustoličenog koruptivnog sistema u sektoru zdravstva. Naime, istovremeno, preko skrivenijih koruptivnih kanala odlivaju se stotine miliona eura ali je to za javnost dobro čuvana tajna. U tome i leži razlog sistemske korupcije i održavanje stalne mistifikacije oko načina borbe protiv ove kriminalne pojave.

MONITOR: Kakve su mogućnosti EU da otkrije protivugovorno korišćenje novca njenih poreskih obveznika, a koliko je ona spremna da toleriše to iz političkih razloga?
JOVANOVIĆ: To je uvek kompleksno pitanje jer EU dobija periodične izveštaje od lokalnih saradnika, koji su u prethodnom periodu upravo stoga verovatno i vrlo brižljivo i birani od vrhova domaćih zdravstvenih vlasti da konkurišu i rade na takvim mestima u predstavništvima i kancelarijama međunarodnih institucija. Međutim, verovatno da i kad se ponekad uoči, to postaje i osetljivo političko pitanje, jer s nekima iz vrhova vlasti u ovoj zemlji mora se sarađivati, pa onda oni postaju garanti ispunjenja važnih dogovora. Drugo, poznato im je da je u tranzicionim zemljama bilo puno primera samo delimično adekvatnog korišćenja sredstava dobijenih iz EU. Tako npr. na našem okruglom stolu decembra 2010. analizirani su upravo efekti nekih od tih projekata u zdravstvu finansiranih od EU na bazi dokumenata o aktuelnoj situaciji, dokumentacije prikupljene iz brojnih projekata kao i veoma važnog, ključnog izveštaja „Ocena međunarodne pomoći zdravstvenom sektoru Srbije”, nezavisne međunarodne grupe eksperata Ecorys, iz aprila 2010, urađenog upravo na zahtev EU i nama datog ljubaznošću administracije EK. Tada je zaključeno da je znatan broj projekata za koje je EU dala milione eura, a čiji su kreatori i izvođači bili lokalni saradnici koji je trebalo da približe srpsko zdravstvo evropskim standardima, loše koncipiran, odnosno i implementiran ili, pak, da su rezultati projekata izostali. Pritom su projekti u velikom broju slučajeva od domaćih izvođača lažno prikazani uspešnim.

MONITOR: Govorili ste i o „partijskoj podršci organizovanoj pljački”, o tome da je sistemska korupcija i u zdravstvu tijesno povezana s finansiranjem političkih partija. Donesen je Zakon o finansiranju političkih partija, ali se u njegovo funkcionisanje ne polažu velike nade. Koliko je pravosuđe, po vama, značajan činilac ovakvog stanja?
JOVANOVIĆ: Strahovito važan, ali je ujedno to i veliki problem jer je nejako i razapeto u mreži političkih uticaja na njegov rad i odluke.

MONITOR: Životna sredina, pored drugih faktora, bitno utiče na zdravlje ljudi. Crna Gora se nekad preporučivala kao „ekološka država”, ali teško da je uspjela u tome. Preporučivala se i kao zemlja koja ima kapaciteta za zdravstveni turizam. Kakav je, po vama, pravi način da se postignu te ambicije?
JOVANOVIĆ: Moraju se tačno odrediti prioriteti zdravstvene politike, napraviti realne procene, odnosno presek stanja a zatim, shodno tome, neophodni planovi ulaganja u realizacije postavljenih ciljeva, što mislim da ne bi trebalo da bude suviše teško za Crnu Goru.

MONITOR: Jedan od prvih sporazuma između Srbije i Crne Gore, pošto su postale samostalne države, jeste i onaj koji se odnosi na prava zdravstvenih osiguranika da se liječe u drugoj državi. Po vašem iskustvu, ima li tu nekih većih problema?
JOVANOVIĆ: Po mom iskustvu, bar što se tiče Kliničkog centra Srbije, nisam uočila neke veće probleme. S druge strane, saradnja bi trebala da bude dvosmerna: s obzirom na manjak kapaciteta za radioterapiju u Srbiji, bilo bi logično da se pacijenti šalju u Podgoricu (ukoliko su tamo kapaciteti dovoljni) kako bi se smanjile liste čekanja u Srbiji.

Godinama usavršavana tehnika

MONITOR: Pokazali ste koliko se neracionalno troše pare EU date za zdravstvo i projekte u zdravstvu. U toj vrsti krađe, očigledno, ne učestvuje široki krug zdravstvenih radnika, već samo „posvećeni”. Kako se, po vama stiže u to društvo?
JOVANOVIĆ: To je godinama usavršavana tehnika uključivanja u poslove samo sigurnih, pouzdanih saradnika/partnera, prijatelja, rođaka… Stvoren je zatvoreni krug koji se grčevito drži zajedno, u skorije vreme i u strahu od tzv. domino efekta, odnosno ako padne jedan, padaju i ostali. Stoga je obračun s neistomišljenicima ili onima koji prete ovom hermetičkom sistemu svakako surov. Zato stalno i naglašavamo da borba protiv korupcije u zdravstvu, zbog postojećih političkih blokada usled velikih privatnih i stranačkih interesa, ne bi bila moguća bez snažne podrške i solidarnosti EU sa građanima Srbije.

Lažna uzbuna

MONITOR: Zdravstvo je oblast koja zahtijeva velike a često i skupe, javne nabavke. Pokazali ste na primjeru trošenja novca iz Evropske investicione banke, namijenjenog renoviranju bolnica i kliničkih centara, kako uspješno sarađuju činioci korupcije i kriminala iz raznih oblasti. Jedan od najintrigantnijih je i slučaj nabavke vakcina za gripu H1N1. Kako ste vi kao pulmolog, gledali na tu stvar?
JOVANOVIĆ: Ja sam se među prvima suprotstavila opasnoj kampanji koja je trebalo da posluži stvaranju enormne i neopravdane panike među stanovništvom te da podstakne na vakcinaciju na način kako to nije rađeno u drugim zemljama, pri tom u periodu (decembar 2009.) kada je već bilo evidentno da nema pandemije pa ni opravdanja za takve prioritete i kupovine tolikih količina vakcina.

Nastasja RADOVIĆ