Za mnoge u Hrvatskoj ovo je jesen tužnih podsjećanja na onu iz 1991, jesen velikih razaranja i ubijanja civila, ali i u drugim djelovima Jugoslavije čiji su građani išli u „oslobađanje” Vukovara i Dubrovnika. To je bila jesen konačnog raspada zajedničke države, po najgorem mogućem „scenariju”. U decembru 1991, ostavku je podnio i predsjednik SIV-a Ante Marković, i to novinarima, jer kako je rekao više nije bilo nijedne savezne institucije kojoj bi mogao da je podnese. Ante Marković je preminuo ovih dana kao i njegov potpredsjednik Živko Pregl. O tom vremenu i o ovom današnjem punom mučnih aluzija, razgovarali smo sa dr Žarkom Koraćem, jednim od prvih srpskih i jugoslovenskih intelektualaca i političara koji se zalagao za drugačija rješenja jugoslovenske krize. MONITOR: Preminuo je Ante Marković, po mnogima, posljednji branilac jedinstvene države. Kako ćete ga se vi sjećati?
KORAĆ: To je bio poslednji pokušaj reformisanja umiruće države. Nedostajala mu je politička podrška, iako je ekonomski bio dosta zanimljiv. Kada je to Ante Marković shvatio i stvorio svoju stranku, već je bilo kasno. Bili su završeni izbori u Sloveniji i Hrvatskoj, a nacionalisti su čvrsto držali vlast u ostalim republikama.
Čak i u takvoj situaciji, on je u nekim delovima bivše Jugoslavije imao donekle uspeha, recimo u Vojvodini. Ali realno gledano, bio je osuđen na neuspeh. Beograd je bio pridobio većinu vrha JNA i spremao se za rat, a Slovenija je užurbano spremala referendum o osamostaljenju. Ante Marković tome naravno, nije mogao da parira. Ostao je kao pozitivno lice reformske politike, koja je izgubila od nacionalističkih elita. Mislim da je mnogima danas toliko simpatičan, zbog dubine svoga poraza. Njegova racionalna zalaganja za ekonomske reforme, nisu imala šansu u takmičenju sa programima stvaranja nacionalnih država, bez obzira na cenu.
MONITOR: Da li bi održavanja saveznih izbora prije serije najavljenih republičkih 1990, održalo državnu zajednicu SFRJ na okupu, bilo u federalnoj, konfederalnoj ili nekoj „asimetričnoj” formi?
KORAĆ: Ne bi. Jugoslavija je bila osuđena na raspad – ona se nije više mogla odrzati. Ali ono sto je ključno je pitanje, kakav raspad je bio moguć. Da li je rat bio neizbežan? Lično mislim da najveći deo Jugoslavije nije imao demokratski potencijal za miran i demokratski razlaz. Setite se sudbine svih predloga iz Slovenije o mirnom razlazu. Od asimetrične federacije do konfederacije, svi su u Beogradu žestoko odbačeni. Beograd se izborom Slobodana Miloševića već opredelio za nasilno prekrajanje „unutrašnjih” granica Jugoslavije u skladu sa vrlo jednostrano shvaćenim pravom srpskog naroda da ostane „u Jugoslaviji”. „Događanje naroda” ili „antibirokratska revolucija” su bili uvod u početak nasilnog otcepljenja delova Hrvatske. Mnogo strašnija sudbina čekala je BiH. Beograd je zapravo započeo Treći balkanski rat, nadajući se da će na razvalinama Jugoslavije da stvori onu srpsku državu, o kojoj je recimo sanjao Nikola Pašić. Taj rat je trebalo da izbriše i ideju postojanja Jugoslavije, kao „najveće istorijske zablude srpskog naroda”!!!
MONITOR: Kada se govori o sudbini tadašnje zemlje i naporima vlade Ante Markovića, često se pominje uloga strane pomoći, finansijska podrška toj vladi koja bi, navodno, motivisala građane da je brojnije podrže preko Saveza reformskih snaga?
KORAĆ: Mislim da Zapad nije dobro razumeo šta se zbiva u Jugoslaviji, a kada je shvatio bilo je kasno i sporo je reagovao. Euforija pada Berlinskog zida, omela ga je da pažljivije pogleda istoriju Balkana. Ono sto je počelo kao „plišana revolucija” u Čehoslovačkoj, postao je krvavi raspad u Jugoslaviji. A političari u Jugoslaviji ništa nisu krili. Oni su otvoreno obećali krvavi rasplet. Setite se Radovana Karadžića koji u skupštini BIH preti Bošnjacima da će „nestati kao narod”. Sve je bilo najavljeno. Samo je trebalo pažljivije slušati. Zato nikakva finansijska pomoć to nije mogla da spreči. Rat se nije vodio zbog ekonomije, već zbog novih granica, ako je moguće što čistijih nacionalnih država.
MONITOR: Teško je oteti se utisku o simboličnosti smrti posljednjeg jugoslovenskog premijera, u ovoj godini. Kakva je budućnost pred nama, nezavisnim državama koje se spremaju za EU?
KORAĆ: One idu u EU onim tempom, koje je najviše rezultat stanja njihovih ekonomija i stepena razvoja njihovih društava. Posle Slovenije, Hrvatska postaje sledeći član EU. I onda nastaje pauza. Ostalim državama bivše Jugoslavije, predstoje godine reformi njihovih društava, pre nego što se pridruže. Postoji mogućnost da Crna Gora krene malo brže, pre svega zbog svoje veličine i mogućnosti da zato proces reformi ide brže. U najtežem položaju je Srbija, koja je zakucana u Kosovski problem, koji njena politička elita ne želi da reši. Ona naime ne odustaje od podele Kosova i zato joj realno predstoji mogućnost potpune marginalizacije svog položaja u Evropi.
MONITOR: Često se čuju maliciozni komentari da će se i EU raspasti i da je model superdržave u Evropi nemoguć. Da li se može braniti to mišljenje o dominaciji nacionalno-etničkog nad zajedničkim evropskim vrijednostima?
KORAĆ: Evropa upravo užurbano traži novi model svoje integracije. Naravno, nije lako. Previše je uloženo u EU, da bi njeni tvorci odustali od pokušaja njenog daljeg razvoja. EU je najveće tržište na svetu i verovatno danas najstabilniji deo sveta, posmatrano sa stanovišta ljudskih prava i građanskih sloboda.
Strašno je i pomišljati da u Srbiji deo nacionalista bolesno navija za raspad EU. Bez EU, Srbija je osuđena na potpunu ekonomsku stagnaciju, jer je EU i najveći investitor u Srbiju. Konačno, EU je donela najduži period mira i prosperiteta u evropskoj istoriji. EU je bar do sada uspešno mirila nacionalne vrednosti i potrebu poštovanja osnovnih ljudskih prava. Pokazala je da je to moguće.
MONITOR: Ima li u tzv. Jugosferi raspektabilne partije ljevice ili većina njih tek koketiraju sa očekivanjima biračkog tijela?
KORAĆ: Pročitao sam svojevremeno manifest Blera i Šredera o socijaldemokratiji u 21. veku. Prazan tekst, koji nije ponudio ništa novo. Mislim da je evropska levica u ozbiljnoj krizi. Ona ne nalazi odgovor na suštinsko pitanje: šta znače leve ideje u periodu ekonomske globalizacije, kada sve manje ljudi, raspolaže sa sve više bogatstva? Kada se visok stepen zaštite zdravstvenih i socijalnih prava podrazumeva i postao je opšte društveno dobro? Šta znači ideja socijalne pravde danas u Evropi? I konačno, šta znači solidarnost danas?
Partije levice u bivšoj Jugoslaviji, uglavnom nemaju odgovor na ova pitanja. One po pravilu koketiraju sa nacionalizmom i zalažu se za izrazito liberalne ekonomske vrednosti. Imaju jedino nešto malo više solidarnosti od desnih stranaka. Direktnije rečeno, slomom komunističke ideologije, ostao je veliki prazan prostor, koji se one ne usuđuju da popune. Nisu svesne svoje istorijske odgovornosti.
Desnica kao opomena
MONITOR: Kao ljevičara i Evropljanina, brinu li vas snažne pro-desne i ultradesne tendencije u opredjeljivanju birača u EU?
KORAĆ: Da. Ekonomska kriza daje šansu starom zlom duhu Evrope – šovinizmu i ksenofobiji. Za sada su to tendencije, iako su u nekim zemljama poput Mađarske, one već dosta jake preko nekih stranaka u parlamentima. Porast podrške birača ovakvim strankama, vidljiv je i u nekim uzornim demokratijama, poput Danske i Holandije.
Za sada to više opominje ali upozorava tradicionalne stranke levice i levog centra, da ne smeju biti pasivne. Ksenofobija je danas usmerena prema stranim radnicima, posebno iz Afrike ili arapskih zemalja ali će se ona širiti. To jeste izazov za evropske demokratije sa kojim se one zasada ne baš uspešno bore.
Tragikomične oficijelne istine o ratu
MONITOR: Na dvadesetu godišnjicu početka ratova, da li smo bliži razumijevanju uzroka ali i posljedica raspada SFRJ?
KORAĆ: Bojim se da smo još daleko od ozbiljne analize. Nju ograničavaju dve stvari. Prva je da u svim novonastalim državama na prostoru bivše Jugoslavije, već postoji „oficijelna” istorija nastanka te države, koja se uveliko predaje deci u školama i prezentuje u medijima. Svaka sumnja u tu verziju izaziva bes i optužbu da ste „Jugonostalgičar”, što je ograničavajući faktor slobodne analize. Te „oficijelne” istorije su često tragikomična mešavina nacionalističkih tlapnji o „večitoj” istorijskoj nepravdi učinjenoj konkretnom narodu i etnogenetskih teorija o njegovom poreklu. Jugoslovenska ideja se uvek marginalizuje ili vidi kao jedina smetnja mogućnosti istorijski ranijeg formiranja nacionalne države.
S druge strane, ratovi i užasne žrtve raspada bivše Jugoslavije, čine ovu analizu veoma ozbiljnim zadatkom – ipak postoji svest o odgovornosti naše generacije za ovakav sled događaja. Ne radi se o nekoj formalnoj analizi, već o veoma konkretnoj odgovornosti za smrt i zločine.
Zbog svega toga, studije o raspadu Jugoslavije uglavnom pišu stranci, oni su slobodniji u analizi i neobavezniji u odnosu na zaključke. Pomislite samo kako bi izgledala zbirna interpretacija nacionalnih tumačenja tog raspada! Tu se i krije tragedija našeg prostora. Kako ćete interpretirati genocid u Srebrenici, ako ne kao proizvod jedne politike? U suprotnom, to ostaje manje-više, individualni zločin, bez jasnog motiva, što nije tačno.
Naše suočavanje sa raspadom Jugoslavije je teško delimično i zato jer ne želimo da govorimo o vlastitoj odgovornosti za podršku politikama, koje su imale od početka ukalkulisan zločin u svojoj osnovi.
Kada Dobrica Ćosić govori o „humanom preseljenju” stanovništva, on mora da zna da tako nešto ne postoji. Preseljenje nikada nije humano a obično podrazumeva zločin. Svako je mogao da pogleda „humano preseljenje” nakon podele Indije 1947. godine. Ni danas se ne zna tačan broj žrtava.
Ozbiljne analize raspada Jugoslavije posebno su retke u Srbiji, jer je odgovornost za način raspada, posebno izražena kod srpske nacionalističke intelektualne elite, koja je i proizvela Slobodana Miloševića. Ona i danas kolektivno negira svoju odgovornost za ratove i zločine, iako i površna analiza raspoloživih podataka, pokazuje da je upravo ona tvorac ideje o relativnosti republičkih granica bivše Jugoslavije i prečem pravu srpskog naroda na samoopredeljenje.
Nastasja RADOVIĆ
Izdvojeno3 sedmice
DRUŠTVO4 sedmice
INTERVJU4 sedmice
DRUŠTVO4 sedmice
Izdvojeno4 sedmice
Izdvojeno3 sedmice
Izdvojeno4 sedmice
FOKUS4 sedmice