U čuvenom govoru na Gazimestanu 1989, Slobodan Milošević je govorio o ekonomskom prosperitetu – i najavio ratove. Da li se istorija zaista ponavlja, prvo kao tragedija, a zatim kao farsa, ostaje da se vidi

MONITOR: Kako Vama izgleda dinamika protesta „Srbija protiv nasilja“ . Da li je taj revolt zaista ušao i u frizerske salone i automehaničarske radnje, kako pišete u jednoj svojoj kolumni?

KIŠJUHAS: Mislim da su masovnost i građanski karakter ovih protesta iznenadili mnoge, pa i vlast i opozicione partije. Kada je reč o tom revoltu građana, obično se zazivaju nekakve analogije sa ekspres-loncem (koji je prekipio) ili sa kapima koje su prelile čašu. Međutim, smatram da je nešto drugo u pitanju. Večito pitanje političke teorije je zašto su konzervativci ili politička desnica toliko uspešni, odnosno atraktivni za tzv. „običnog čoveka“, tog mitološkog Petra Petrovića sa uplatnice? Odličan odgovor ponudio je američki psiholog Džonatan Hajt u „Psihologiji morala“.

Za njega, desno-konzervativni svetonazori su uspešni upravo zato što (stvarno ili fiktivno) počivaju na vrednostima porodice, dece, vere, zajednice, a što „okida“ duboko ukorenjene ili davno evoluirane strukture ljudskog uma. Uostalom, i predizborni slogan Vučića i njegove partije bio je „Za našu decu“. Na drugoj strani su levo-liberalni svetonazori koji insistiraju na mnogo apstraktnijim vrednostima poput jednakosti, slobode, ljudskih prava itd., i koje nemaju takvu moralnu snagu kao – naša deca. S tim u vezi, nakon dve užasne tragedije – deca su ta koja su postala ugrožena, pa i čitavo tkanje društvene zajednice, i upravo to je izvelo tolike građane na ulicu. Ta dva masakra su bili tzv. „crni labudovi“ (prema Nasimu Talebu) – neočekivani i nepredvidivi događaji s velikim ili nesagledivim posledicama. I upravo zato je i proteste neobično teško artikulisati. Ipak, čini mi se da se o nezadovoljstvu sada otvoreno govori, umesto šapuće.

MONITOR: Ivan Marović, jedan od predvodnika Narodnog pokreta Otpor, smatra da građansko-opozicioni protesti nemaju šansu na uspjeh ukoliko se ne pretvore u opštenarodni pokret. Da li je pokret neophodan i da li je, bez atrikulacije od strane opozicije, moguć?

KIŠJUHAS: Iskreno, ne znam šta je „opštenarodni pokret“, iako mi to zvuči ili vonja na poziv na novu sabornost. Otpor nikada nije bio „opštenarodni“ pokret, već organizacija hrabrih i talentovanih mladih ljudi. Upravo zato, ovi protesti nemaju šanse bez čvrste i dobre – organizacije. Protesti protiv nasilja se (s razlogom) ponose svojom relativnom spontanošću, i činjenicom da se na njih ljudi ne dovoze autobusima. Međutim, moja jeretička misao je sledeća: oni neće uspeti ako opozicija ne bude organizovala svoje simpatizere, pa čak i organizovala njihove dolaske autobusima. Građani su Petog oktobra (2000) i spontano, ali i krajnje organizovano dolazili u Beograd. Istinske revolucije nema bez sloma državnog aparata (prinude i sile), pa i bez otkazivanja poslušnosti od strane mnogih političkih i privrednih struktura.

MONITOR: Aleksandar Vučić je napustio formalno liderstvo u SNS-u. U junu, kako je rekao, formiraće Narodni pokret za državu, u kojem će biti i SNS. Spekuliše se da će Vučič biti vođa Pokreta. Možemo li već da anticipiramo njegov sastav i djelovanje?

KIŠJUHAS: U kultnoj TV seriji „Žica“, vođa kriminalnog klana koji se bavi prodajom droge – istovremeno pohađa časove ekonomije. I, upitao je svog profesora šta da radi ako ima slab proizvod (heroin lošeg kvaliteta) na agresivnom tržištu. Profesor mu je odgovorio da ima tri opcije: da smanji cenu, da otkupi konkurenciju, ili da svom proizvodu – promeni ime. I mislim da se upravo to dešava SNS, nakon smanjivanja cene ili pojeftinjenja poruke (populizam) i kupovine konkurencije (tj. opozicije). Proizvod ili roba koja je počela da gubi na kvalitetu na političkom tržištu – SNS – sada će promeniti i ime. I verovatno uključiti još neke „nevladine“ (a zapravo provladine) organizacije koje su sami osnovali. Ovo je obični „rebranding“, kako to govore marketinški stručnjaci, i ništa više od toga. Uostalom, to je već viđeno sa Putinovom „Jedinstvenom Rusijom“ koja je više od partije i kojoj Putin formalno nije predsednik. A Rusija je nedvosmisleni uzor (mnogih) vlasti u Srbiji.

MONITOR: Vučićev „kontramiting“ pokazao je iste mehanizme mobilizacije učesnika kao i svi raniji. Ipak, procjenjuje se da nije zadovoljio očekivanja. Stigao je poziv na dijalog sa Predsjednikom Srbije. Može li se zamisliti da će to biti i neka politička TV debata u kojoj bi, konačno, učestvovao i sam Vučić?

KIŠJUHAS: Mislim da ne može. U izvesnom smislu, Vučić je postao žrtva sopstvene ambicije, o čemu odavno i krajnje ispravno govori Zoran Panović iz Demostata. Za Vučića, ili za kult koji je stvorio od samoga sebe, ovakav duel bi predstavljao znak slabosti. Umesto da zaista debatuje sa opozicijom, ili da bude zadovoljan podrškom od 35–40 posto, sve mora da bude nadpolovično i istorijsko. Pretvarajući sebe u istorijsku figuru „veću od života“, on više ne može da razgovara sa neistomišljenicima i oponentima, a da ne izgubi delić harizme. A da je umeo da popusti, čini mi se da bi vladao beskonačno.

MONITOR: SPC otvoreno daje veliki doprinos ideji o sadejstvu „trona i oltara“. Na litiji povodom Spasovdana, Partijarh je uputio pozive direktorima škola da njihovi đaci i nastavnici učestvuju. Da li je to počeo eksperiment ideologije Svetosavlja Nikolaja Velimirovića kojom se ukida svaka ne samo politička, intelektualna već i opštevoljna različitost među građanima i građankama?

KIŠJUHAS: Taj eksperiment je počeo odavno, tj. on je odavno postao stvarnost. Još 2005. je tadašnji predsednik Boris Tadić izjavio da „Crkva treba da se pita o mnogim važnim pitanjima života pojedinca i života društva“. Ako smo u tom, kako kažete, eksperimentu prvo bili pokusni kunići, sada ti kunići već imaju svoju decu i omladinu. I za mnoge od njih, koji više od 20 godina slušaju veronauku u školi, biti narajcani vernik je postalo „kul“. Držati post, tetovirati Ostrog, lečiti se u manastiru, i savetovati sa „duhovnikom“. To je možda i najveći problem našeg društva.  U javnosti danas i nema drugačijeg pravoslavlja osim Velimirovićevog „Svetosavlja“, duboko antimoderne i antizapadne ideologije. „Protiv modernog sveta“ je kulturno hegemona ideološka matrica, u velikoj meri zahvaljujući i crkvi.

MONITOR: Da li se režim u Srbiji „preigrava“ politikom koju vodi u vezi sa Kosovom, odnosima sa Rusijom i regionalnim „kombinacijama“?

KIŠJUHAS: Mislim da je to izraz jedne te iste politike Slobodana Miloševića (sa Dobricom Ćosićem), iz čijih kandži ne uspevamo da se iščupamo. A ta politika ne zna i ne ume drugačije, osim da gleda preko plota i da zvecka oružjem u ime odbrane svetinja, nejači i ognjišta. Šta su barikade na severu Kosova, ako ne – „balvan revolucija“? Mitinzi (i kontramitinzi) podrške, ako ne – „antibirokratska revolucija“? Milošević je možda umro, ali miloševićizam živi. U čuvenom govoru na Gazimestanu 1989, i on je govorio o ekonomskom prosperitetu – i najavio ratove. Da li se istorija zaista ponavlja, prvo kao tragedija, a zatim kao farsa, ostaje da se vidi.

MONITOR: Jedan Vaš kritičar nazvao Vas je „demokratskim socijalistom“. Postoji li aktuelna politika koja se vodi u Srbiji – a koja bi mogla da se nazove „ljevičarskom“ i šta je i ko je savremena ljevica?

KIŠJUHAS: Ja jesam demokratski socijalista, iako me i desničarski i levičarski kružoci neretko smatraju za nekakvog (neo)liberala. Ideološko polje jeste postalo konfuzno, a identitetske politike su zamenile one klasne. Značajnija istinska ili socijalistička levica u Srbiji ne postoji, bar ne u smislu levice koja je odlučno i borbeno antifašistička, moderna, progresivna, demokratska, kao i antikapitalistička. Otuda i imamo „pedeset nijansi desnice“ u političkoj ponudi.

Ironično, biti levičar u Srbiji danas jeste biti za EU, iako je u pitanju upadljivo liberalna tvorevina. Ali, i boriti se protiv nacionalizma, klerofašizma i istorijskog revizionizma, pozivati na krivicu i odgovornost Srbije u ratovima, te na odbranu i zaštitu ljudskih prava. Naravno, i na smanjenje društvenih nejednakosti i na mnogo veću podršku unesrećenima i prezrenima. I zato, čini mi se da određene leve ideje zaista baštine ljudi iz novoformiranog Zeleno-levog fronta (bivši Ne davimo Beograd). Dok s druge strane, na vlasti odavno imamo tzv. „državni kapitalizam“, ako ne i „seljački staljinizam“.

Srbiju ne treba objašnjavati rijaliti programima, već rijaliti programe Srbijom

MONITOR: Postoje i zahtjevi prema vlasti koje su ovi protesti postavili. Neki od njih se odnose na programe TV Pink i TV Hepi. Iz Vaših tekstova prozilazi da ne mislite da razni rijaliti programi bitno utiču na formiranje nasilnih ličnosti već da se radi o dubljim razlozima političke i kulturne tradicije?

KIŠJUHAS: Smatram da ne treba aktuelnu Srbiju objašnjavati rijaliti programima, već da rijaliti programe treba objašnjavati Srbijom. Mnogo veće trovačnice duha su naši jutarnji, a ne rijaliti programi. I tzv. Nacionalni dnevnik (TV Pink) ili Ćirilica i Posle Ručka (TV Hepi), nego nekakve Zadruge i Parovi. Količina nasilja ili agresije u najpopularnijim rijalitima u Srbiji jeste pozamašna i specifična, ali je smatram posledicom, a ne uzrokom ovakvog stanja. Naše društvo je bilo nasilno, pa i nasilnije, mnogo pre nego što su na TV ekrane stigli rijaliti programi. Uostalom, generator tog nasilja pre je bio ratnohuškački Drugi dnevnik, ali i ratnohuškački narativi koje su pumpali ili dalje pumpaju mnogi političari, popovi, akademici, književnici… Kao društvenu mejnstrim-dominantnu kulturu.

Presuda Stanišiću i Simatoviću je neobično važna, ali će ostati zapostavljena

MONITOR: Presudom Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću okončan je posljednji slučaj suđenja pred Međunarodnim rezidualnim mehanizmom. Glavni tužilac Serž Bramerc poručio je da ostaju hiljade osumnjičenih za ratne zločine na prostoru bivše SFRJ. Ratni zločin ne zastarijeva, ali su nacionalna pravosuđa pokazala mnoge slabosti u sprovođenju pravde. Na koga i na šta žrtve sada mogu da se oslone?

KIŠJUHAS: Ova presuda je neobično važna, ali će, nažalost, ostati zapostavljena u pustinji naše stvarnosti ili hroničnom odbijanju da se pogledamo u ogledalo. Dve ključne figure državne bezbednosti Srbije, najzad su osuđeni za direktnu podršku zastrašujućim zločinima na prostoru Jugoslavije. Ima neke istorijske ironije u tome da su poslednji slučajevi suđenja u Hagu – upravo presude SDB, kao tvorcu politike rata i zločina. S druge strane, ovi slučajevi više nikoga ne interesuju, i deluju kao davna prošlost, iako je i danas živimo. Žrtve mogu jedino da se nadaju novim generacijama koje će najzad upitati – Šta si radio u ratu, tata?

Nastasja RADOVIĆ