Za građane je važno da pobijede otpor prema politici kao takvoj, a da opozicija prevaziđe lične interese

MONITOR: Predsjednik Srbije Aleksandar Vučić naložio je nekoliko mjera nakon zločina i tragedija koje su zadesile Srbiju. Kako ocjenjujete te mjere i način na koji ih je predsjednik izložio a koji se, u dijelu javnosti, kritukuje kao neprimjeren i nezakonit?

ATANACKOVIĆ: Više ne mogu da razdvojim jednu Vučićevu konferenciju za medije od druge. Na onim neposredno nakon dva masakra kršio je zakon skoro svaki put kad bi otvorio usta. Naravno, nije mu na kraj pameti bilo da tih dana svrati do škole Vladislav Ribnikar. Taj se ne pojavljuje ni pred osnovcima, a da nije pripremio teren i dovukao podobnu publiku. I nije jedini, isti kukavičluk, isti besramni nedostatak elementarne ljudske odgovornosti pokazali su svi predstavnici vlasti – ona koju nazivaju premijerkom, onaj koga zovu gradonačelnikom Beograda. Neko bi pomislio da je Ružić ispao još i najkorektniji nakon onih izgovorenih gluposti, kada ne bi znali da je za režim njegova ostavka jeftin i prihvatljiv gubitak, i da se on tu verovatno ništa nije ni pitao. Naravno da je dobro da se rešava pitanje nelegalnog i nesavesnog posedovanja oružja, ali sumnjam da postavljanje policajaca pred škole doprinosi bilo čemu sem dodatnom traumiranju đaka, nastavnika i celokupnog društva, a zapošljavanje dodatnih 1200 policajaca je klasična represivna mera, to nema veze sa bezbednošću. Nismo videli ne samo korisne mere, već ni intelektualni i logistički kapacitet vlasti za mere koje bi nešto značile, koje bi pokazale svest o potrebi za ma kakvom analizom društva koja bi se ticala, na primer, osnaživanja uloge edukatora, obrazovnog sistema, da ne govorimo da nije pokazana elementarna svest o tome da je društvo ozbiljno zagađeno nasiljem, jezikom nasilja, modelima nasilja. Ali mislim da je besmisleno tako nešto očekivati od onih koji od nasilja žive, koji nasilje gaje i stvaraju i koji od nasilja profitiraju.

MONITOR: Dva velika protesta su održana u Beogradu, a bilo ih je i u Novom Sadu, Kragujevcu i drugim gradovima. Vlast je, osim očiglednog umanjivanja broja ljudi na protestima, optužila opoziciju da zloupotrebljava tragediju i žrtve. Mogu li se danas protesti organizovati bez opozicije, ili su dovoljne društvene mreže i pozivi popularnih javnih ličnosti?

ATANACKOVIĆ: Zašto bi se protesti organizovali bez opozicije? Naprotiv, važno je da sve relevantne političke organizacije budu potpuno i iskreno uključene u te procese, da budu u dijalogu sa građanima, kroz to se vidi i politički potencijal kojim kao društvo raspolažemo. Za građane je važno da pobede otpor prema politici kao takvoj, a da opozicija prevaziđe lične interese, da bude vođena isključivo opštim, javnim interesom, a teško da iko danas može da ima dileme o tome šta je javni interes. Važno je da su u protestima učestvovale i prisustvovale isključivo partije građanske i evropske orijentacije, i to je možda i najvažnija politička poruka društvu u ovom času. Jasno je gde je ko. Važno je podržati proteste u manjim mestima, gde je represija strašna, i artikulisati saradnju tako da kada je potrebno protest svugde krene odjednom, što će, verujem, uskoro biti potrebno. Stranke zajedno sa aktivističkim organizacijama imaju kapacitet za to.

MONITOR: Protestanti su predstavili svoje „mjere“, među kojima su i ostavke ministra policije i šefa BIA, kao i novi ljudi u Regulatornoj agenciji za elektronske medije (REM), oduzimanje nacionalnih frekvencija televizijama Pink i Hepi. Kako ocjenjujete ove zahtjeve i šanse da se oni ispune pritiskom protestanata?

ATANACKOVIĆ: To su zahtevi koje su formulisale političke organizacije, a na skupu su građani tražili i druge stvari, na primer čuo se gromoglasan zahtev za ostavku vrhovnog diktatora. Opozicija za sada taj zahtev smatra preteranim, i tu se po mom mišljenju previše kalkuliše, ide se na „realne zahteve”, a ja ne verujem da je ukidanje nacionalnih frekvencija Vučićevim najlojalnijim glasnogovornicima išta realniji zahtev od njegove ostavke. Ne verujem da će režim ispuniti date zahteve, svakako ne sve, i svakako ne na način da sebi oslabi poziciju. Građani Srbije i opozicija ni po koju cenu ne smeju da se upletu u Vučićeve manipulacije najavom raspuštanja vlade i novih izbora. Da, naravno da treba raspustiti ovu kriminalnu vladu, i naravno da treba raspisati izbore, ali prvo se moraju ispuniti svi zahtevi. Od toga se ne sme odustati i verujem da će se zrelost opozicije pokazati upravo u istrajavanju u zahtevima, a ne u prihvatanju kompromisa. Lično bih dodao i druge zahteve, konkretno mislim da je nerealno očekivati bilo kakvu stabilnost bez smene u tužilaštvu, i uopšte bez oslobađanja pravosuđa, jer bez toga nema nikakve garancije da bilo šta u državi može da bude zagarantovano, sem kriminala.

MONITOR: Poslije ovih velikih tragedija koje je pratio niz većih i manjih incidenata u Srbiji ali i u drugim državama našeg regiona, svašta se moglo čuti, vidjeti i pročitati. NUNS je upozorio članstvo i druge kolege na standarde informisanja, na UN povelju o pravima djeteta i obaveze po Kodeksu novinara. Da li je postojala svijest o odgovornosti?

ATANACKOVIĆ: Ne verujem da se reč odgovornost, pa ni reč svest, može povezati s režimskim tabloidima, njihovim vlasnicima, urednicima, istaknutim „novinarima” i „analitičarima”. To nisu mediji već sredstva za proizvodnju i održavanje laži u kojima prednjače pojedinci sa ozbiljnim psihičkim poremećajima. Tu su stvari jasne. Bio bih manje uznemiren kada bi mediji koje smatramo nezavisnima, uspevali da se više odupru iritantnim komercijalnim šemama koje često u sebi nose iznenađujuće prostačku banalnost, u trenutku kada je neophodno svakodnevno suprotstavljanje režimskom tabloidnom smeću, ne samo u pogledu objektivnosti već i u kulturi komunikacije.

MONITOR: Nedavno je novinar Robert Vort, u Njujork tajmsu, objavio tekst o predsjedniku Srbije Aleksandru Vučiću – njegovoj političkoj karijeri… U tekstu se pominju i njegove veze sa huliganima na fudbalskim utakmicama, ali i svjedočenja sa sudskog procesa Veljku Balivuku i njegovoj grupi koja pokazuju da su ljudi iz vrha države imali kontakte sa njima. Ima li tu i nešto više od istraživačkog rada novinara Njujork tajmsa?

ATANACKOVIĆ: U tekstu je sažeto ono što uglavnom već znamo, sa čim su istraživački novinari u Srbiji podrobno upoznavali javnost. Mislim da u delovanju opozicije postoji nedovoljno podsećanje javnosti na kriminalnu prirodu režima, kao i na kontinuitet sa zločinačkom politikom države devedesetih čiji su aktuelni predsednik, ministar inostranih poslova i direktor BIA bili istaknuti predstavnici. Nedavno mi je dobar prijatelj rekao: „Građani Srbije su oprostili Vučiću devedesete”. Ako su/smo oprostili, morali bi se zapitati koliko sebi želimo dobro, koliko kao društvo investiramo u laž, koliko je povezana ta amnestija sa odabirom da budemo večita žrtva koja se komotno ne suočava sa problemima prošlosti. Naprosto, mi znamo da je predsednik ove države direktno povezan sa organizovanim kriminalom, da je organizovani kriminal deo njegovog političkog delovanja, da je danas gotovo nemoguće povuci crtu između države i kriminala. Zato je od suštinske važnosti već sada da se intenzivno radi na tome da se formuliše i formira optužni materijal koji će obuhvatiti Vučića i njegove saradnike. I u tome bi javnost trebalo da vidi rad i saradnju pravnih timova stranaka, nevladinog sektora, istraživačkih novinara. U utvrđivanje vlastodrščeve kriminalne odgovornosti čitavo društvo bi moralo da bude uključeno kao vid svojevrsne društvene terapije i izlečenja od sistemskog zla.

Generator zla je režim Aleksandra Vučića

MONITOR: Od 3. maja društvo u Srbiji se nalazi u nekoj vrsti vrtloga  nevjerice, straha, tuge, gnjeva, mada ima dosta i onih koji nastavljaju da „gledaju svoja posla“. Odakle je došlo ovo zlo, može li doći do katarze društva, priželjkivane još od 1990-ih?

ATANACKOVIĆ: Mislim da više nego ikad građani uviđaju da je zlo u ovom društvu povezano, da je u Srbiji izgrađen sistem zla i da je generator tog zla režim Aleksandra Vučića. I kada se dogode teška ubistva, kad pogine radnik, kad se izlije cisterna sa otrovima, kad se zagadi reka, kad se sruši zaštićena kuća, kad se poseče zaštićena šuma, svugde se vide tragovi sistema koji je to generisao, koji je stvorio okolnosti bezvlašća i nekažnjivosti. I ceo taj sistem ima svoj jasan oblik i njegova toksična grananja vode direktno do patološkog vrha države. Već celu deceniju lično se stidim činjenice da je ta indidividua uopšte mogla da stekne takvu moć u mojoj zemlji, onaj isti balavi radikal koji je početkom devedesetih pozivao na smrt. On to nikada nije prestao da radi, samo drugim sredstvima. Njegovom usponu doprineli su mnogi, i mnogi su se ugradili u taj režim smrti i laži i to, nažalost, ne govori ništa dobro o ovom društvu. Ali tako je kako je, mi sada vidimo da su građani ustali, da im je, ako ništa drugo, dosta laži i ponižavanja. Ali ne verujem da će biti prostora za ozdravljenje društva sve dok Vučić i ostali koji zajedno s njim pljačkaju Srbiju ne budu procesuirani, dok se ne utvrdi njihova i moralna i krivična odgovornost, dok im ne bude suđeno i pred građanima i pred zakonom.

Evropa bi pomogla, kad bi postojale jače i iskrenije evropski orijentisane snage u Srbiji

MONITOR: Evropski parlament je, kao „usmeni amandman“, oštro osudio „scenu masovnih ubistava u Srbiji“ i zatražio detaljnu istragu. Ovaj amandman dodatak je inače veoma kritičkom izvještaju EP o Srbiji. Može li se očekivati da Brisel izvrši konkretniji pritisak na Beograd, kada se radi o problemima koji nisu samo normalizacija odnosa sa Kosovom i uvođenje sankcija Rusiji?

ATANACKOVIĆ: Evropa bi, kada bi u Srbiji bilo političkih organizacija koje bi imale kapacitet da garantuju sprovođenje dosledne i racionalne politike, posebno spoljne politike, pružila veću podršku građanskoj Srbiji u borbi za vladavinu prava i jasnije osudili Vučićev kriminal. Verujem da Evropa vidi sve ono što vidimo i mi i što ne treba da nas čudi, vidi mnoge populističke ustupke, i naprosto procenjuje da u Srbiji nema dovoljno pouzdane, odnosno dovoljno snažne političke sagovornike koji bi mogli da garantuju da će po smeni režima sprovoditi iskrenu evropsku politiku u Srbiji. A pre svega politiku prema Kosovu – kao državi sa kojom Srbija mora da gradi najbolje moguće dobrosusedske odnose, da rešava pitanja organizovanog kriminala kojim se upravlja iz Beograda i, naravno, da deluje konstruktivno u zaštiti prava svojih sunarodnika i svog neprocenjivog kulturnog nasleđa. To što EU čitavu deceniju vidi Vučića kao najpouzdanijeg sagovornika po pitanju Kosova možda ne govori najbolje o Evropi, ali još mnogo gore govori o nama. Ipak, očekujem da se u tom pogledu dogode neki pomaci, jer u srpskoj opoziciji ima sjajnih i dobronamernih ljudi koji se i sami bore sa okolnostima nametnutih laži i populizma.

Nastasja RADOVIĆ