Svetlana Broz, direktorica međunarodne e nevladine organizacije GARIWO koja dodjeljuje nagrade Duško Kondor za građansku hrabrost, i afirmaciju građanske hrabrosti, kardiolog, humanista, autor nekoliko knjiga, boravila je ove nedjelje u Podgorici. Za vrijeme rata iz Beograda je, gdje je živjela, otišla u Bosnu da stradalnicima pomaže kao ljekar. Kasnije se preselila u Sarajevo , napustila kardiologiju i posvetila se radu u civilnom sektoru.

– Objavila sam knjigu Dobri ljudi u vremenu zla – zbirku 90 autentičnih svedočenja pripadnika tri najveće nacionalne grupe sa prostora Bosne i Hercegovine o iskustvima dobrote koju su doživeli od pripadnika neke druge nacionalne grupe za vreme rata od 92. do 95. godine. Prateći život te knjige, koja je prevedena na mnoge svetske jezike, udaljila sam se od kardiologije i na drugi način počela da učestvujem u lečenju ljudskih srca kroz priču o ljudskoj dobroti, o građanskoj hrabrosti, o svemu onome što nam je neophodno da ostanemo ljudi u neljudskim vremenima, objašnjava Svetlana Broz zašto je promijenila profesiju.

MONITOR: Je li tačno da Vam je u Beogradu rukopis knjige bio ukraden?
BROZ: Ukrali su mi gotovo čitav materijal koji sam prikupila. To je bilo oko stotinu svedočenja ljudi iz BiH i morala sam da ponovim istraživanje. Na sreću, ponovo sam našla stotinu novih sagovornika. Tražila sam nove sagovornike jer sam smatrala da nemam moralno pravo da još jednom povređujem ljude koji uvek pate kada se sećaju traumatičnih iskustava iz tog vremena.

MONITOR: Da li se slažete sa tim da se premalo govori i piše o dobrim ljudima, pa se stiče utisak da je mnogo više onih koji su spremni na zlodjela?
BROZ: Mislim da je opšte mesto da se novinari i mediji dominantno bave zlom, a veoma retko dobrom. Ne znam zašto, ali mnogi ljudi smatraju da je dobrota dosadna. Kada uzmu knjigu poput knjige Dobri ljudi u vremenu zla i pročitaju 90 dokaza o tome koliko je teško bilo biti dobar u neljudskim vremenima, vide da to nije tako. Još niko nije rekao da je ta knjiga dosadna. Bojim se da smo previše okrenuti zlu, a premalo dobroti. Zlo se, naravno, mora se zabeležiti, mora se pamtiti da se ne bi ponovilo. Ali, moramo afirmisati i ljudsku dobrotu i građansku hrabrost, jer samo na tim kategorijama možemo graditi budućnost. Na zlu se budućnost ne gradi.

MONITOR: Jedna od glavnih aktivnosti Vaše nevladine organizacije je edukovanje mladih o građanskoj hrabrosti, o tome da ne budu pasivni…
BROZ: Ja sledim principe onih koji govore da je svet opasno mesto za život ne zbog toga što je malo ljudi koji čine dobro nego zato što je mnogo ljudi koji ćute i ne čine ništa. Građansku hrabrost definišemo kao sposobnost aktivnog suprotstavljanja svim negativnim autoritetima koji su zapravo pojedinci ili grupe koje zloupotrebljavaju svoje pozicije u društvu za sopstvenu korist i rade nezakonite stvari. Svi smo svedoci da poslednjih decenija na prostorima Zapadnog Balkana ima mnogo takvih ljudi. A način da se oni zaustave, da se spreče, da im se ne dozvoli da nastave to divljanje koje sprovode već decenijama jeste jedino, po meni, razvoj građanske svesti, odnosno postizanje kritične mase odgovornih pojedinaca. Tu kritičnu masu vidim u mladim ljudima. Kada oni budu imali dovoljno znanja i dovoljno veština, kada u sebi izgrade mehanizme koji će im dozvoliti da iskažu svoju građansku hrabrost tek tada ćemo imati zrelo građansko društvo na Zapadnom Balkanu.

MONITOR: Na tom putu, pored ostalog, u ovom vremenu treba da savladaju i razne vrste zastrašivanja?
BROZ: U pravu ste. O tome stalno govorim u salama, gde držim predavanja i imam sastanke sa građanima i mladim ljudima, ponekad fizički osećam taj strah koji oni iskazuju. Kada pokušam da artikulišem njihove strahove ili ih molim da to oni sami učine, onda vidim koliko je to teško. Ljudi se često plaše a da nisu zapravo ni svesni koga se boje što podrazumeva, nažalost, jako razvijene mehanizme zastrašivanja koje implementiraju političari i vrlo često delovi klera. U situaciji sveopštih strahova zaista je teško govoriti da mladi ljudi danas u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Srbiji, Hrvatskoj i na Kosovu imaju želju da se bore i da se suprotstavljaju. Nailazim na stalnu letargiju među mladim ljudima. Do sada sam radila sa preko osamdeset hiljada mladih ljudi i građana na Zapadnom Balkanu. To je veliko iskustvo i mogu izvesti zaključak da je većina mladih ljudi uspavana, nezainteresovana za sopstveni život, apatična, a ako išta sanjaju sanjaju jedan san – kako da završe najbolje škole i kako da napuste svoju zemlju. To je tragično.

MONITOR: Kako mladima pomoći da shvate šta se nedavno desilo na ovim prostorima?
BROZ: Ovi prostori nemaju budućnosti bez mladosti i, ma koliko to moglo zvučati kao fraza – to je suština. Zbog toga nevladina organizacija GARIWO ulaže tolike napore da educira što više mladih ljudi, da im objasni da njihova budućnost zavisi samo od njih, da je moja generacija ta koja je odgovorna za zlo koje im se dogodilo, a da današnja mladost na prostorima Zapadnog Balkana ima samo jednu odgovornost, a to je odgovornost razumevanja šta se zapravo dogodilo u devedesetim godinama i odgovornost nepristajanja na to što se dogodilo kao na nešto što je bilo normalno, što je moralo i što se nije moglo izbeći. Tek kad se mlade generacije suoče pa ne pristanu, izgradiće zdrav svet za sebe.

MONITOR: Da li se mnoge istine o tom vremenu skrivaju zato što političke elite ne žele suočavanje sa prošlošću?
BROZ: Zapadni Balkan ima generalni problem suočavanja sa istinom o tome šta se dogodilo devedesetih. Nevladin sektor čini ogroman napor sa minimalnim rezultatima zato što političke elite ne pristaju na istinsko suočavanje sa istinom, tako da ostaju samo retki pojedinci koji uspevaju da dalje pronose zastavu istine na pravi način. Dok god ne budemo imali dovoljno kapaciteta da se suočimo sa prošlošću, a to nećemo imati dok ne promenimo političke elite, ja ni u jednoj od zemalja, evo počevši od Crne Gore, od Bosne i Hercegovine u kojoj živim, od Srbije u kojoj sam se rodila, ili Hrvatske čiju političku scenu pratim, i Kosova koje je u tragičnoj situaciji, ne vidim da postoje političke elite spremne da taj proces započnu.

MONITOR: Ništa čudno od političkih elita koje je rat i proizveo?
BROZ: Naravno, ja se ne čudim političarima. Meni je jasno odakle su oni, kako su stasali i kako su se formirali. Jasno mi je da oni brane svoju prošlost bacajući prašinu u oči budućim generacijama, čak i generacijama koje su tu prošlost nosile. Oni ispriraju mozak ljudima putem medija, i na sve druge načine, ali čudim se građanima zašto ih beskonačno mnogo puta biraju, zašto se svaki put u strahu od promene, u strahu od bilo čega novog, vraćaju tim istim političarima koji im ne dozvoljavaju da iskorače iz sopstvenih života, iz pakla prošlosti.

MONITOR: U Vašoj knjizi eseja simboličnog naslova Imam petlju nazire se ipak tračak nade…
BROZ: Kada smo u tunelu u kojem ne vidimo nikakvu svetlost u jednom momentu moramo dobauljati ili dokoračati do nje. Zavisi ko puže ili ko hoda uspravno. U svakom slučaju ako želimo da se nešto dogodi to će se i dogoditi. Mahatma Gandi je govorio: „Ako želiš promenu u svetu, budi ta promena”. Verujem u promenu onda kada mi budemo ta promena i što nas bude više to ćemo brže doživeti te promene.

Titovo vrijeme

MONITOR: Poznato je da ne želite da govorite o Vašem djedu, bivšem predsjedniku bivše Jugoslavije. Da li biste, ipak, uporedili ovo današnje i ono Titovo vrijeme?
BROZ: U principu nikada javno ne govorim o svojim privatnim sećanjima, jer bih ih, ponavljajući ih hiljadama puta, izgubila za sebe. Ako hiljadu puta ponovite reč majka ona će izgubiti značenje za vas. Ali, ako govorimo o Titu kao vojskovođi iz Drugog svetskog rata, kao političaru koji je obeležio dvadeseti vek u svetskoj politici a ne samo u politici Jugoslavije, onda mogu reći, putujući prostorima zemlje koja je ubijena 1991. godine, da nailazim na mnoge reakcije građana koji se sećaju tog vremena. Opšte je mesto rečenica, koju većina ljudi iskaže kada me sretnu, da su u tom vremenu živeli život dostojan čoveka. Mene to na određeni način uvek boli, jer je to znak da je bivša Jugoslavija prošla kroz apsurdnu fazu. Okrenuli smo se naglavačke i sunovratili pedeset ili sto godina unazad umesto da idemo napred. Boli me zbog novih generacija. Zaustavili smo ih negde čini mi se i pre Drugog svetskog rata. U tim sklopu su i svi veštački pokušaji prekrajanja istorije i izjednačavanja potpuno polarizovanih strana. Istorija to nikada ne može prihvatiti. To doživljavam kao nemoć današnjih političara i svih onih koji su u njihovoj funkciji, a koji kao duvači u rogove velikih knezova žele da falsifikuju istoriju da bi tim velikim knezovima obezbedili prostor za neko njihovo mesto u budućoj istoriji ovog prostora. To je neizvodljivo.

Ljekari u službi zločina

MONITOR: Kako kao ljekar objašnjavate transformaciju pojedinih ljekara, dakle humanista, u zločince, kao što smo imali primjere u posljednjem ratu na prostoru bivše Jugoslavije?
BROZ: I mene je fascinirala količina zla koje su mnoge moje kolege iskazale u nedavnim ratovima. Nisam to razumela dok nisam malo dublje uronila u tu temu i spoznala da veliki broj ljudi koji se opredeljujuju za našu profesiju da postanu doktori medicine zapravo imaju falš razloge za to. Tu nigde nema čoveka, tu nigde nema potrebe da se pomogne čoveku. Postoji čak stanovita potreba kod studenata medicine da budu poznati, priznati, moćni, da vladaju ljudskim životima, da budu bogati… Mislim da su sve te moje bivše kolege, jer oni za mene ne postoje na mapi naše profesije obeležene Hipokratovom zakletvom, pripadale toj grupi. To su ambiciozni ljudi spremni da, ne pitajući za cenu, dođu do cilja. Onog momenta kada su političke elite prepoznale da im fale narodni tribuni, angažovale su takve doktore, jer su znale da građani poštuju doktora, ubacili su ih u politički život, pa su oni isplivali često i kao lideri stranaka, da bi vrlo brzo početkom rata pokazali svoje morbidno lice i svoje zločinačke ambicije. Ti ljudi su zalutali u našu profesiju.

Veseljko KOPRIVICA