Konačno jedno normalno, jesenje, novembarsko, kišno jutro. I šta kažete, prijatelji, kiša je pa nešto nemate motiva da ustajete iz kreveta? Kakvi amerikanci, avaxi, vakcine, haarpovi, kemtrejlsi… samo kišu nam daj, nek pada mesec dana, ima da nas nema… niko neće da pretekne.
Posebno u kišnim danima sporohodni ljudi forsiraju sredinu uskih ulica i prolaza, da bi nervozni ljudi mogli lepo da ih zaneobiđu i vežbaju strpljenje… Najteže je kad shvatiš da se svet ne vrti oko tebe nego oko mene. „Doći će i mojih pet minuta.” E brate, ako ti je pet minuta dovoljno…
Komšija danas slavi. Svaki put mi ostavi kosti i stari hleb, a ja to podelim sa psima i mačkama jer sam dobar čovek i želim u Evropu. Doduše, internet je ubio onu iluziju da je negde tamo uvek bolje. Sada znamo da je broj idiota ravnomerno zastupljen u svim sredinama. Prosečan Srbin, recimo, radi u Interpolu, FBI-ju, KGB-u, bio je učesnik I i II svetskog rata, kao i lokalnih, učestvuje na sednicama saveta bezbednosti, probrani i retki su čak učestvovali i u Boju na Kosovu, svedočili raskolu hrišćanske crkve, a za jednog mislim da je bio i u Troji. Ako ne uspeju iz prve, ljudima treba dati drugu šansu da te razočaraju. Ako ni tad ne uspeju, dajte sve od sebe da ih zadržite. Nekad se toliko polomim oko nekih stvari, ljudi i odnosa, da ni za smrt nisam dostupna danima. Sklupčam se u polupostojanje. Ako išta mrzim, to je da nekome pričam kako se istinski osećam, pusti jadan da se izjedam, dobro mi je ovako. Umro si onda kad prestaneš da se boriš, usavršavaš, učiš, popravljaš, pa postaneš zadovoljan sobom i počneš sam sebi da se diviš. Da bi stvorio boljeg sebe, upoređuj se sa onim ko si bio juče, a ne sa drugima. Ništa iz čista mira ne dolazi, to se nemir kamuflirao. I onda kad dođe vreme da odem, odem. Ne dosađujem, ne namećem se… A što bolim! Moram da pazim šta ne govorim.
Malo šta čoveku daje snagu da sve menja, ruši i znova gradi, kao kap. Kap koja prelije čašu. Istina, malo šta tako čoveka i uništi. Kap… I kap po kap, opet kiša. Bolje je slušati je sam nego s nekim koga njena melodija iritira, ko ne ume da je čuje. Lepa je ta kiša, lepša nego kad na filmu plešu po kiši. Lepša, jer u filmu kišu vidiš, ali je nedodirneš. A u životu je dodirneš. A jedan odistinski dodir kiše vredi četiri filmska kišna plesa, pa ti vidi.
Sedim pored utrnule lampe, one u kojoj je duh umro, i slušam kako tamu struže list koji okrećem. „Čiji je ovo mrak?”, pita neko, ne vidi se ko. „Ne znam, zatekla sam se ovde.” „Jest dobar. Crn!”
Dušolovka je opet prazna. Vetar duva, a nebo je mrgodno. Nedovoljne su zalihe nada. Oduzela sam sebi život i zadržala ga. Ćutim u rovu. I ulična rasveta je na umoru, čini da ulica izgleda bolesno. Gole grane se njišu i grebu po prozorima. Jesen je gladna čoveka.
P. S. Ne verujem ljudima koji znaju da teše i ne umem da utešim. Najbolje što mogu je da kažem: „Plači”.
Nataša ANDRIĆ