„Osvajanje” nezavisnosti sudske vlasti, jedan je od najvažnijih procesa tranzicionih zemalja. Sem „brendiranja”, nije se otišlo dalje u tom pravcu, pokazuje nam argumentacija dr Vesne Rakić- Vodinelić, profesorke Građansko-procesnog i Arbitražnog prava na Pravnom fakultetu Univerziteta Union u Beogradu. Profesorka Rakić -Vodinelić ima u tome veliko i „nezavidno” iskustvo. Nakon što je u vreme građanskih protesta 1996-97, dokazala međunarodnoj javnosti da Milošević jeste falsifikovao izborne rezultate, morala je da 1998. napusti Beogradski univerzitet zbog osvete dvojca Milošević-Šešelj. U međuvremenu bila je direktorka Instituta za uporedno pravo, a u periodu 1999-2001. i na čelu ekspertske grupe za pravnu reformu u Crnoj Gori. MONITOR: U ogledu u najnovijoj Republici tvrdite da u Srbiji i većini zemalja okruženja nije obavljena ni tzv. tranziciona pravda kao stepenik od „jedinstva vlasti” za vreme SFRJ do pravne države modernog tipa? Šta su glavne prepreke?

RAKIĆ-VODINELIĆ: Prepreke su političkog i istorijskog, a ne pravnog karaktera. Učvršćivanje autokratske Miloševićeve vlasti u Srbiji i ratovi koji su usledili trebalo je da uspostave dobar politički osnov za lustraciju i ostale vidove tranzicione pravde. Ali, ova pravda je samo delimice i na marginama pokušavana (a sasvim retko uspevala) i zbog toga što je Miloševićev režim, naročito u prvoj polovini njegovog vladalačkog perioda imao brojne pristalice, a ratovi za teritorije inicirani iz Srbije kao i iz Crne Gore, veliki broj privrženika, naročito u političkoj oligarhiji i njenim pratećim krugovima. Te pristalice autokratije i rata su posle rušenja Miloševićeve administracije našle nove političke zaštitnike, najpre u liku Vojislava Koštunice i njegove političke stranke, a potom, naročito posle Deklaracije o pomirenju DS i (samo donekle preobučene) SPS i u strankama danas vladajuće političke koalicije, kao i među većinom opozicionih partija. Zakon o ekstra-profitu nikad nije bio primenjen na sve slučajeve na koje se odnosio i to je bitno doprinelo stvaranju amalgama koji se može sresti i u drugim tranzicionim državama – između tzv. političke elite, nezavisno da li je trenutno na vlasti ili u opoziciji, moćnih finansijskih centara i sive zone između politike i organizovane korupcije. Ta amalgamska struktura danas vlada formalno ili neformalno i tu nema mesta tranzicionoj pravdi.

Jedini oblici tranzicione pravde za koje se može ustvrditi da su donekle uspeli bili su rezultat pritiska međunarodne zajednice. To je slučaj sa Međunarodnim krivičnim tribunalom u Hagu, kad je reč o individualnom krivičnom progonu zbog počinjenih ratnih zločina. Jedan drugi vid tranzicione pravde koji u Srbiji izvitopereno funkcioniše jeste rehabilitacija političkih osuđenika, a on „uspeva” samo kao farsa: umesto da se rehabilitacija ostvari na području pravosuđa, zbog kršenja principa nepristrasnosti i nezavisnosti sudova i suđenja, ona se preobrazila u ideološku rehabilitaciju, naročito pripadnika četničkog pokreta.

MONITOR: Umjesto lustracije koja je predviđena posebnim zakonom, imamo danas u Srbiji tzv. reformu pravosuđa i reizbor sudija sa nizom nezakonitosti , koja je neka vrsta „tajne lustracije” po volji izvršne vlasti. Jeste li tim ipak iznenađeni?

RAKIĆ-VODINELIĆ: Iznenađena sam neskrivenom bahatošću koja je bitna odlika celokupne procedure. Samovoljom, koja se ne krije, nego se njeni akteri njome ponose. Zavereničkim ponašanjem jedne male grupe ljudi koja očigledno drži da je država sila i moć, a ne odgovorna vlast. Nisam iznenađena osvetničkim karakterom operacije koja ima za cilj da zaplaši sudije. Nisam iznenađena metodom ustavnog proglašenja svih sudova novim sudovima u koje se moraju birati neke nove sudije, naročito one koje su još u Miloševićevom vremenu pokazale naviknutost na pokornost i podaništvo. Iznenađena sam time što je sve tako laički zamišljeno i sprovedeno. Nisam iznenađena što to čini upravo aktuelna vlast, jer je opet pokazala da ne ume da se zaustavi na normalnoj civilizacijskoj crti: ako teškom mukom sastavi koaliciju za izbor Vlade, ne mora svakom koalicionom partneru padati u zagrljaj; ako izabere sudije po svojoj meri, ne mora svakom negirati pravo da zbog toga koristi pravna sredstva koja Ustav predviđa.

MONITOR:Politička klasa ovdašnje tranzicije očigledno grabi sve što može – pored vlasti i vaninstitucionalni uticaj i moć, novac, privilegije i nikako najmanje važno – zaštitu od pravde.Vidite li, ipak, i u ovom slučaju reizbora sudija, neke instance koje su spremne da se suprotstave?

RAKIĆ-VODINELIĆ: Ne moram iznositi nikakvo svoje mišljenje, dovoljna su fakta. Najnovijem reizboru sudija u Srbiji javno su se suprotstavile tri nevladine organizacije, od kojih su dve strukovna udruženja sudija i tužilaca i nekoliko pojedinaca, uglavnom teoretičara prava. Teško je prema tome uopšte govoriti o „instancionom” suprotstavljanju. Radi se zapravo o personalnom, pojedinačnom suprotstavljanju. A to je bedno za jedno moderno društvo, ma u kako dugoj i teškoj tranziciji ono bilo.

MONITOR: Da li je ta nevidljiva „vlast” ona koja vlada i ko joj je to i kako omogućio?

RAKIĆ-VODINELIĆ:Ono što je važno jeste razotkrivanje korena instaliranja „četvrte državne vlasti” u Srbiji. Verujem da je njeno ustoličenje, makar u pravnom pogledu, najpre omogućeno ustavnim i celokupnim pravnim kontinuitetom sa pravnim poretkom iz doba autoritarne vlasti. Taj kontinuitet je, po svemu sudeći, dogovoren odmah posle 5. oktobra – od strane jednih kao ustupak za mirno držanje vojske i policije, od strane drugih, kao uverenje da je takva vlast dobra za Srbiju, jedino možda glavni rodonačelnik nije sasvim odgovorio potrebama.

MONITOR: Da li su političke elite i nekadašnje opozicije i nekadašnje vlasti koja nije odgovarala ni za kršenje ljudskih prava, pa je danas ili deo vlasti ili je „ante portas”, pokazale suviše sličnosti da bi se tek smjenjivale. Mogu li građani i kako da traže promjene ili ćemo još dugo živjeti u „brendiranim” državama?

RAKIĆ-VODINELIĆ: Ako se ostane samo na razini fakata nedavne istorije i aktuelnog stanja, teško je nazreti centre društvene energije koje bi bilo koju vlast mogle staviti pod ozbiljan društveni pritisak, tako da se mane himera, te definiše osnovne političke i ekonomske prioritete i oko njih se ozbiljno potrudi. Tome ne pogoduje ni ukupna slika javnog mišljenja, kao i stanje medija. Bitno je, međutim, da se stvarni društveni procesi jasno razlikuju od slike koju o njima vlast nastoji da stvori. Retko je koja nacija u istoriji dopustila sebi da ne razlikuje životni proces od proizvedene imitacije tog procesa. Čak i kad je imala veštije političare nego što su ovi naši današnji. Čak i kad je imala manje društvenog bogatstva i energije. Pitanje koje mora ostati otvoreno jeste pitanje generacije koja će to dobro razumeti i cene koja će morati da se plati za zakasnelo razumevanje. Tj. brendiraćemo se dugo. Bar onoliko koliko smo se ćerali.

Prazan brend

MONITOR: Govorite o „brendiranoj”, operetskoj državi, ako izostane rezultat „tranzicione pravde”. Ne samo Srbija već i većina zemalja iz njenog okruženja su veoma „brendirane”, ne samo kao „pravne” već i države koje gaje tzv. evropske vrijednosti. O čemu se tu, u stvari, radi?

RAKIĆ-VODINELIĆ: Naša politička elita donekle osnovano veruje da je dovoljno da izgledate i da se ponašate relativno civilizovano, da bi vam se, gledajući sa strane, odista poverovalo da ste se promenili. Ako, gledano sa stanovišta evropske administracije, donosite zakone koji sadrže dobro zvučeće odredbe, ako se neke od njih tu i tamo primene, ako se pokazujete kooperativnim u tačkama koje su bitne za tu administraciju, naš politički vrh veruje da će ostaviti utisak proevropske političke elite. Taj utisak je moguće održavati neko vreme u nekim oblastima društvenih odnosa, jer evropska i svetska politika nemaju dovoljno vremena da se bave svim političkim pitanjima u svim tranzicijskim državama u kontinuiranom procesu. Ali taj utisak se ne može održavati sve vreme u svim bitnim oblastima. Ne možete sve vreme kod svih vaših građana, čak ni kod većine, održavati uverenje da ste „na evropskom putu” iako nemate snage da, na primer „zločin u Srebrenici” nazovete pravim imenom – genocid, iako nemate snage da priznate da ste zabrljali sa tzv. reformom pravosuđa, tako da ono daje gori rezultat nego pređašnje, nereformisano; ako nemate snage da ne izaberete bar jednog državnog funkcionera za kojeg je dokazano da je kršio ljudska prava kad je bio na državnoj funkciji u prošlosti; ako nemate kuraži da saopštite državne prioritete tako da zvuče ostvarivo. Tada ostajete brendirani, ali bez proizvoda koji nameravate da plasirate. To za rezultat može imati kontinuirano odlaganje prijema u EU, ili dolazak na vlast za mene neprihvatljive političke opcije, ili – ako bude velike sreće i društvene energije – promovisanje i negovanje osnovnih demokratskih vrednosti, umesto praznog brenda, tj. himere tih vrednosti.

Pogodbe

MONITOR: Nevjerovatno da su za sudije ponovo izabrane i one koje su bile akteri velike krađe glasova 1996-97. kada ste vi pripremili dokumentaciju o krađi za Felipea Gonzalesa. I zašto su nakon oktobra 2000, ostale na sudijskim funkcijama?

RAKIĆ-VODINELIĆ: Na sudijskim funkcijama su ostali zato što čak ni Đinđićeva administracija nije imala dovoljno političke snage da uspostavi pravni osnov za lustraciju. Tek kada je izvršen atentat na premijera Đinđića, donesen je Zakon o lustraciji koji nije imao uslova da bude primenjen ni u kratkom vremenu Živkovićeve administracije, a u Koštuničinoj i svakoj kasnijoj, nikakvih šansi čak ni za formalan zakonski život. I opet, odgovor na ovo pitanje nalazim u nedostojnim formalnim ili neformalnim pogodbama zaključenim neposredno posle 5. oktobra. Da li su takve pogodbe morale biti zaključene i ispunjene, može odgovoriti samo ozbiljan istoričar.

Nastasja RADOVIĆ