Opozicija je zadovoljna postignutim rezultatima koji su daleko od beznačajnih i u perspektivi govore o slabljenju i kraju Vučićevog režima, ali da sreću zbog tog rezultata mora da „krije“ od razočaranih građana. Razočaranih zbog izostanka smjene režima, ali i zadovoljnih u tome jer je njihova sumnja u kapacitet opozicije ovim potvrđena

MONITOR: Kako biste predstavili „praktičku politiku“ koja se vodi u Srbiji?

ĆURČIĆ: Kada govorimo iz pozicije civilnog društva i o politici na pomenuti način, mislim da je jasno da ne govorimo o politici isključivo kao o osvajanju vlasti. I pored toga što živimo u sistemu parlamentarne demokratije, mi uviđamo da politike ima sve manje u političkim partijama. Vrhovi stranaka u Srbiji sarađuju bolje međusobno nego što rade sa svojim članstvom i razvijaju svoje stranačke organizacije. Još manje rade sa građanstvom, osim u vreme predizbornih kampanja kada više pokušavaju da pridobiju njihove glasove nego da ih zaista uključe u politički život čija demokratizacija neće biti moguća bez tog učešća. Kao udruženje, gotovo deceniju smo radili upravo na uključenju građana u politički život. Ne samo kroz izlazak na izbore i glasanje, već i pružanjem ohrabrenja da ostvare svoja politička prava na neposredno učešće u politici, koje je u srpskim zakonima podjednako važno kao i biranje predstavnika za parlament. Pored oblika tog neposrednog učešća – narodne i građanske inicijative, zborovi građana, čak i referendumi – tu je i mesna samouprava, koju vidimo kao liniju razdvajanja između politike vlasti i civilnog društva. Da ne kažem da je angažovanje ljudi na neposredan način u politici i put za izlazak iz kriminalizovane politike države. Poteškoća, međutim, postoji, a to je da građani danas u velikoj meri odbijaju da imaju bilo kakve veze sa politikom čak i kada pokreću inicijative, jer time misle da će izbeći efekte jednog od najučinkovitijih spinova vlasti u Srbiji, a to je da svaki njihov angažman poveže sa opozicionim partijama koje nastoji da dehumanizuje. To smo na nov način uspeli  da vidimo prilikom izbora za savete mesnih zajednica u Novom Sadu 2021. godine za koje smo organizovali kampanju.

Mesna samouprava je deo zajedničkog jugoslovenskog nasleđa, ali samo uslovno rečeno nasleđa, jer ono kao sistem lokalnih građanskih institucija i dalje postoji u svakoj od bivših republika. Međutim, ona se transformiše u pravcu parlamentarizacije najpre tako što je zaposedaju a zatim za građane i civilno društvo zatvaraju političke partije, a potom i što se takva praksa normira i ulazi u zakone i propise koji regulišu prostor samouprave. Takve trendove smo zapazili u Hrvatskoj, a oni laganim ali sigurnim korakom dolaze i u Srbiju, što će značajno smanjiti uticaj građana na demokratizaciju političkih procesa.

MONITOR: Za ove izbore se prijavio veliki broj kontrolora koji nisu članovi/ice stranaka koje učestvuju na izborima. Da li je to korak naprijed u nekoj vrsti građanskog aktivizma u izbornom procesu?

ĆURČIĆ: Imala sam neposredan uvid u izborni proces upravo održanih izbora, kao jedna od mnogih kontrolora. Pored članova stranaka u biračkim odborima na ovim izborima je bilo mnogo građana koji su se odazvali pozivu da učestvuju u kontroli izbora. Moje iskustvo je da smo direktnu krađu i manipulaciju na izbornim mestima na ovaj način u značajnoj meri sprečili, ali i da se kršenje izbornih pravila uglavnom dogodilo pre samog dana glasanja. SNS je i ovaj put, daleko pre izbora, ucenjivao ljude, kupovao njihove glasove i bio spreman da kažnjava nelojalne. To je pobedu dosadašnjeg režima učinilo suštinski nelegitimnom. Moglo bi da zazvuči krajnje snobovski reći da se krađa ne svodi samo na to, te da se ona događa na svim onim mestima koja ljudi ne vide i ne misle kao politička, a to su mesta na kojima žive, rade i borave, jer to su mesta kakva je moguće stvarati u gradovima. U njima ipak postoji način da se čovek zaštiti od nasilnika koji na upravu dobijaju čitava sela, naselja i teritorije. Izborne krađe je bilo u malim mestima i na dan izbora, jer na njima nije bilo kontrolora.

MONITOR: Ako je opšti stav da je važno da što više građana/ki učestvuje u izbornom procesu, da li je bojkot izbora 2020. bio pogrešna odluka većeg dijela opozicije?

ĆURČIĆ: Ja smatram da nije. Bojkot je predstavljao značajnu akciju opozicije koja je uspela da se dogovori oko ovog poteza i da ne učestvuje na izborima proglasivši ih nelegitimnim, kao i na taj način formiranu vlast. Ma koliko delovalo kontradiktorno, bojkot joj je omogućio zauzimanje bolje pozicije na upravo završenim izborima. Međutim, mi u GKP ideju bojkota vidimo malo drugačije i šire od samih izbora. Bojkot je za nas od početka bio protest i protestna politička organizacija, i to jedina koja je bila moguća i koja je bila protiv vlasti kojoj se ne priznaje ni to što je izabrana. U pitanju je vlast koja nema legitimitet jer ga je izgubila samovoljom kojom je kršila sve norme za koje smo smatrali da važe u društvu i političkom sistemu na koji smo pristali. Za opoziciju bojkot je imao ulogu poboljšanja uslova za održavanje izbora na koje su ove godine izašli, a za nas kao građane angažovane kao kontrolore tih izbora, to je ujedno i nastavak protestne politike bojkota sada „drugim sredstvom“ – izlaskom na birališta. Masovnu mobilizaciju i izlazak na birališta videli smo kao drugi čin bojkota i deo ustanka protiv kriminalnog režima koji je i izbore ukinuo tretmanom opozicije i političkih prava građana. Tako da se činilo da se ovakvom participacijom građana dogodila politika na strani ljudi.

MONITOR: Predsjednik Srbije, Aleksandar Vučić, nagovijestio je da bi „dozvolio“ nove izbore u Beogradu, ukoliko opozicija to bude „tražila“. Ponovljeni izbori na nekoliko mjesta pokazali su da je mala motivisanost i onih inače opoziciono orijentisanih birača da ponovo glasaju?

ĆURČIĆ: Bez obzira na ishod „pregovora“ između opozicije i Vučića oko ponovljenih izbora u Beogradu, ta situacija govori još nešto. Najviše nade u pobedu nad režimom SNS-a polagalo se  u  Beogradu, što se činilo najverovatnijim. U suštini, mišljenja sam da je opozicija zadovoljna postignutim rezultatima koji su daleko od beznačajnih i u perspektivi govore o slabljenju i kraju Vučićevog režima, ali da sreću zbog tog rezultata mora da „krije“ od razočaranih građana. Razočaranih zbog izostanka smene režima, ali i zadovoljnih u tome jer je njihova sumnja u kapacitet opozicije koju često vole da naglase, ovim potvrđena.  Međutim,  u ovom trenutku vrlo vidljivo je pitanje – da li građani i opozicija očekuju jedni od drugih bilo šta? Postoji li nakon izbora bilo kakva spona među njima? Kako se sada čini, opozicija kalkuliše u ime odbrane svakog glasa i poziva na ponavljanje izbora u Beogradu, a birači negoduju čekajući da ih opozicija povede u proteste. Da li svedočimo dijalogu gluvih ili će nakon ovog gromoglasnog zatišja ipak doći do nekog oblika komunikacije između opozicije i građana, ostaje da vidimo.

MONITOR: EU kupuje gas i naftu od Rusije, a istovremeno izdvaja novac za Ukrajinu i šalje joj pomoć u naoružanju. Neko je pomenuo da to sve liči na tridesetogodišnji rat koji se u 17. vijeku vodio između nekoliko evropskih zemalja – kada se uz rat i trgovalo?

ĆURČIĆ: Ovo vidim kao uspostavljanje novog svetskog poretka koji neće biti pravljen da bi zaštitio mir, interese i bezbednost građana. Diskutovali smo ovih dana na skupu u Sarajevu o budućnosti EU. Posebno je bilo zanimljivo mišljenje jedne diskutantkinje da je Savet Evrope kao institucija koja nije institucija EU već je od nje šira, i u broju zemalja koje u sebe uključuje i u obuhvatu problema kojima se bavi, siromašniji za jednu članicu – Rusiju koja je iz ove institucije izbačena. Po ovoj diskutantkinji, time je ukinuta jedna od realnih mogućnosti za uspostavljanje dijaloga koji bi vodio ka rešenju krize i prestanku rata. Savet Evrope ovim potezom je sam sebe  isključio iz potencijalnog dijaloga i, ako ne faktički onda simbolički, sveo na jednu od institucija EU koje su jednoglasne oko uvođenja sankcija Rusiji. Kontekst ove ilustracije je sada već izvesna militarizacija EU što u perspektivi može značiti formiranje nove vojne sile, jer NATO polako to prestaje da bude s obzirom da ne daje odgovore na najnovije izazove.

MONITOR: Navršilo se trideset godina od početka rata u Bosni i Hercegovini i od opsade Sarajeva. I danas svjedočimo dramatičnim odnosima u toj zemlji, ali i stalnim trzavicama u odnosima između većine zemalja koje su nastale od SFRJ. Sve češće se govori o borbi za „mir i stabilnost“. Šta to znači?

ĆURČIĆ: To što su većinom zemalje bivše Jugoslavije stabilokratije, ne znači da se one bore za mir i stabilnost. Uostalom, to je samo bio slogan Vučićeve predizborne kampanje za novi predsednički mandat, što celokupnu situaciju navršavanja trideset godina od početka rata u BiH čini težom, s obzirom na to da posebno u Srbiji vlast i danas čine mnogi od onih koji su učestvovali u državnoj politici rata 90-ih godina. Mislim da taj rat i dalje traje, menja svoje oblike i umnožava mesta na kojima se vodi – na našim prostorima ne više kao direktan oružani sukob, već kao državna organizacija kojom se kanališu sukobi i koja ima zagarantovanu simboličku vrednost koliko i razornu. Govorim o organizaciji i politici države, a upravljanje korupcijom i kriminalom danas je njen sastavni deo, čime je rat postao praksa države. Zato danas govorim o kontinuiranom, a u našem slučaju, o tridesetogodišnjem, ali i novom ratu.

Mišljenje novog rata, prema Meri Kaldor, bazira se na ratovima u bivšoj Jugoslaviji, kojima su nastajale nove države s ciljem da budu etnički čiste. U njima, za sklapanje mira sa gospodarima rata bilo je potrebno zanemariti rat protiv civilnog stanovništva. Cilj rata nije bilo uspostavljanje mira, kako je to bio slučaj sa ranijim oblicima rata, već njegovo produženje i trajanje da bi se formirale nove državne politike za koje je konstitutivno žrtvovanje civilnog mira. U tom ratu žrtve su bili ljudi, civili, i rat je vođen protiv njih, čime je stavljena tačka na ranije pokušaje izgradnje moderne države koja je počivala na ideji civilnog mira i prava svih građana. Danas, nakon perioda i oružanih sukoba, svedočimo krizi države i krizi civilnog mira, kao i krizi prava građana-civila u svim bivšim jugoslovenskim republikama.

Nastasja RADOVIĆ