Danas autoritarizam, populizam, nacionalizam i ksenofobija dobijaju na značaju na svjetskom nivou, tako da mi imamo posla ne samo sa Vučićem i njegovim ličnim režimom, već sa jednim opštim trendom, koji prijeti da dovede do velikih svjetskih potresa

MONITOR: Nakon prošlonedjeljnog  razgovora sa američkim senatorima u Beogradu, Aleksandar Vučić je ponovio da Srbija želi postizanje kompromisnog dogovora sa Prištinom. Da li to on priprema javnost za „scenario razgraničenja“, čemu se ne protive SAD, koje insistiraju na  „međusobnom priznanju“ Kosova i Srbije?

GRUBAČKI: Nasuprot  uvaženom mišljenju da je to već gotova stvar, i da je ovo prepariranje javnosti za prihvatanje „čina razgraničenja” deo jasne politike Aleksandra Vučića,  ja ne verujem da u njegovoj glavi  postoji čista zamisao o tome kako da uspešno izvrši ono što je obećao akterima međunarodnog poretka. Jedina evidentna artikulacija njegove politike je ovo šizofreno bauljanje između EU, SAD i naravno Rusije (kao nezaobilaznog faktora uticaja svake naše politike na Balkanu). Nemoguć je krajnji rezultat događaja na Kosovu, koji će istovremeno zadovoljiti Srbiju, Srbe na Kosovu i međunarodne aktere, a to će biti, po svemu sudeći, nezavisnost Kosova u punom kapacitetu. Naravoučenije za građane Srbije kada biraju svoje najviše predstavnike je da ne može jedan iskompromitovani, i zbog svoje prošlosti ucenjeni političar, biti nosilac bilo kakvog prosperitetnog dogovora u korist građana Srbije i Kosova.

MONITOR: Nedavno ste izjavili da je aktuelna vlast u Srbiji do te mjere otela državu od društva i naroda i da je teško boriti se sa njom…

GRUBAČKI: Ta uzurpacija države od strane jedne političko-kriminalne hobotnice polako se završava kao potpuno vlasništvo jedne klike nad svim institucijama. Tu se brišu granice između lične volje i zakona, nasilja i prava, nepravde i pravde, laži i istine, ludila i smisla. Kada se uz pomoć potpune gebelsovske propagande svakodnevno urniše sopstveno stanovništvo, teško je da se izrodi jasna i čista alternativa, koja bi tu apsolutnu  inverziju činjenica okrenula u pravcu istine, koja bi neminovno dovela do promene svega. Postoji ipak nada da će građani Srbije kad-tad shvatiti da je car go.

MONITOR: Кao član Lige socijaldemokrata Vojvodine  bili ste narodni poslanik većine koja je 2001. izabrala  Zorana Đinđića za premijera  Srbije. Kako se desilo da nekadašnji Šešeljev radikal Aleksandar Vučić postane predsjednik Srbije i pod svoju kontrolu stavi bezmalo sve državne institucije, medije, sudove…   

GRUBAČKI: Slabost demokratskih institucija, koje nažalost nisu uspostavile ni postpetooktobarske vlasti, te javno mnjenje i političke elite zatrovane nacionalističkom ideologijom, nizak nivo političke kulture i demokratskog delovanja, kao i najvažnije – egzodus u inostranstvo jedne stvarne društvene elite koja broji stotine hiljada ljudi, omogućili su da se stvore uslovi da takav jedan opskurni lik ispliva na površinu ponovo. Tu poziciju koristi za nekontrolisano i štetočinsko vladanje, o kome će se pisati knjige, praviti filmovi, raditi razne sociološke opservacije u budućnosti.

MONITOR: Nedavno se jedan analitičar iz Beograda zapitao zar ne postoji u Srbiji psihijatar koji bi saopštio naciji o čemu se radi povodom „više nego histeričnog svakodnevnog obraćanja Prvorođenog”, misleći na Vučića i na neistine koje plasira javnosti.  Statistika kaže da je čak 30 minuta dnevno na TV ekranima. Vaš komentar?

GRUBAČIĆ: Histerično je i to pozivanje struke da se izjasni, kada je svakom pametnom čoveku jasno o čemu se tu radi. Inače, to je i odlika ovdašnja  da se krivi i proziva neko drugi, ko treba da nam reši neki zajednički problem. Za mene i Novi Optimizam dovoljnu dijagnozu o stanju Aleksandra Vučića uradio je naš poznati karikaturista Predrag Koraksić Koraks, koji je inače i jedan od laureata naše nagrade „Dobar primer Novog Optimizma”. Novi Optimizam će se zato potruditi da Koraksova knjiga karikatura pod nazivom „Dijagnoza” izađe što pre.

MONITOR: Šta očekujete od predstojećih parlamentarnih izbora, s obzirom na to da Vučić sigurno neće dozvoliti slobodne i fer izbore?

GRUBAČKI: Ne očekujem ništa što bi razrešilo ovaj društveni i politički galimatijas. Uz sve mane bojkota, ja u ovom trenutku ne vidim da je moguće da građani u iole slobodnoj situaciji išta BIRAJU. Da li je aktivni bojkot jedino što nam je preostalo, ostaje da se vidi.

MONITOR: Kakav je rezultat  protesta „Jedan od pet miliona“?

GRUBAČKI: Kao aktivni učesnik  i jedan od organizatora protesta u Novom Sadu i Vojvodini, ja nisam zadovoljan krajnjim ishodom svega. Ipak, protesti su oslobodili dobar deo stanovništva od straha, i u tom smislu treba podsetiti da se u jednom trenutku protestovalo u preko 100 gradova i opština širom Srbije. Pokazalo se da postoje aktivni ljudi koji ne pristaju na ovo permanentno ludilo i nadam se da će se svi koji su spremni da se bore do kraja okupiti ne bi li „ovo” konačno poslali na društvenu marginu, odakle je i stiglo. I, naravno, pred lice pravde.

MONITOR: Da li će protesti biti nastavljeni ili na neki drugi način treba artikulisati nezadovljstvo građana kako bi se ubrzao kraj Vučićevog režima?

GRUBAČKI: Čvrsto verujem da će ova društvena stvarnost, koja je neprihvatljiva i nepodnošljiva za građane jedne evropske zemlje na pragu treće decenije 21. veka, dovesti do okupljanja tih istih građana u neki novi vid otpora. To svakodnevno vređanje inteligencije svakog normalnog stanovnika Srbije mora imati jasan odgovor svih koji ne pristaju na to.

MONITOR: Novi Optimizam, čiji ste osnivač, serijom tribina  pokušava da napravi asocijaciju i pokrene inicijativu o novoj solidarnosti da bi se bilo šta promijenilo u Srbiji, ali Vi naglašavate da je veliko pitanje da li smo solidarni?

GRUBAČKI: U samom nazivu naše organizacije nalazi se verovanje da je ovde moguć život dostojan čoveka. Da bi se to ostvarilo, mora se pokazati, nasuprot onoga da je „čovek čoveku vuk“, da postoje ljudi koji imaju kapaciteta za brigu o drugom. Problem je što danas autoritarizam, populizam, nacionalizam i ksenofobija dobijaju na značaju na svetskom nivou, čak i u zemljama koje se nazivaju „starim demokratijama“. Tako da mi imamo posla, ne samo sa Vučićem i njegovim ličnim režimom, već sa jednim opštim trendom, koji preti da dovede do velikih svetskih potresa. U tako teškoj situaciji, smatramo da je solidarnost ta osnovna vrednost koju moramo probuditi da bi se uspešno suprotstavili i odbranili slobodu i demokratiju. Zato pozivamo na Novu solidarnost – solidarnost za sve, i pokušavamo da vratimo taj pojam i tu relaciju, prvo među one koji najviše trpe pritiske od autoritarnog režima, a zatim i među sve građane i na svakodnevnom nivou.

MONITOR: Vlast u Zrenjaninu pokušala je da promijeni ime grada u Petrovgrad. Žarko Zrenjanin je simbol antifašizma. Da li ta inicijativa lokalne vlasti znači da u Srbiji vlada ideologija anti-antifašizma, odnosno negiranja antifašističke tradicije?

GRUBAČKI: Deo tog nacionalističkog revizionizma je i pokušaj da se Zrenjanin preimenuje u Petrovgrad. Novi oligarsi Zrenjanina su tako naumili da zakucaju i poslednji esker u mrtvački kovčeg jednog propalog grada. Time bi zapečatili sudbinu grada kome su prethodno oduzeli zemlju, vodu i vazduh. Pokazali su nesposobnost da reše realne probleme građana Zrenjanina, koje dodatno i sami proizvode svojim postupcima, kao što je davanje najbolje zemlje u Banatu nekakvom lažnom nemačkom investitoru (Tenis), ili neuspešan pokušaj da reše dugogodišnji problem pijaće vode u Zrenjaninu pomoću lažnih Italijana (Zilio). Jedini stvarni akter  u tom trilingu, ali i stvarni zagađivač, je kineska fabrika guma Linglong, koja je dovedena da na najplodnijoj zemlji u Banatu uspostavi najprljaviju proizvodnju. Sva ta nepočinstva i nemoć rešili su da kompenzuju prekrštavanjem Zrenjanina u Petrograd. Neće proći!

MONITOR: Prostor kultnog zrenjaninskog kluba “Zeleno zvono”, čiji ste Vi bili vlasnik, tokom ratnih devedesetih postao je uporište antiratnog i antinacionalističkog pokreta i okupljalište protivnika režima Slobodana Miloševića. Međutim, 2006. godine prostor u kome se nalazio je zapaljen. Kakva je bila poruka tog kriminalnog čina i da li su počinioci otkriveni?

GRUBAČKI: Prvobitno Zeleno zvono, građeno na dedovini, je kamenovano, upucano, devastirano, i na kraju spaljeno. Ono drugo, u zgradi pozorišta, je posle 22 godine prognano i počišćeno, da ni traga ne ostane. Vinovnici toga čina nisu nađeni, iako su mnogi ljudi sa imenom i prezimenom bili deo tog nedela. Niko nikada nije odgovarao zbog svega što se dešavalo sa Zelenim zvonom. Dopustite mi jednu, ipak možda neprimerenu digresiju. Srbija ne može nastaviti dalje kao društvo dok ne razreši politički kontekst streljanja prvog demokratskog premijera dr Zorana Đinđića, a Zrenjanin ne može napred dok ne objasni društvene razloge ubistva i progona Zelenog zvona.

Vojvodina je plijen srpskog nacionalizma

MONITOR: Janja Beč-Nojman, u prošlogodišnjem intervjuu Monitoru rekla nam je da je jedini ratni plijen Srbije u projektu Velika Srbija Vojvodina i da je Vojvodina poražena i ponižena, čak je i ime izgubila –  zovu je u Srbiji  „naša severna pokrajina”.  Je li to zaista tako ?

GRUBAČKI: Apsolutno je tačno da je jedini plen nacionalističkog orgijanja srpskog nacionalizma AP Vojvodina. Na obeležavanju 100. godišnjice od završetka Prvog svetskog rata, društvena klika koja vlada sa malim pauzama 30 godina, to je jasno i ponudila javnom mnjenju- Vojvodina kao utešna nagrada nasuprot izgubljene Velike Srbije. To je ponižavajuće za sve građane Vojvodine, koji ne pristaju na taj diskurs, ali i za sve slobodne građane Srbije. Jedan od „ubica” Jugoslavije se tako vratio na 100. godišnjicu od stvaranja države južnih Slovena kao na mesto svog zločina. I umesto da odgovara za svoj udeo u razbijanju te države, seiri i orgija na jedinom mestu gde još to može. Dok može!

                     Veseljko KOPRIVICA