Često se sjetim svoje babe. Jednom je, sa karakterističnom južnjačkom prostosrdačnošću i ne sluteći dubinu naravoučenija, pričala kako je pala čuvajući sama stoku, pa zaključila: „Htedo’ da plačem, al’ manu, nema koj da me čuje…
Vremenska prognoza za dane u kojima traje policijski čas je kao reklama za porodični odmor u sirotištu. Sunce se sva tri policijska dana baškarilo na nebu, a sada ga nema. Kao da nam kaže: „Od sada sijam samo kad ste u kućama, kreteni!“
Sledeće dve nedelje su presudne! E, tako i ja u životu poslednjih petnaest godina. Još dve-tri nedelje pa Nova godina. Poverenje je aktivnost visokog rizika. U kojoj meri čovek odlučuje gde će obesiti svoj kaput, ako ga na zidu dočekuje već zakucani ekser – Pekić. Ne znam što ne organiziju izbore dok još traje policijski čas. Bila bi manja gužva na biralištima, glasali bi samo oni koji su od nadležnih dobili pravo izlaska iz kuće, ne bi bilo gužve na biralištima tako da bi širenje virusa bilo gotovo nemoguće… I sad, a i u svakoj drugoj situaciji je dobro setiti se najbolje dijagnoze naših naroda koju je postavio Njegoš, a ona glasi: Pučina je stoka jedna grdna, dobre duše kad joj rebra puču.
Stanje svesti: Ujutru ustanem, stavim džezvu za kafu, uključim respirator. Hitno potrebna jedna lepa, radosna vest! Nije važno da li je istinita, može i polovna. Tuga je pripitomljavanje bola. Osim koronom, javnost je zaražena i podjednako odvratnim izrazima: tema se kandiduje, stvari se perpetuiraju, reaguje se promptno, a ljudi i veze su toksični. Jezički imunitet im je nisko pao. Imam pukotinu u usamljenosti kroz koju prolazi nostalgija sveta koji više ne postoji. Kuda ćemo kad i samo vreme lišimo smisla? Ja sam jednom pobegla od kuće, sklonila se iza nekih cevi ispred zgrade, pojela hleb što sam ponela da imam u divljini i vratila se kući.
Inače, dva puta dnevno izađem na terasu, održim govor na zamišljenom mitingu, pred zamišljenim ljudima, svi skandiraju i ja im mahnem onako zamišljeno… Da otopli, da ozeleni, livada da poraste. Da uživamo u pesmi cvrčka. Kada kažem cvrčak, mislim na popca, ne na zrikavca. Zrikavci su nešto drugo, mada i oni isto guslaju iz trave. Misli koje pošaljem ne moraju da se vrate, samo neka pomognu. Nekad je čovek zadovoljan i spokojem, ni ne razmišlja da li je srećan. Sa iskustvom dugogodišnjeg trpljenja mogu reći: Ni ovo neće proći dok ne postane nepodnošljivo.
Još nešto me je dotaklo. Uhvatili su prstenovanu vranu iz Srbije u Namibiji. Prosečna vrana vidi sveta i proživi ono što čovek ne može za tri života. I to ne bilo kakva vrana, već modrovrana.
Često se setim svoje babe. Jednom je, sa karakterističnom južnjačkom prostosrdačnošću i ne sluteći dubinu nenametljivog naravoučenija, pričala kako je onomad pala čuvajući sama stoku, pa zaključila: „Htedo’ da plačem, al’ manu, nema koj da me čuje…“
P.S. Konačno nisam asocijalna nego disciplinovana.
Nataša ANDRIĆ