Povežite se sa nama

INTERVJU

ARIS MOVSESIJAN, PREDSJEDNIK NOVE STRANKE U SRBIJI: Vučić na vrhu piramidalne šeme

Objavljeno prije

na

SNS je najveća stranka u Evropi po broju članova. Tu niko nikom ne veruje i takva jednopartijska država, kreirana od cigala interesa, najbliža je piramidalnoj šemi. Opšte je mjesto da piramidalne šeme ne mogu vječno da traju. Tako je i sa SNS-om. Ti ljudi žive za danas, bez želje da pogledaju u budućost, gdje postoji kraj takvom poretku

 

MONITOR: U Srbiji, stranke koje ne učestvuju u vlasti zbunjuju potencijalno biračko tijelo čestim insistiranjem da nisu svi „prava opozicija“.  Još postoji  i podjela na „bojkot opoziciju“ i onu koja je izašla na prošlogodišnje parlamentarne izbore. Kakav je Vaš stav o tome?

MOVSESIJAN: Kada je režim koji drži sve poluge vlasti populistički, onda se građani iz pozicije tog režima dele na „nas“ i „njih“: gde se svi koji nisu saglasni s takvim poretkom i kritički se odnose prema takvom načinu vladavine, tretiraju kao neprijatelji ili čak izdajnici. Takav odnos se onda prenosi i na političke partije koje nisu deo režima. Problem je u Srbiji nastao zato što se takva podela, verovatno usled vremena trajanja ovog režima, spustila i na međusobni odnos političkih partija u opoziciji. Tako  se podela na „nas“ i „njih“ može videti i tamo gde joj nije mesto. Svako ko na taj način radi, pravi grešku, pokušavajući da se protiv populizma bori populizmom.

Takođe, princip ovakvog populističkog režima je u tome da se uništi politika, zbog čega često Vučićev režim nazivam „nepolitičkim“. Zato se zalažem sa kreiranjem jasnih politika i jasno političko profilisanje političkih partija. Na tim politikama moguće je  zasnovati udruživanje ili čak neophodno ukrupnjavanje političkih organizacija, što bi rezultiralo jasnijom slikom političkog neba Srbije. Na taj način će i građani lakše prepoznati opciju koja im odgovara.

MONITOR: Vaša stranka je, početkom godine, izašla sa stavom da jedino opozicija,  u jednoj koloni, može da se suprotstavi režimu. U međuvremenu, opozicione partije i pokreti su išli na dva kolosjeka u pregovorima s vlastima oko izbornih uslova, a neki se već udružuju i najavljuju zajednički izlazak na izbore, dok drugi još nemaju odluku o tome. Šta će izabrati Nova stranka?

MOVSESIJAN: Neko je u jednom trenutku proglasio da su izborni uslovi glavna tačka političke borbe u Srbiji. Od tada se mesecima, čak godinama, bavimo nemogućom misijom: da od autokrate dobijemo izbore, primerene nekoj zemlji zapadne demokratije. Paradoksalno je očekivati da autokrata postane manje autokrata. Dalje, očekivalo se da će evroparlamentarci izvršiti pritisak na režim da poboljša te izborne uslove, koji su zakonski solidno regulisani, ali se ti zakoni ne sprovode ili se krše tokom svakih izbora. I tu je došlo do apsurda jer su neka od rešenja koja su ponuđena od strane dela opozicije bila skoro pa nemoguća i nigde primenjena do sada. Da je opozicija sela i zajedno kroz dijalog iznedrila kvalitetna rešenja u okviru postojećih zakona, rezultat bi bio daleko bolji.

Sve ovo je još jedan pokazatelj da u Srbiji nedostaje dijalog. Ne dijalog koji je sam sebi svrha, nego onaj koji predstavlja proces kroz koji se dolazi do jedinstvenog fronta u političkoj borbi protiv populističkog režima. Sada imamo situaciju koju smo imali pred prve višestranačke izbore jer je parlament faktički jednostranački. To je dovelo i do toga da se sva sredstva za finansiranje političkih stranaka sliju samo u jednu kasu. Da bi došlo do promene, neophodno je maksimalno jedinstvo opozicije, koje se jedino može postići kroz dijalog. Što se tiče Nove stranke i mene, ostaćemo dosledni i insistiraćemo na tome.

MONITOR: Dosta je bilo nezadovoljstva u vezi s posredovanjem evroparlamentaraca koji su rekli da su dijalog i njihovo posredovanje, završeni. Neki su se i povukli iz tih razgovora i neće učestvovati u primjeni dogovorenog. Ima li Nova stranka interes da učestvuje u procesu primjene onoga na šta je vlast pristala?

MOVSESIJAN: Platforma koju je iznedrila grupa stranaka, zajedno s Novom strankom, bila je bazirana na postojećim zakonima. Ono što je prihvaćeno jeste kompromis koji, naravno, nije idealno rešenje, čak pokazuje koliko režim ne uviđa ključne tačke problema. Ipak, mi smo delegirali da ljudi od struke, oni koji se bave medijskim zakonima, pravima, pa i novinarstvom, kao nezavisni stručnjaci učestvuju u radu tela koje je određeno za nadzor rada medija do izbora. U suštini, nisu u pitanju političari i političke stranke koje će učestvovati u tom procesu, nego ljudi iz nevladinog sektora i ljudi iz struke.

MONITOR: Ove dogovore potpuno je zasjenilo najnovije produbljivanje afera i slučajevi „Jovanjica“, „Belivuk“, „Dijana Hrkalović“ „Pandorini papiri“… Kako Vam izgleda pravosudni efekat prvobitno medijski plasiranih inkriminišućih sadržaja?

MOVSESIJAN: Kada imate ovakav politički poredak i kada poništite granice između osnovnih stubova društva, dobijete društvo u kome kriminal pronalazi slobodan put između institucija i lagano se u njih inkorporira. Izbrisana je granica između zakonodavne i izvršne vlasti, a sledstveno tome, vrlo brzo inficirano je i pravosuđe. Logično je da je novinarstvo takođe uletelo u vrtlog korupcije i da se ceo sistem ovog režima pretvorio u propagandu, koja u naletima podseća na rijaliti. Posledica takvog stanja jeste činjenica da je jedan deo opozicionih političara bukvalno preuzeo na sebe posao novinara. Tako imamo svakodnevne konferencije za novinare, na kojima se otkriva i ukazuje na mnogobrojne afere koje pritiskaju društvo i vode u teror. Problem je u tome što, ionako zaplašen narod, takvim gestom neretko dodatno zaplašimo. Posebno kada u ishodištu građani uvide da se nijedna afera ne razreši i ne dobije sudski epilog. To stvara dodatnu sliku nadmoći kulta ličnosti, izgrađenog oko Aleksandra Vučića.

Građanima Srbije potrebno je dati nadu koja uklanja strah od promena, tako izraženu osobinu u ovim krajevima.

MONITOR: Od kako je Aleksandar Vučić postao najmoćniji političar u Srbiji, povremeno se njegovi bliski saradnici, oglašavaju sa informacijama o planovima da se na njega izvrši atentat. Ovih dana je o tome govorila i premijerka Ana Brnabić. Kako Vama to izgleda?

MOVSESIJAN: I? Zar to nije isto kao i sve afere koje se svakodnevno otkrivaju? To je način vladavine Aleksandra Vučića i njegovog propagandnog tima. Svakodnevnim zatrpavanjem vestima prikriva se stanje u frižiderima građana Srbije, loš standard i tajni ugovori i finansije. Manji deo društva živi bolje nego što je živeo do sada, dok većina građana preživljava od danas do sutra. Najilustrativnija mi je slika Srbije, scena s otvaranja auto-puta Miloš Veliki, gde na bini imate neviđen kič, u prvim redovima funkcionere i privilegovane s preskupom firmiranom odećom, kao da su iz Holivuda ispali, a u pozadini siromašan narod koji, radujući se što se otvara auto-put, igra kolo. Ti ljudi, dovedeni kao dekor, moguće je da nikad neće proći auto-putem koji se tada otvarao. E, to je slika srpskog društva. Raslojavanje po auto-putu.

MONITOR: Vide li se, kroz svu tu „dinamiku“ u vrhovima vlasti, interesne grupe koje pretenduju da ugroze poziciju Aleksandra Vučića ili se radi o nečemu drugom?

MOVSESIJAN: SNS je najveća stranka u Evropi po broju članova. Normalno je da tu niko nikom ne veruje i da je takva jednopartijska država, kreirana od cigala interesa, najbliža nekoj piramidalnoj šemi. Opšte je mesto da piramidalne šeme ne mogu večno da traju. Tako je i sa SNS-om. Ti ljudi žive za danas, bez želje da pogledaju u budućost, gde postoji kraj takvom poretku. S druge strane, tu su ljudi koji će živeti pored nas i kada sve ovo prođe. Zato koncept opozicije ne sme da bude usmeren na osvetu i revašizam prema velikom delu onih koji su danas moderni robovi, pritisnuti životnim problemima. Kada se bude izvukla prva cigla iz tog piramidalnog sistema, poleteće mnogi na sve strane, bežeći od, sada novog straha, a to je da se piramida ne sruši baš na njih. Za sada propaganda režima sama kreira lažne neprijatelje u svojim redovima, što očigledno ništa ne znači u stvarnosti.

MONITOR: Spekuliše se da će sljedeći ambasador u Beogradu biti  Kristofer Hil, koji je  bio i u timu Ričarda Holbruka, američki izaslanik za Kosovo, kasnije i ambasdor u Sjevernoj Makedoniji i Albaniji… Da li je to  poruka američkog državnog vrha kada se radi o politici nove administracije SAD-a prema Srbiji i Zapadnom Balkanu?

MOVSESIJAN: Dovoljno je pogledati da se odustalo od Vašingtonskog sporazuma, da bi se video zaokret u politici SAD-a u odnosu na Srbiju. Nakon poraza Trampa na izborima u SAD-u, kao da je krenula lavina slabljenja populističkih lidera i u Evropi, pa i svetu. Da sam na mestu Vučića, bio bih zabrinut. Za sada se on oseća lažno spokojan, jer postoje važniji igrači pod svetlima promena koje slede.

MONITOR: Da li su ideje, o kojima je govorio Aleksandar Vulin, kada je objašnjavao šta je to „srpski svijet“, izvodljive i koliko su opasne za druge, pa i za Crnu Goru, a koliko i za Srbiju?

MOVSESIJAN: Vulin svojim izjavama služi da u sistemu vlasti Aleksandra Vučića, njega učini faktorom stabilnosti. Danas ta skaska dovodi do povećanja netrpeljivosti prema susedima, ali i do znatnog povratka izražene ksenofobije u Srbiji.

Nova stranka se zalaže za jasnu regionalnu saradnju, bez koje nema budućnosti, demokratizacije društva i, ako već hoćete, ulaska u EU. Na primer, čemu naoružavanje vojske država u regionu, što se te države naoružavaju kao da će sutra međusobno voditi rat? Zar nije u interesu stabilnosti i dobrosusedstva, zajednički graditi odbrambene sisteme i usmeriti se na probleme u bezbednosti koje samo zajedno možemo rešiti? Ili, makar ih bolje rešavati. Poplave, požari, zemljotresi i slične katastrofe ili vanredne situacije pokazale su da je saradnja u saniranju ovakvih problema preko potrebna i mnogo važnija nego da se naoružavate za neke komšijske ratove, do kojih neće ni doći. Ni organizovani kriminal, koji ne prepoznaje granice u regionu, ne može biti problem pojedinačnih država. To je takođe naš zajednički problem, za koji sigurno možemo zajedno pronaći i rešenje. Zato, preporučujem tri leka: dijalog, dijalog i dijalog.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

TEA GORJANC-PRELEVIĆ, IZVRŠNA DIREKTORICA AKCIJE ZA LJUDSKA PRAVA: Nedodgovorno se zapostavlja značaj pomirenja u regionu

Objavljeno prije

na

Objavio:

Politika da se namjerno nanosi šteta Crnoj Gori na njenom putu ka EU je očigledna. Svi pomagači takve politike su protivnici članstva Crne Gore u EU, kako god da se zvanično predstavljaju

 

 

TXT: MONITOR: HRA i Centar za ženska prava osudili su napad Zorana Ćoća Bećirovića na novinarku Pobjede Anu Raičković, kao apsolutno neprihvatljiv čin nasilja.  Kako vidite dosadašnje reakcije nadležnih i šta bi država morala da učini? 

GORJANC-PRELEVIĆ:Reagovanje nadležnih je onakvo kakvo treba da bude. Državni vrh je jednoglasno osudio napad, policija je u saopštenju posebno naglasila da želi da unaprijedi bezbjednost novinara, osumnjičeni su odmah privedeni, zadržani i određen im je pritvor zbog opasnosti od ponavljanja djela, jer su izrečene ozbiljne prijetnje novinarki i njenom sinu, i mogućeg uticaja na svjedoke. Sada je važno da procesuiranje bude efikasno, da se postupak ne razvodnjava godinama kao što se dešava. Krivični zakonik od 2021. propisuje strožije kazne za napade na novinare, ali je važno i da se vidi da pravni sistem funkcioniše i da se postupci vode u razumnom roku. Zabrinjava što je ovo sudeći po Sindikatu medija već 18. incident na štetu novinara ove godine.

Reakcije na ovaj događaj, koji nije smio da se desi, pokazuju i dvije karakteristične pojave. Prvo, u javnosti su prisutne naglašene osude napada na novinarku od strane muškog dijela društva, posebno zbog toga što je sve počelo intenzivnim dobacivanjem uvreda ženi iz mraka od strane trojice muškaraca. Važna je ta osuda, jer se naši dječaci moraju učiti novim i mnogo boljim obrascima ponašanja. U tom smislu je ohrabrujuće i svjedočenje novinarke Raičković da sin Bećirovića ni na koji način nije učestvovao u napadu ili vrijeđanju. Druga, razočaravajuća pojava, je to što iako je bilo očevidaca, niko nije pokušao da se umiješa, zaštiti novinarku i spriječi napad, niti je iko drugi, osim nje, pozvao policiju, a to je najmanje što je moglo da se uradi, makar anonimno.


MONITOR: Promocija mržnje, zajedno s mizoginijom i religijskim fanatizmom, sve je prisutnija u crnogorskom društvu, upozorili ste na Međunarodni dan borbe protiv fašizma i antisemitizma. Šta to govori o ovom društvu, njegovim vlastima i institucijama? 

GORJANC-PRELEVIĆ:Uvijek su državni zvaničnici i političari ti koji kreiraju atmosferu, kako mirnodopsku, tako i ratničku. Ova sad nažalost više vuče na ovu drugu. Mislim da se veoma neodgovorno zapostavlja značaj pomirenja u regionu i za crnogorsko društvo i za odnose sa susjedima, a i za učlanjenje Crne Gore u Evropsku uniju. Odnosi sa Hrvatskom su bez ikakve potrebe na najnižem nivou od devedesetih, samo zato što je to odgovaralo vlastima u Srbiji. Sad se ponovo zloupotrebljava slučaj zločinca Balijagića, koji je u bjekstvu, za potpirivanje međuvjerskih i međuetničkih sukoba na sjeveru Crne Gore. Politika da se namjerno nanosi šteta Crnoj Gori na njenom putu ka EU je očigledna. Svi pomagači takve politike su protivnici članstva Crne Gore u EU, kako god da se zvanično predstavljaju. Zanimljivo je i da aktivno bježe od optužbi nadležnih za govor mržnje, bilo tako što se kriju iza imuniteta, kao Marko Kovačević, ili tako što se ne registruju kao mediji u Crnoj Gori, kao portali koji slede politiku srpskih i ruskih vlasti.

Predrag NIKOLIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 15. novembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DR DUŠKO LOPANDIĆ, PROFESOR EVROPSKOG PRAVA I PREDSJEDNIK FORUMA ZA MEĐUNARODNE ODNOSE IZ BEOGRADA: Jedino predvidivo u Trampovoj budućoj politici je da je ona nepredvidiva

Objavljeno prije

na

Objavio:

Trampov pristup će ohrabriti „orbanovsku desnicu“ u Evropi- i možda pojačati neslogu. S druge strane, njegov negativni odnos odnosno ignorisanje EU, možda može da proizvede i efekat veće kohezije država članica- kako se to, na primjer, desilo u slučaju „bregzita“

 

 

MONITOR: Nakon pogibije 14-oro ljudi na Željezničkoj stanici u Novom Sadu, organizovani su protesti na koje je vlast reagovala privođenjima i hapšenjima. Mnogima je sve to izgledalo kao repriza događaja iz decembra 2023. Hoće li se, i ovog puta, pokazati da vlast ima uspješan način da suzbije nezadovoljstvo i revolt građanstva?

LOPANDIĆ: Radi se verovatno najvećoj nesreći ovog tipa koja se pamti u Srbiji. Nesreća se desila nakon velike rekonstrukcije stanične zgrade, koju su vlasti dva puta svečano otvarale. Ovo je skandaloznan slučaj, gde se mešaju različiti nivoi odgovornosti javnih vlasti i privatnih firmi uz učešće stranaca, veliki novac i korupcija, kao i drastična nekompetentnost i neodgovornost. Gotovo rendgen slika načina na koji SNS vlada Srbijom. Malo – malo, pa nam se nešto sruši na glavu – bilo fizički ili simbolično. Od nesreće prošlo je već dosta dugo a da još niko od odgovornih investitora, izvođača ili nadležnih za nadzor nije čak ni pritvoren – sa izuzetkom aktivista koji su učestvovali u protestima zbog nesreće. Građani su s razlogom besni, a vlasti su odgovorile uobičajenim manipulacijama i odugovlačenjem. SNS je ubacio svoje ekipe da tokom velikog protesta u Novom Sadu prave štetu, kako bi za to optužili organizatore. Već viđen scenario. Nezadovoljstvo i revolt građana neće stati jer ni vlast neće prestati da proizvodi nepočinstva i skandale u serijama.

MONITOR: U izvještaju EK o napretku Srbije, nije primijećen značajan pomak. Ministarka Tanja Miščević očekuje otvaranje novog klastera do kraja godine, mada je to sasvim neizvjesno…Nakon toga, Aleksandar Vučić u obraćanju na samitu Evropske političke zajednice, više  puta je insistirao na strateškom pristupu u politici proširenja, u kontekstu globalnih promjena. Kako vidite dinamiku Srbija-EU i politiku proširenja?

LOPANDIĆ: Vučićeva politika je -u strateškim pitanjima, Srbiju dovela od parole „i Kosovo i EU“ do rezultata „ni Kosovo, ni EU“. Srbija se od 2021. godine nije pomerila u pregovorima sa EU. Ipak, zapazivši sa kašnjenjem da se geopolitička situacija u Evropi i svetu menja-a da je politika proširenja EU oživela, uključujući vesti o napretku Crne Gore i Albanije, Vučić obnavlja priču o ulasku Srbije u Uniju (ranije je samo ponavljao da smo „na evropskom putu“). Osim toga, već neko vreme je primetno tzv. puzajuće okretanje režima ka „političkom zapadu“, što se objašnjava nastojanjem vlasti u Beogradu da očuvaju zapadnu naklonost popuštanjem u nekim bitnim pitanjima (poput odnosa prema Kosovu u „dijalogu“ Beograd- Priština), kao i angažovanjem ili rasprodajom nacionalnih resursa (koncesija za kopanje litijuma, nabavke vojnih aviona u Francuskoj) i drugim merama, poput pomoći i prodaje oružja Ukrajini, jačanja saradnje sa Izraelom… Najnoviji izveštaj Evropske komisije potvrđuje utisak da u Srbiji nema bitnijeg napretka, što znamo. Geopolitika je bitna ali bitne su i reforme u suštinskim pitanjima demokratije, vladavine prava, slobode medija i sl., a u tome režim neće popustiti osim kada na to bude prisiljen. Sa Planom rasta za Zapadni Balkan EU je uvela jedan novi sistem „štapa i šargarepe“ u vidu direktne veze između obećanih koraka u reformama i isplate finansijske podrške. Videćemo kako će to funkcionisati u praksi.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 15. novembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DRAGAN JOVIĆEVIĆ, REDITELJ I TEORETIČAR FILMA: Topli film

Objavljeno prije

na

Objavio:

Topli film je nastao iz ogromne istorijske građe koju sam već posjedovao, i nakon fantastike i žanrova, kvir je bio nekako logičan slijed. Pitao sam se u koliko filmova se prepoznaju kvir osobe, osobine ili ponašanja, koliko se filmova tematski može povesti pod termin kvir

 

Hibridni dokumentarac Topli film Dragana Jovićevića bavi se kvir fenomenom kroz čak 38 naslova iz jugoslovenske i srpske kinematografije. Topli film imao je premijeru u Solunu, a prikazan je na mnogim festivalima – u Splitu, Paliću, Novom Sadu, Bangkoku, Pekingu, Berlinu, Londonu, Tel Avivu, Ljubljani, Sarajevu, Hagu… Podgorička publika mogla je da ga pogleda na UnderhillFestu i na Nedjelji prajda.

Dragan Jovićević je doktorirao na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu iz oblasti teorije filma, a osnovne studije završio i na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. Autor je kratkih filmova, video radova i instalacija. Osnivač je nezavisne produkcijske kuće Greifer. Objavio je nekoliko filmskih knjiga, jedan roman, brojne kratke priče, pripovijetke, naučne studije i eseje. Urednik je rubrike Kultura u nedeljniku Radar. Ranije je istu funkciju obavljao u NIN-u, Danasu, a bio je i urednik dokumentarnog programa na TV Avala. Takođe je filmski kritičar Radio televizije Srbije.

MONITOR: U istoriji jugoslovenske i srpske kinematografije pronašli ste 65 filmova sa kvir tematikom. Zanimljiv je podatak, koji je na samom početku „Toplog filma“, da postoji scena poljupca dvojice muškaraca u filmu  Čiča Ilije Stanojevića iz 1911. godine. Šta Vas je inspirisalo da se bavite kvir odnosima kroz istoriju kinematografije?

JOVIĆEVIĆ: Više toga. Prvo, Topli film je logičan produžetak mojih ranijih teorijskih radova u kojima sam se bavio reistorizacijom jugoslovenske i kasnije srpske kinematografije, iz različitih perspektiva. Tako sam 2014. napisao knjigu Izgubljeni svetovi srpskog filma fantastike s Jovanom Ristićem u kojoj smo tražili sve momente gde je fantastika ušla u ovdašnje filmove i otkrili još impozantniji broj od gotovo 250 filmova, što dugih što kratkih. Odmah zatim, doktorirao sam na Fakultetu dramskih umetnosti sa tezom o žanrovima u srpskoj kinematografiji, što je objavljeno i kao knjiga nekoliko godina kasnije. Topli film je nastao iz ogromne istorijske građe koju sam već posedovao, i nakon fantastike i žanrova, kvir je bio nekako logičan sled. Pitao sam se u koliko filmova se prepoznaju kvir osobe, osobine ili ponašanja, koliko se filmova tematski može povesti pod termin kvir. I naravno, sasvim mi je jasno da će to biti film a ne knjiga ili naučna publikacija, jer  su kvir likovi prosto filmičniji. S druge strane, često čujemo priču o cenzuri nekog filmskog sadržaja zbog gej likova, da je neki glumac odbio da igra gej osobu ili da mlade reditelje te tematike, koje su goruće u svetskoj kinematografiji, uopšte ne interesuju. Ili ih interesuju, ali ne dobijaju finansijsku podršku za njihovo nastajanje. To je sve otvorilo pitanje homofobije, kojim sam na drugom planu hteo da se ovim filmom bavim.

Miroslav MINIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 15. novembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo