SNS je najveća stranka u Evropi po broju članova. Tu niko nikom ne veruje i takva jednopartijska država, kreirana od cigala interesa, najbliža je piramidalnoj šemi. Opšte je mjesto da piramidalne šeme ne mogu vječno da traju. Tako je i sa SNS-om. Ti ljudi žive za danas, bez želje da pogledaju u budućost, gdje postoji kraj takvom poretku

MONITOR: U Srbiji, stranke koje ne učestvuju u vlasti zbunjuju potencijalno biračko tijelo čestim insistiranjem da nisu svi „prava opozicija“.  Još postoji  i podjela na „bojkot opoziciju“ i onu koja je izašla na prošlogodišnje parlamentarne izbore. Kakav je Vaš stav o tome?

MOVSESIJAN: Kada je režim koji drži sve poluge vlasti populistički, onda se građani iz pozicije tog režima dele na „nas“ i „njih“: gde se svi koji nisu saglasni s takvim poretkom i kritički se odnose prema takvom načinu vladavine, tretiraju kao neprijatelji ili čak izdajnici. Takav odnos se onda prenosi i na političke partije koje nisu deo režima. Problem je u Srbiji nastao zato što se takva podela, verovatno usled vremena trajanja ovog režima, spustila i na međusobni odnos političkih partija u opoziciji. Tako  se podela na „nas“ i „njih“ može videti i tamo gde joj nije mesto. Svako ko na taj način radi, pravi grešku, pokušavajući da se protiv populizma bori populizmom.

Takođe, princip ovakvog populističkog režima je u tome da se uništi politika, zbog čega često Vučićev režim nazivam „nepolitičkim“. Zato se zalažem sa kreiranjem jasnih politika i jasno političko profilisanje političkih partija. Na tim politikama moguće je  zasnovati udruživanje ili čak neophodno ukrupnjavanje političkih organizacija, što bi rezultiralo jasnijom slikom političkog neba Srbije. Na taj način će i građani lakše prepoznati opciju koja im odgovara.

MONITOR: Vaša stranka je, početkom godine, izašla sa stavom da jedino opozicija,  u jednoj koloni, može da se suprotstavi režimu. U međuvremenu, opozicione partije i pokreti su išli na dva kolosjeka u pregovorima s vlastima oko izbornih uslova, a neki se već udružuju i najavljuju zajednički izlazak na izbore, dok drugi još nemaju odluku o tome. Šta će izabrati Nova stranka?

MOVSESIJAN: Neko je u jednom trenutku proglasio da su izborni uslovi glavna tačka političke borbe u Srbiji. Od tada se mesecima, čak godinama, bavimo nemogućom misijom: da od autokrate dobijemo izbore, primerene nekoj zemlji zapadne demokratije. Paradoksalno je očekivati da autokrata postane manje autokrata. Dalje, očekivalo se da će evroparlamentarci izvršiti pritisak na režim da poboljša te izborne uslove, koji su zakonski solidno regulisani, ali se ti zakoni ne sprovode ili se krše tokom svakih izbora. I tu je došlo do apsurda jer su neka od rešenja koja su ponuđena od strane dela opozicije bila skoro pa nemoguća i nigde primenjena do sada. Da je opozicija sela i zajedno kroz dijalog iznedrila kvalitetna rešenja u okviru postojećih zakona, rezultat bi bio daleko bolji.

Sve ovo je još jedan pokazatelj da u Srbiji nedostaje dijalog. Ne dijalog koji je sam sebi svrha, nego onaj koji predstavlja proces kroz koji se dolazi do jedinstvenog fronta u političkoj borbi protiv populističkog režima. Sada imamo situaciju koju smo imali pred prve višestranačke izbore jer je parlament faktički jednostranački. To je dovelo i do toga da se sva sredstva za finansiranje političkih stranaka sliju samo u jednu kasu. Da bi došlo do promene, neophodno je maksimalno jedinstvo opozicije, koje se jedino može postići kroz dijalog. Što se tiče Nove stranke i mene, ostaćemo dosledni i insistiraćemo na tome.

MONITOR: Dosta je bilo nezadovoljstva u vezi s posredovanjem evroparlamentaraca koji su rekli da su dijalog i njihovo posredovanje, završeni. Neki su se i povukli iz tih razgovora i neće učestvovati u primjeni dogovorenog. Ima li Nova stranka interes da učestvuje u procesu primjene onoga na šta je vlast pristala?

MOVSESIJAN: Platforma koju je iznedrila grupa stranaka, zajedno s Novom strankom, bila je bazirana na postojećim zakonima. Ono što je prihvaćeno jeste kompromis koji, naravno, nije idealno rešenje, čak pokazuje koliko režim ne uviđa ključne tačke problema. Ipak, mi smo delegirali da ljudi od struke, oni koji se bave medijskim zakonima, pravima, pa i novinarstvom, kao nezavisni stručnjaci učestvuju u radu tela koje je određeno za nadzor rada medija do izbora. U suštini, nisu u pitanju političari i političke stranke koje će učestvovati u tom procesu, nego ljudi iz nevladinog sektora i ljudi iz struke.

MONITOR: Ove dogovore potpuno je zasjenilo najnovije produbljivanje afera i slučajevi „Jovanjica“, „Belivuk“, „Dijana Hrkalović“ „Pandorini papiri“… Kako Vam izgleda pravosudni efekat prvobitno medijski plasiranih inkriminišućih sadržaja?

MOVSESIJAN: Kada imate ovakav politički poredak i kada poništite granice između osnovnih stubova društva, dobijete društvo u kome kriminal pronalazi slobodan put između institucija i lagano se u njih inkorporira. Izbrisana je granica između zakonodavne i izvršne vlasti, a sledstveno tome, vrlo brzo inficirano je i pravosuđe. Logično je da je novinarstvo takođe uletelo u vrtlog korupcije i da se ceo sistem ovog režima pretvorio u propagandu, koja u naletima podseća na rijaliti. Posledica takvog stanja jeste činjenica da je jedan deo opozicionih političara bukvalno preuzeo na sebe posao novinara. Tako imamo svakodnevne konferencije za novinare, na kojima se otkriva i ukazuje na mnogobrojne afere koje pritiskaju društvo i vode u teror. Problem je u tome što, ionako zaplašen narod, takvim gestom neretko dodatno zaplašimo. Posebno kada u ishodištu građani uvide da se nijedna afera ne razreši i ne dobije sudski epilog. To stvara dodatnu sliku nadmoći kulta ličnosti, izgrađenog oko Aleksandra Vučića.

Građanima Srbije potrebno je dati nadu koja uklanja strah od promena, tako izraženu osobinu u ovim krajevima.

MONITOR: Od kako je Aleksandar Vučić postao najmoćniji političar u Srbiji, povremeno se njegovi bliski saradnici, oglašavaju sa informacijama o planovima da se na njega izvrši atentat. Ovih dana je o tome govorila i premijerka Ana Brnabić. Kako Vama to izgleda?

MOVSESIJAN: I? Zar to nije isto kao i sve afere koje se svakodnevno otkrivaju? To je način vladavine Aleksandra Vučića i njegovog propagandnog tima. Svakodnevnim zatrpavanjem vestima prikriva se stanje u frižiderima građana Srbije, loš standard i tajni ugovori i finansije. Manji deo društva živi bolje nego što je živeo do sada, dok većina građana preživljava od danas do sutra. Najilustrativnija mi je slika Srbije, scena s otvaranja auto-puta Miloš Veliki, gde na bini imate neviđen kič, u prvim redovima funkcionere i privilegovane s preskupom firmiranom odećom, kao da su iz Holivuda ispali, a u pozadini siromašan narod koji, radujući se što se otvara auto-put, igra kolo. Ti ljudi, dovedeni kao dekor, moguće je da nikad neće proći auto-putem koji se tada otvarao. E, to je slika srpskog društva. Raslojavanje po auto-putu.

MONITOR: Vide li se, kroz svu tu „dinamiku“ u vrhovima vlasti, interesne grupe koje pretenduju da ugroze poziciju Aleksandra Vučića ili se radi o nečemu drugom?

MOVSESIJAN: SNS je najveća stranka u Evropi po broju članova. Normalno je da tu niko nikom ne veruje i da je takva jednopartijska država, kreirana od cigala interesa, najbliža nekoj piramidalnoj šemi. Opšte je mesto da piramidalne šeme ne mogu večno da traju. Tako je i sa SNS-om. Ti ljudi žive za danas, bez želje da pogledaju u budućost, gde postoji kraj takvom poretku. S druge strane, tu su ljudi koji će živeti pored nas i kada sve ovo prođe. Zato koncept opozicije ne sme da bude usmeren na osvetu i revašizam prema velikom delu onih koji su danas moderni robovi, pritisnuti životnim problemima. Kada se bude izvukla prva cigla iz tog piramidalnog sistema, poleteće mnogi na sve strane, bežeći od, sada novog straha, a to je da se piramida ne sruši baš na njih. Za sada propaganda režima sama kreira lažne neprijatelje u svojim redovima, što očigledno ništa ne znači u stvarnosti.

MONITOR: Spekuliše se da će sljedeći ambasador u Beogradu biti  Kristofer Hil, koji je  bio i u timu Ričarda Holbruka, američki izaslanik za Kosovo, kasnije i ambasdor u Sjevernoj Makedoniji i Albaniji… Da li je to  poruka američkog državnog vrha kada se radi o politici nove administracije SAD-a prema Srbiji i Zapadnom Balkanu?

MOVSESIJAN: Dovoljno je pogledati da se odustalo od Vašingtonskog sporazuma, da bi se video zaokret u politici SAD-a u odnosu na Srbiju. Nakon poraza Trampa na izborima u SAD-u, kao da je krenula lavina slabljenja populističkih lidera i u Evropi, pa i svetu. Da sam na mestu Vučića, bio bih zabrinut. Za sada se on oseća lažno spokojan, jer postoje važniji igrači pod svetlima promena koje slede.

MONITOR: Da li su ideje, o kojima je govorio Aleksandar Vulin, kada je objašnjavao šta je to „srpski svijet“, izvodljive i koliko su opasne za druge, pa i za Crnu Goru, a koliko i za Srbiju?

MOVSESIJAN: Vulin svojim izjavama služi da u sistemu vlasti Aleksandra Vučića, njega učini faktorom stabilnosti. Danas ta skaska dovodi do povećanja netrpeljivosti prema susedima, ali i do znatnog povratka izražene ksenofobije u Srbiji.

Nova stranka se zalaže za jasnu regionalnu saradnju, bez koje nema budućnosti, demokratizacije društva i, ako već hoćete, ulaska u EU. Na primer, čemu naoružavanje vojske država u regionu, što se te države naoružavaju kao da će sutra međusobno voditi rat? Zar nije u interesu stabilnosti i dobrosusedstva, zajednički graditi odbrambene sisteme i usmeriti se na probleme u bezbednosti koje samo zajedno možemo rešiti? Ili, makar ih bolje rešavati. Poplave, požari, zemljotresi i slične katastrofe ili vanredne situacije pokazale su da je saradnja u saniranju ovakvih problema preko potrebna i mnogo važnija nego da se naoružavate za neke komšijske ratove, do kojih neće ni doći. Ni organizovani kriminal, koji ne prepoznaje granice u regionu, ne može biti problem pojedinačnih država. To je takođe naš zajednički problem, za koji sigurno možemo zajedno pronaći i rešenje. Zato, preporučujem tri leka: dijalog, dijalog i dijalog.

Nastasja RADOVIĆ