Kako će se na region reflektovati potpisivanje sporazuma između Srbije i Kosova i izvinjenje Tomislava Nikolića BiH.
AZEM VLASI, ADVOKAT I POLITIČKI ANALITIČAR, PRIŠTINA
Najveći iskorak
– Sporazum između Kosova i Srbije postignut posredstvom EU višestruko će pozitivno uticati na stanje u odnosima između naših dviju država, ali i u regiji. Za Kosovo je dobro što se ovime prekida stanje ,,zamrznutog konflikta” i ovaj dio teritorije reintegrira u njezin ustavni sistem. Za Srbiju je dobro što predstavlja najveći korak do sada u stvarnoj normalizaciji međudržavnih odnosa sa Kosovom, iako se u Beogradu još za neko vrijeme neće odustati od stare retorike po pitanju Kosova. Srbija ovime skida jedan teret sa sebe i brže će ići ka evropskim integracijama.
Za stabilnost u regiji je dobro, jer popuštanje tenzija između Kosova i Srbije relaksira odnose i u samoj regiji.
Ovaj Sporazum pomaže da dvije zemlje paralelno brže koračaju ka evropskim integracijama i ne prave smetnje jedna drugoj na tom putu.
Srbija ovim ,,de facto” prihvata realnost da je Kosovo njoj susjedna država te da nema koristi ostati na starim pozicijama negiranja te realnosti. Žalosno je što je Srbija do sada izgubila dragocjeno vrijeme u prihvatanju te činjenice i brzoj normalizaciji odnosa sa Kosovom.
Ovaj će Sporazum biti od koristi i za srpsku zajednicu na Kosovu. Srbi će na Kosovu uspješnije pronaći svoje mjesto u ustavnom sistemu Kosova i nesmetano ostvarivati svoja prava koja im se garantuju i neće nastaviti život u neizvjesnosti, u procjepu između lažnih nada koje im je davala Srbija i realnosti u kojoj žive. Kosovsku vlast i Albance čini odgovornijim za položaj srpske zajednice na Kosovu. Dobri odnosi između Srbije i Kosova čine ugodnijim i život Srba na Kosovu.
Naravno da će biti i problema u implementaciji ovoga Sporazuma. Otpora će biti od nekih grupa Srba sa sjevera koji su se za ovih godina dobro okoristili od šverca, kriminala i bezakonja. Ali, ukoliko je vlast u Beogradu iskreno posvećena implementaciji Sporazuma, ti će otpori relativno brzo splasnuti.
Ovo je dobar početak, najveći iskorak do sada u normalizaciji međudržavnih odnosa između Kosova i Srbije, ali na tom putu ima još mnogo posla.
GOJKO BERIĆ, KOLUMNISTA OSLOBOĐENJA, SARAJEVO
Tri dežurne etničke istine
– Sporazum koji su u Briselu postigli premijeri Ivica Dačić i Hašim Tači predstavlja nešto najbolje što se u ovom trenutku moglo dogoditi u našem politički trusnom regionu. To bi trebalo da važi i za izvinjenje predsjednika Tomislava Nikolića, pod uslovom da računamo na razumnu, objektivnu percepciju ovih događaja. Ali, u BiH ni o čemu ne postoji saglasnost, čak ni o činjenici da je u proljeće lišće na granama zeleno. Poznato je da BiH, zbog opstrukcije srpskog člana državnog Predsjedništva, nije priznala nezavisnost Kosova. Bošnjačka i hrvatska javnost pozdravile su sporazum Beograda i Prištine, ali je u udruženjima Majke Srebrenice i Žene Srebrenice Nikolićevo izvinjenje primljeno hladno, čak s podozrenjem. Ove paćenice, od kojih su gotovo sve izgubile cijele porodice, ne zaboravljaju šta je Nikolić govorio proteklih godina, uključujući i njegov nedavni istup na Generalnoj skupštini UN u Njujorku, kada je Haški tribunal uporedio sa inkvizicijom.
Na loš prijem naišla je i izjava premijera Dačića kako kosovski Srbi nisu najvažnija briga za Srbiju, te da Srbija i prema Dejtonskom sporazumu „ima obavezu da brine o više od milion Srba u Republici Srpskoj”. Vodu je dodatno zamutio srpski član državnog vrha Nebojša Radmanović. On je odnekud izvukao nekakvu deklaraciju, navodno izglasanu u Narodnoj skupštini RS, koja „u slučaju da više od polovine članica UN prizna nezavisnost Kosova, omogućuje ovom entitetu da se otcijepi od BiH”. Dovođenje Kosova i RS u ovakvu vezu izazvalo je u Sarajevu frustrirajuće reakcije. Početkom ove sedmice oglasio se i kontroverzni vladika zahumsko-hercegovački i primorski Grigorije. On je u intervjuu B92 oštro zamjerio Nikoliću na izvinjenju i traženju pomilovanja za Srbiju zbog zločina u Srebrenici, tvrdeći da „Srbija nije imala veze s tim”.
Tri dežurne etničke istine o ratu i ratnim zločinima svakodnevno se sudaraju u medijima i na raznim tribinama, pa sami zaključite kako glasi odgovor na Monitorovo anketno pitanje.
DR FILIP KOVAČEVIĆ, PROFESOR UNIVERZITETA CRNE GORE Crne Gore
Đukanovićev značaj na Zapadu rapidno opada
– Jasno je, naravno, da je mnogo bolje kada se političari u regionu izvinjavaju nego kada prijete i kada potpisuju sporazume nego kada ih raskidaju. Međutim, treba imati u vidu i to ,,ko, kada, gdje i zašto” da bi se u jednom dužem roku mogli sagledati stvarni efekti tih poteza i odluka. Skeptičan sam da politička elita koja se sada izvinjava i sporazumijeva ima demokratski kapacitet da omogući da to izvinjavanje i ti dogovori imaju suštinski demokratski značaj za obične građane. Ista ta elita je bila dio ratničkih projekata, pa bi jedini demokratski odgovor koji podrazumijeva suočavanje sa ratnom prošlošću bila njihova lustracija, a ne učvršćivanje na političkoj sceni. Ovako ostaje sumnja da je sve što rade Tomislav Nikolić, Ivica Dačić i Hašim Tači politički oportunizam u funkciji pranja sopstvenih biografija pred Evropskom unijom.
U isto vrijeme, međutim, ovakvi potezi donose i jednu možda ne toliko
primijećenu, ali vrlo značajnu korist za demokratsku smjenu vlasti u Crnoj Gori. Naime, Milo Đukanović već godinama pokušava da zasluži podršku međunarodnih aktera tako što se samopromoviše kao figura od uticaja na određene političare u regionu. Sada kada ti političari ne samo direktno razgovaraju nego se i dogovaraju, Đukanovićev značaj za zapadne sile rapidno opada i one sa mnogo više simpatija gledaju na napore da se represivna mašinerija crnogorskog sistema dekonstruiše, da se država dekriminalizuje i da se stvore demokratski uslovi za fer izore. Jedan od nedavnih dokaza za to je i odnos zvaničnika Evropske unije prema aferi Snimak.
RADIVOJ CVETIĆANIN, DIREKTOR DANASA, BEOGRAD
Uvertira za novo povjerenje
– Dobro za Srbiju, dobro za region. I obrnuto: dobro za region, dobro za Srbiju. Priznaćemo – ove se dve rečenice ne mogu često čuti ni u Srbiji, ni u regionu. Na prostoru jugoistoka Evrope – ispunjenom inače svakovrsnim bliskostima – taj nedostatak poverenja je hronični socijalni i politički ideogram. Opšte mesto. Nakon Briselskog sporazuma i Nikolićevog izvinjenja za Srebrenicu, upravo nam se promena na tom ideogramu učinila kapitalnim učinkom ta dva gesta koja su okosnica vaše ankete. Promena koja označava zaokret – od nepoverenja ka poverenju.
Uzmimo samo poslednje decenije – Region i Srbija prošli su turobno uskustvo. Ispisaćemo samo srpske hipoteke: Milošević je doživljavan kao čudovište, Koštunica kao Milošević u fraku, Tadić kao Koštuničina bleda maska. Nikad lepe reči. I garnitura koja je danas na vlasti u Srbiji, bila je u regionu – sem, možda, u Crnoj Gori – dočekana kao strašilo kad je prošle godine pobedila na izborima. Rekli bismo, sa dosta razloga. Ništa ih nije preporučivalo za saveznike, ništa za prijatelje. Politička šok-terapija kojom su se neumoljivo odrekli nekadašnjih svojih politika (kad su uvideli da se sa njima ne može rešiti nijedan gorući srpski problem), te formulisanje i praktikovanje novih političkih koncepata, dramatično je, međutim, u susedstvu izmenilo poziciju nekadašnjih loših srpskih momaka. Brisel i srebreničko pokajanje dolaze kao klimaks.
Sad, dakle, šegrti najgoreg sa onog gornjeg spiska javljaju se u ulogama dobrih duhova Srbije, da pokažu jedno njeno drugačije, bolje lice. Paradoks jeste, i ironija istorije, ali to što gledate svojim očima, a možda im i ne verujete, jeste ipak to: uvertira za novo poverenje.
Poverenje kojem smo u ovoj izjavi dali centralno značenje suštinska je odrednica svake dobrosusedske politike. Bez nje nema mirnog Balkana, dinamike ekonomija, komunikacije i dijaloga ljudi. Eto, tu i cele filozofije onih rečenica sa početka teksta: ništa što je dobro za Srbiju nije loše za region. I obrnuto. Fenomen koji opisujemo imaće, međutim, vrednost samo ako postane nepovratan.
Ima li realnih izgleda da, kad se skine patetika sa ovih iskaza, ta i takva politika uspe? Ima. Usuđujemo se reći da ima, najpre stoga što se realizam – u skoro nezamislivim količinama – naselio u srpsku politiku. Za današnju realnu srpsku politiku Kosovo je srpska prošlost, a zločini činjeni u srpsko ime u poslednjim ratovima zločini su koje nema smisla gurati pod tepih. Tako treba pročitati Dačićev paraf u Briselu i Nikolićevu izjavu o Srebrenici. Region, u tome smislu, nije bez svojih obaveza i odgovornosti prema Srbiji koja je letvicu digla visoko. Očekivati realizam i sa te strane – ništa više, i ništa manje – bilo bi verovatno dovoljno da proces koji je upravo otvoren ostane živ.
Veseljko KOPRIVICA
U SJEĆANJU4 sedmice
Izdvojeno2 sedmice
INTERVJU3 sedmice
DRUŠTVO3 sedmice
DRUŠTVO3 sedmice
Izdvojeno2 sedmice
Izdvojeno3 sedmice
Izdvojeno3 sedmice