Velikosrpski i velikocrnogorski. Sličnosti i razlike
Nacionalizam je jedan od najkompleksnijih fenomena našeg vremena. A u ovoj kompleksnosti, VremeProstor je faktor, koji je najdublji i najznačajniji, za njegovo ispravno razumevanje. To najbolje pokazuju tri stvari koje slede.
Prvo, podsećanje na nešto što je skoro zaboravljeno. I pored razlika koje i danas u tome postoje, u većini zemalja, iskustava i jezika, nacionalizam je danas negativna pojava, pojam i termin. Ali nije uvek bilo tako. Postoje VremenaProstori u kojima je nacionalizam bio pozitivna, čak veoma pozitivna pojava. Podsetimo samo na antikolonijalne i antiimperijalističke, nacionalne i nacionalističke, oslobodilačke pokrete Afrike, u drugoj polovini XX veka, što i nije bilo toliko davno. A samo pre sto, sto pedeset godina, tako je bilo i na Balkanu. Regionu koji je u novije doba, a posebno u poslednjoj deceniji XX veka, ovo pozitivno, stubokom preokrenuo u negativno, čak krajnje negativno značenje. Ovoliko se moralo reći, da bi se i prema nacionalizmu bilo fer.
Drugo, još važnije, nacionalizam, posebno onaj negativni, jeste gotovo u potpunosti apsorbovan svojom lokalnom dimenzijom, sukobom i opsesijom, ali su i ova njegova lokalna dimenzija, sukob i opsesija, čak i kada ovaj to ne zna ili ne želi da zna, po pravilu, samo podređeni i instrumentalizovani deo jedne mnogo veće, međunarodne i svetske dimenzije. Od naše male velike šizme montenegrine, unutarpravoslavnog, srpsko-crnogorskog spora i sukoba, boljeg primera za to teško da može biti. Inkubirala u drugoj polovini XIX i prve dve decenije XX veka, prvi put eksplodirala tokom i krajem prvog svetskog rata, nakon toga povremeno smirivana, povremeno iznova aktivirana, poslednji put evo iznova aktivirana, pa i razjarena u potonjih trideset godina, ova šizma je celo vreme, zapravo, bila i ostala, gravitacija i instrumentalizacija velikih sila.
I treće, najvažnije, to je konkretno istorijsko VremeProstor svetskog kapitalističkog sistema, čiji smo i mi mali, veoma mali, ali, ipak, integrisani i podređeni deo. A to je VremeProstor poznosti i iscrpljenosti, krize i nereda, haosa i nasilja. Istorija je uvek složena kombinacija ponavljanja i promene, a nikada samo ponavljanje, ni samo promena. Malo je onih koji ovu složenu kombinaciju uopšte vide. O dvorskim servisima korumpirane nauke, akademije i medija, da i ne govorimo. Ali čak ni oni koji ne žele da vide, danas ne mogu da sakriju haos i nasilje počinju da zapljuskuju i same vašingtonske i ine centre ovog sistema, ne više samo udaljene balkanske i slične periferije. Kapitalizam danas sve više postaje kapitalizam-fašizam. Nacija i nacionalizam, ili identitet, kako se to danas pomodno kaže, iznova glavni target i alat ovog sistema, koji sve više prelazi u neko novo i veliko nasilje.
Tek sada možemo da kažemo i nešto o našoj maloj i jedinoj, i o dva njena fratricidna šizmatika, velikosrpskom i velikocrnogorskom nacionalizmu, iz naslova i podnaslova ovog teksta. Pri tome, i ovde ćemo se ograničiti na samo tri najznačajnije stvari.
Prvo, na samom početku, objasnićemo onu sličnost i onu razliku. Počećemo od razlike, nju je lakše razumeti, pa ćemo na ovu nadovezati sličnost, nakon ovog nadovezivanja, i sličnost će postati jasnija. Za razliku od velikosrpskog nacionalizma, čiji je tragični, zločinački, pa i genocidni rezultat, i to čak dva puta u jednom jedinom veku, najpre u Drugom svetskom ratu 1941–1945, a zatim i u postjugoslovenskim ratovima 1991–1999, na žalost, dobro poznat, naime, velikocrnogorski nacionalizam, ne samo da takav rezultat nema, nego je malo verovatno da uopšte može i da ga ikada proizvede. Razlog nije u sferi morala, dobra i zla, nego je u sferi demografije, rasporeda i kapaciteta. Srba i Crnogoraca. U Crnoj Gori i u regionu. U tom smislu, ono veliko u velikocrnogorstvu, ne odnosi se na vanjsko nasilje, ratove i teritorijalna osvajanja, za ova Crnogorci jednostavno nemaju kapaciteta, i u tome je važna razlika između velikosrpstva i velikocrnogorstva, nego se odnosi na permanentno unutrašnje nasilje, negaciju i diskriminaciju nad drugima, a posebno nad svojim najbližim, crnogorskim Srbima.
Drugo, i ovo potonje, unutrašnje velikocrnogorstvo treba još malo i dodatno da se precizira. I ono, naravno, u globalnom i lokalnom, dakle glokalnom VremenuProstoru. Unutrašnje velikocrnogorstvo, kako je gore opisano, naime, sasvim je novijeg datuma. Sa opisanim unutrašnjim, sistemskim i sistematskim, institucionalnim i vaninstitucionalnim političkim nasiljem, ono se prvi put u istoriji pojavljuje, a onda i razvija i eskalira tek od 2006, to jest od referendumske obnove državne nezavisnosti Crne Gore (pojava u toku Drugog svetskog rata bila je ipak samo epizodna). Sve do tada, unazad skoro stotinu godina, a posebno u mračnim i teškim 1990-im, crnogorski nacionalizam, indipendizam, bio je pozitivan, odbramben i patriotski, u nekompromitovanom smislu ove reči. Od 2006, međutim, od kada je deo nekadašnjih indipendista, prihvatio da služi kao vanjska prevarna maska, svita i ikebana, na dvoru našeg Vrhovnog oligarha, u njegovom hibridnom autokratskom režimu, i u njegovoj beskonačnoj kapitalističkoj mafiokratiji, taj deo nekada pozitivnog, odbrambenog i patriotskog crnogorskog nacionalizma, opet u nekompromitovanom smislu ove reči, preobratio se u nešto najgore, naime u udarnu pesnicu jednog sasvim novog, krajnje opskurnog, reakcionarnog i agresivnog, unutrašnjeg velikocrnogorskog nacionalizma, u gore opisanom i preciziranom smislu ove reči.
Najzad, treće, gore je upravo rečeno da su vanjsko nasilje, ratovi i teritorijalna osvajanja, u slučaju velikocrnogorskog nacionalizma, zbog onih demografskih razloga, malo verovatni. Sada treba još i ovo da se precizira. Zbog čega, naime, samo malo verovatni, a ne i nemogući? Pa jednostavno zbog toga što je Crna Gora 2017. postala članica NATO pakta. Ali to je već tema za neku novu kolumnu. Ovde, radi nužnog završetka ovog teksta, još samo nekoliko rečenica. Najpre, na već započetu haotizaciju i violentizaciju svetskog kapitalističkog sistema, najdirektnije se nadovezuje već započeta, ali i sve nepredvidivija i sve opasnija haotizacija i violentizacija međunarodnog sistema, u ovome, naravno, i samog NATO pakta. Zbog toga nije teško zamisliti ni neku potpuno novu, nasilnu prekompoziciju savremenog sveta, Velikog Zapada, recimo, kojeg bi deo bila i naša mala i jedina, prvi put u svojoj istoriji na strani velikosilskih nasilnika. Zbog toga ni ovu opciju ne treba isključiti kao potpuno nemoguću. Mada, i u tom slučaju, ona ostaje malo odnosno manje verovatna. I u tom slučaju, naime, Velika Srbija, Velika Hrvatska i Velika Bugarska, o Velikoj Nemačkoj, Velikoj Americi i Velikoj Rusiji ili Kini da i ne govorimo, na temelju već stečenog istorijskog know-how ove vrste, bile bi mnogo verovatnije.
Milan POPOVIĆ
Izdvojeno3 sedmice
INTERVJU4 sedmice
INTERVJU4 sedmice
DRUŠTVO4 sedmice
Izdvojeno4 sedmice
DRUŠTVO4 sedmice
Izdvojeno4 sedmice
DRUŠTVO3 sedmice