Pobune bukte svuda i samo je pitanje – kada će se i na koji način, sve to politički uobličiti u platformu koja preuzima državu

MONITOR: Predsjednik Srbije je konačno osnovao Pokret za narod i državu….Koja je glavna populistička karta na koju sada igra Aleksandar Vučić?

ATANACKOVIĆ: Građani Srbije su u poslednja tri meseca jasno videli s čime on raspolaže. Jedino što je izvesno “njegov narod” je ona gomila bitangi koje je slao na blokade i podsticao ih da gaze ljude kolima. Ostalo su plaćeni, ucenjeni, uplašeni ljudi izgubljenog moralnog kompasa-i naravno da je trajanje ove vlasti dovelo do velikog porasta broja takvih ljudi. Ovaj režim jeste proizveo teške moralne poremećaje u društvu, ali ne može se ta poremećenost uobličiti u politički pokret. Vučić vlada isključivo silom, a to teško da može da bude dovoljno kada ljudi postanu svesni svoje slobode. Njegove karte su uvek iste. Pokušao je da preti kobrama i lojalistima, da podmiti studente kreditima za stanove, da sebe predstavi kao žrtvu… Ništa od toga nije prošlo. Pobune bukte svuda i samo je pitanje – kada će se i na koji način, sve to politički uobličiti u platformu koja preuzima državu.

MONITOR: Predsjednik se nedavno pohvalio pismom njemačkog kancelara Olafa Šolca. I dalje nema ozbiljnije javne kritike a kamoli pritisaka na zvanični Beograd iz EU centara moći. Da li se procjenjuje da je Vučić i dalje u stanju da garantuje „mir i stabilnost“ ili se radi o zaokupljenosti EU krupnijim problemima –kao što su prijetnje iz Vašingtona?

ATANACKOVIĆ: Dirljivo je videti da jedan odlazeći režim dobija podršku od odlazećeg kancelara. Nikom normalnom u Evropi ne može da odgovara da u svom komšiluku ima kriminalni režim-niti da se vlade država u kojima žive, prema tom režimu odnose kao prema nečem normalnom. I naše prethodno spomenuto pismo imalo je, između ostalog, i svrhu da obavesti evropsku javnost o prirodi naprednjačke vlasti, pa i da se ponudi uvid u odnos evropskih država prema tom režimu. Građani Evrope morali bi da znaju kada njihove vlade-posebno u sumanutom trenutku u kojem se svet nalazi, učestvuju u održavanju opasnog režima koji ugrožava bezbednost ne samo građana Srbije već i cele Evrope. Dobio sam informaciju da je jedan važan evropski dnevni list odbio da objavi naše pismo jer je vlasnik lista umešan u prodaju oružja Srbiji.

MONITOR: Obilježili ste 100 dana građanske akcije „Most ostaje“. Stari savski most bi trebalo da je dio Memorijalnog kompleksa Staro sajmište, prvog sajamskog kompleksa u Jugoslaviji, ali i logora za Jevreje 1941-42. Kako objašnjavate višedecenijski nemar prema tom Memorijalu, a sada i odluku da se most kao dio Memorijala ukloni?

ATANACKOVIĆ: Ovo je zapušteno društvo. Zapuštenost seže decenijama unazad u sve prethodne sisteme, ne samo kad je Sajmište u pitanju. Naravno, ovo što se sada dešava je državni kriminal, ali upravo je ta višedecenijska zapuštenost omogućila i olakšala da se koruptivni poslovi danas odvijaju nesmetano, da se pronađu ili stvore rupe u zakonu, i da oni za zaštitu zaduženi postanu primarni instrument za rušenje Beograda. Gradski Zavod za zaštitu spomenika je tokom poslednje decenije omogućio rušenje više beogradskih zdanja od nacističkog i savezničkog bombardovanja zajedno. I sada kad formalno postoji Memorijalni centar Staro sajmište, to  znači samo to da je oformljena još jedna “institucija” koja se bavi istorijskim revizionizmom, pod kojom su i dan danas paviljoni koji su nekad služili kao mrtvačnice ili mesta za egzekucije, restorani i teretane. Jedini paviljon, centralna kula, “rekonstruisan” je tako što je kula srušena pa na njenom mestu podignuta nova, lepša i starija. Nemački paviljon proizvoljno je proglašen za zdanje koje se nalazilo van logora, pa je zato srušen, a spomen park kraj Save uništen je za potrebe gradilišta nepoznate namene, divljački su preorane dokumentovane masovne grobnice žrtava Holokausta. Stari savski most nije deo memorijalnog kompleksa (ako se to što sad postoji uopšte moze zvati memorijalnim kompleksom) niti je zaštićeni objekat, iako je 120 hiljada građana podnelo zahtev za njegovo proglašenje za spomenik kulture još 2019. Namera da se Stari savski most ukloni tiče se isključivo namere širenja Beograda na vodi i koruptivnog posla kojim se Srbija zadužuje za više od 200 miliona evra, što kod inostranih što domaćih banaka, a što se sliva u privatne režimske džepove.

MONITOR: Sadašnja vlast  je prvobitne kampanje vodila na narativu o vraćanju važnim simbolima, i ličnostima istorije Srbije…Da li su zato simboli predratne i posljeratne Jugoslavije prvi na udaru?

ATANACKOVIĆ: Teško da se može govoriti o “vraćanju na istoriju Srbije”, ipak je to režim većinom sazdan od pojedinaca koji su morali da kupuju diplome, koji zabranjuju bibliotekama otkup knjiga štampanih na latinici, jednom od dva pisma kojim se srpski jezik piše. Mislim da je prvobitni poriv udara režima na jugoslovenske simbole naprosto kriminalne prirode – da se nešto time ukrade – a odmah za njim ide i poriv osvete. Osveta nad jugoslovenskim simbolima pre svega je povezana s time što je unutar granica te države bilo mnostvo vrlo raznovrsnih gradova, raznovrsnih istorija, podneblja, kultura i jezika. Ovo ovde je režim istih onih koji u svom provincijalizmu, ne geografskom već kulturnom, nikada nisu razumeli grad, pa su zato pokušali da mnoge gradove ubiju. Devedesetih su ubijali Vukovar, Dubrovnik, Sarajevo… Sada kad su sve te ratove srećom izgubili, ostrvili su se na gradove kojima su ponovo nametnuli svoju prostačku vlast. Podmladak radikalskog, espeesovskog i julovskog šljama koji su radili na ostvarenju krvave ratne politike devedesetih, oko sebe je okupio pohlepne i frustrirane-sebi nalik, koji čim vide grad odmah požele da nešto u njemu sruše, ukradu i upropaste. Tako su upropastili mnoge beogradske trgove, ulice, čitave kvartove, oteli su jedan veliki deo grada i pretvorili ga u glup konglomerat zgradurina koje su proglasili elitnim naseljem. To su nazvali Beograd na vodi, i to mu ime odgovara samo zato što se iz poplavljenih podruma tih solitera svakodnevno ispumpava mulj.

MONITOR: Smatrate da se akademski i stučni svijet nije dovoljno angažovao da zaštiti spomeničku baštinu. Ovih dana je vaš kamp posjetila delegacija Evrope Nostre…Ne koga se još oslanjate van Srbije?

ATANACKOVIĆ: Ako razum i građansko dostojanstvo još stanuju u Srbiji, to bi moralo da bude dovoljno. Građanska Srbija prvo mora da shvati može li sama na sebe da računa. Svako ko postavlja pitanje da li se nešto što je ugroženo moze sačuvati, mora to pitanje da postavi u prvom licu. Šta ja mogu da uradim. Poseta Evrope Nostre bila je važna jer smo upoznali stručnjake za kulturno nasledje sa slučajem gde se jedan lokalitet od građana i grada otima policijskom silom, radi ostvarenja projekta organizovanog kriminala. I to se sve na licu mesta vidi i razume. Aleksandra Zantaki je u svojstvu izvestitelja UN, rekla da se na Starom savskom mostu krše ljudska prava. Jer pravo na sećanje, pravo na grad-je ljudsko pravo. Građani Beograda to moraju da shvate.

Režim je uzdrman

MONITOR: Vi ste sa grupom javnih ličnosti nedavno poslali otvoreno pismo zvaničnom Briselu u vezi sa događajima u Srbiji. Dobili ste odgovor komesarke za proširenje EU, Marte Kos. Ona je tu naglasila značaj inkluzivnosti i dijaloga, u dosta birokratskom tonu. Pozvali ste Kos da dođe u Srbiju i oda poštu žrtvama Nadstrešnice i pomenuli da se saznalo da je iz vrha EK ipak ovdje stigla konkretnija reakcija na apel ?

ATANACKOVIĆ: Verujem da je odnos prema Srbiji u velikoj meri odgovor na nepostojanje kredibilnog sagovornika. Opozicija u Srbiji za sve ove godine nije uspela da se nametne kao relevantan faktor koji nudi racionalna rešenja: prema Kosovu, sankcijama Rusiji, zločinima devedesetih… A i oni koji zastupaju nešto normalno gotovo uvek ostanu na političkoj margini. Evropa je, naravno, na pokvaren i eksploatatorski nacin- onda rekla: pa dobro, imamo ovog psihopatu za sagovornika koji će makar da isporuči što mu tražimo, a opozicione partije sem što su većinom politički nepouzdane, nisu u stanju da se konsoliduju ni oko čega. Pritom, nije bilo samo jedne prilike da neko veliko građansko nezadovoljstvo nisu uspeli da pretvore u poraz. Mislim da je važno sve to imati u vidu kada se govori o odnosu Evrope prema Srbiji. To jeste jedan podmukao odnos, ali u velikoj meri smo mi sami za to odgovorni. Sada, kad se na političkoj sceni Srbije pojavila jedna nova snaga, studenti, stvari se naravno drastično menjaju. Jasno je da je režim uzdrman, jasno je i da je odgovor režima nešto što ne može da se uskladi sa evropskim vrednostima, ali i to da su evropske vrednosti možda više no bilo gde u Evropi upravo u Srbiji sad na delu, kroz studentsku pobunu. Jasno je i da je odgovor komesarke za proširenje EU na naše pismo, skup stereotipnih birokratskih fraza i verujem da je i gospođa Kos toga svesna dok gleda sopstvene sugrađane koji ustaju protiv gradonačelnika Ljubljane čije firme-odnosno firme bliske njegovoj personi (kako čujem), učestvuju u Vučićevoj pljački veka – zvanoj Ekspo 2027.

 Studenti da  ponude rješenja za prelazni period tokom kojeg će se država dovesti u red

MONITOR: U autorskom tekstu za N. magazin iznijeli  ste -kako ste rekli, revolucionarnu i „utopističku“ ideju: da studenti u blokadama-na plenumima svojih fakulteta, predlože i izglasaju one koje smatraju najstručnijim za pojedine resore. To ste nazvali „ jednim, konačno, valjanim i autentičnim događajem srpske istorije“. Koliko će se čekati?

ATANACKOVIĆ: Svakako tu ima dosta neizvesnosti, ali ostajem pri stavu da u ovom času nema boljeg puta za Srbiju sem da se u redovima studenata koji nose ovu sveopštu pobunu ponude rešenja za prelazni period tokom kojeg će se drzava dovesti u red. Nije važno jesu li studenti sami u tome, važna je slika koja se šalje javnosti, slika jedne političke snage bez lidera-što je samo po sebi revolucionarno za ovo podneblje. Jasno je da se studentskim zahtevima ruši vlast da je sama-naizgled banalna floskula, da institucije moraju da rade svoj posao, za Vučića i njegovu bandu put ka dugogodišnjoj robiji. Niko dosad-za sve godine trajanja režima, nije Srbiju doveo bliže slobodi. To jeste jedna utopijska slika-da studenti u jednoj državi preuzmu vlast.  I ja bih tu utopiju podržao, makar samo zbog lepote i jedinstvenosti takve ideje. Neka bude država studenata. Naravno uz to idu I mnogi rizici, pitanja o funkcionalnosti demokratskih procesa… Revolucija može da znači i privremeno ograničavanje demokratije-što je svakako rizik, ali isto tako pitanje je i mogu li se ovde stvari okončati drugačije sem revolucijom? Ne znam postoji li pravna formula za smenu režima koji je ubio toliko ljudi, uništio toliko gradova i nakrao se tolikih para? Kako se smenjuje režim kojem se odmah po padu mora smesta-radi spasa i obnove društva, onemogućiti političko preživljavanje? Ipak, ono što me najviše zanima je: u kojoj meri su studenti-od kojih dolaze ponekad protivrečne poruke, spremni da se suoče s takvom temeljnom obnovom društva, pa i s revolucijom koju-neki od nas, posmatrajući kako se događaji odvijaju, sad naslućuju..

Nastasja RADOVIĆ