Naravno da će  rezultati izbora u Podgorici  biti na svoj način i ” lakmus papir ” stanja na republičkom nivou.  No, očekujem, ovi izbori neće baš u potpunosti razbistriti  podgoričku političku scenu

MONITOR: Bliže se podgorički izbori. Kako vidite saveze koji su za tu utrku napravljeni i kampanju koja je u toku?

PEPIĆ: Ovi  vanredni podgorički izbori privukli su najveći broj učesnika do sada . Primijetno je i  da u njima učestvuje najviše predizbornih koalicija. Naravno, one su legalne i legitimne, u nekim situacijama moglo bi se reći i poželjne, ali mislim da su ove i ovakve koalicije ” predizborni brak” većini političkih subjekata koji sačinjavaju, spas od njihovog političkog kraha . Prije da se udružuju zbog straha od birača. Slobodan sam reći, da se ove koalicije  stvaraju najviše iz ličnih razloga. Ako su već, kako nam se prikazuju, toliko  uvjereni  u svoje vizije i misije , dobro bi bilo da samostalno učestvuju, pa da se vidi koliko je onih koji ih podržavaju. Ovako,  kada se postigne neki izborni rezultat, na scenu  stupa njihovo pregovaračko i ucjenjivačko umijeće.
Što se tiče kampanje između učesnika , ona može da djeluje žestoko. Ali, ja sam očekivao još žešću. Poznato je da su ove podgoričke izbore  proizveli ne međupartijska  već unutarstranačka prepucavanja. Oni koji su se do nedavno kleli u ” vječna prijateljstva i saradnju ”  imaju i imali bi što reći jedni o drugima. Ostaje utisak bez obzira na ponekad žešću retoriku i prepucavanje , da i nijesu baš spremni da iznesu sve jedni o drugima. Drago mi je što su , bez obzira na prepucavanja političara , građani  sve imuniji na te pojave . Neka se taj i takav trend i nastavi.

MONITOR:  Jesu li izbori u Podgorici „sve samo ne lokalni“, kako je kazao Saša Mujović, ministar energetike koji predvodi kampanju za PES i Demokrate?

PEPIĆ: Pa dobro, zbog broja birača izbori u Podgorici, nemaju samo lokalni  već  širi značaj.   Podsjećam  da su  vanredne izbore u glavnom gradu  proizvela unutarpartijska pucanja u PES- u. Ovi izbori su poseban  test za PES , i tu sam saglasan sa g. Mujovićem. Mislim da je onaj prošlogodišnji uspjeh na junskim republičkim izborima  dobrano uzdrman.  Predviđam  da će PES izgubiti značajan broj birača na ovim podgoričkim izborima. Ne samo zbg nekih pogrešnih političkih poteza, već i zbog primjetno iznevjerenih očekivanja i nejasnoća oko primjene i programa Evropa sad 2.
Naravno da će  rezultati izbora u PG biti na svoj način  lakmus papir stanja na republičkom nivou. No očekujem da ovi izbori neće baš u potpunosti ” razbistriti ” podgoričku političku scenu. Smatram da bi bilo jako dobro da pokret Preokret  postigne dobar rezultat. Iskreno mislim da je Srđan Perić daleko najbolja ponude za ove izbore !

MONITOR: Može li se Podgorici dogoditi budvanski scenario, gdje nakon izbora nije moglo doći do konstituisanja vlasti?

PEPIĆ:.Naravno, postoji velika mogućnost i da nakon ovih izbora u Podgorici , politička situacija i dalje bude nejasna i nestabilna. Ne očekujem da bilo ko od takmaca na ovim izborima dobije  značajniju prednost. Opet podsjećam da su ove  izbore izazvali  oni koji su na prethodnim bili na zajedničkoj listi.  Poznavajući poprilično ove koji na njima učestvuju , sumnjam da će se oni baš onako lako dogovoriti. Umjesto  brzog uspostavljanja i funkcioniranja lokalnih organa vlasti u glavnom gradu , za mene ne bi bilo iznenađenje da Podgoričani u narednoj godini budu imali još jedne izbore. Ovako stanje je i u još nekim opštinama. Plašim se da će se takvo stanje nastaviti i dalje u društvu. Mi smo tipično partitokratsko društvo.  Pravi i praktično jedini izlaz iz toga vidim u uvođenju otvorenih izbornih lista. Da građani stvarno i direktno biraju svoje predstavnike, na lokalnom  na republičkom nivou. I da naši odbornici i poslanici stvarno budu izabrani glasom građana , a ne voljom političkih šefova ! Sa ovakvim izbornim sistemom i zakonodavstvom , samo ćemo se vrtjeti u krug

MONITOR: Kako sukobi unutar poltičke većine, te na relaciji predsjednik premijer Vlade utiču na funkcionisanje sistema i institucija?

PEPIĆ: Naravno da sukob predsjednika i premijera utiče na neke političke i društvene tokove. No meni to i ne djeluje kao nešto ” strašno i opasno “. Naravno da bi normalna i u opštem interesu kohabitacija bila poželjnija.
Kada pominjemo ovaj sada već žestoki sukob između Jakova i Milojka , ne mogu a da ne podsjetim  na ono antologijsko pitanje od prije skoro četiri godine , novinara Petra Komnenića , prilikom njihovog prvog javnog pojavljivanja u emisiji u kojoj su bili zajedno:  ” Momci stvarno , ko ste vi ?”. Stvarno nijesmo ni znali ko su. Samo su se nečujno i tiho pojavili u 42. Krivokapićevoj Vladi.
Ubrzo su i postali , iako su bili u toj expertskoj Vladi dovedeni  kaa experti , važni politički  faktori.
Obojica su htjeli da budu lideri. A dva lidera ne mogu biti nigdje , pa ni u stranci. Zato nije iznenađenje  što su oni od ” jednog pored drugoga ” , ubrzo prešli u fazu ” direktno jedan protiv drugoga “. To nije ništa novo za našu društveno- političku scenu. Samo radi podsjećanja:  ” Branko- Momo” ” Milo- Momo” „Sveto-  Milo… U  svakoj stranci je bilo toga. Takvi sukobi su  izazivali ozbiljne  krize , koje su, naravno, dovodile  i do izbora.
Aktuelni Predsjednik i aktuelni premijer  morali bi shvatiti i prihvatiti  da oni nijesu tu zbog sebe , već zbog građana. I da bi zbog opšteg interesa  trebali i morali da nađu u sebi snage i prevaziđu , ili zanemare lične sukobe i netrpeljivost. Niko nije toliko vrijedan da zbog njega trpi zajednica !

MONITOR: Nedavno je bila četvrta godišnjica od pada Demokratske partije socijalista. Kako ocjenjujete rezultate vlada koje su se potom smijenile?

PEPIĆ: Taj 30.08.2020. godine, iako može da djeluje kontradiktorno, donio je i mnogo toga  i nije. Najveći gubitnici smo mi koji smo se iskreno borili protiv onog i onakvog sistema. Dobro se zna što je bio i kakav je bio DPS do avgusta 2020.  Ali ovi koji su u ove četiri godine vladali , više nemaju pravo da sa DPS-om ” prikrivaju ” svoje činjenje i nečinjenje nakon toga. Rezultati i 42., 43. i ove 44. Vlade  daleko su od onoga što se ne samo trebalo , već i moralo uraditi.

MONITOR: Vidite li promjene?

PEPIĆ:  Konačno se nakon više od 30 godina , promijenila vlast. Što se pokazalo da nije ništa strašno , već naprotiv poželjno. Nažalost, mi smo umjesto promjena , dobili klasične zamjene. Neki od onih koji su bili žestoko protiv Mila , kada su dobili pozicije u mnogim stvarima su pokušali da budu kao on. Umjesto “originala ” dobili smo mnoge ” kopije originala “.
U nekim stvarima ne samo da se nastavilo po ” starom” , već je to i prevaziđeno. Naročito u  isključivo partijskom zapošljavanju i angažovanju.  Naročito u nekim bolje stojećim firmama, organizacijama , institucijama imamo samo partijska i porodična zapošljavanja. Nerijetko se može naći da u istoj firmi i državnim organima su zapošljeni i rade , od đeda do unuka. Imamo i slučajeve, da neko ko je bio direktor u nekoj firmi , a u međuvremenu postao poslanik , je sklopio ugovor sa firmom ( čitaj sobom) , da se ako mu istekne mandat  vrati opet kao direktor !
Ona ” sjaši Kurta…” nije baš bez neke !

MONITOR: Da li je demontiran Đukanovićev sistem?

PEPIĆ: Iako je bilo nekih pokušaja demontaže Milovog sistema,  na tome je malo,  moglo bi se reći minimalno urađeno. Sistem koji je uspostavio DPS i naročito Milo, nije praktično ni načet. Kao da i nije bilo želje i volje za tim. Ona 42. Vlada, koja je morala i trebala da bude politička , bila je  tzv. expertska. Onaj koji se najviše zalagao za tu i takvu Vladu experata, u njoj je bio  jedini političar i to potpredsjednik Vlade. On je  uz blagoslov i pomoć DPS- a formirao novu 43. Vladu. Koja je ne samo formalno, već i stvarno politički oživjela DPS.  U ovoj 44.Vladi i među članovima Vlade , a bogami i poslanicima vladajućih, naročito PES-a imamo i jedan broj onih , koji su bili u DPS- u , kada je bio na vlasti.
Teško je  očekivati da oni koji su učestvovali u stvaranju onog sistema, ili su ćutali, demontiraju taj  sistem Mnogi od onih koji su iskreno bili i borili se protiv đukanovićevog režima, skrajnuti su sa strane.
Ipak ima i dobrih pokušaja. Tu mislim prije svega na djelovanje Specijalnog tužioca i SPO- a. Ali ,  daleko od toga da to bude dovoljno.

MONITOR: Često ukazujete na ćutanje crnogorskih političkih vođa, na genocid u Gazi. Zašto ćute i čemu još ćute?

PEPIĆ: Niti mogu,  niti bih smio dati sebi za pravo , da ne podignem glas protiv onoga što izraelski režim radi Palestincima. Nad onim zločinima i klasičnom genocidu. Znam da ja kao jedinka ne mogu to da spriječim. Ali hoću da budem čovjek i da jasno i glasno kažem, stop tom genocidu nad Palestincima. Neću i ne smijem da ćutim ni o tome što su  zločinu i iživljavanju nad Palestincima pokrovitelji Izraela, zapadne velike sile.
Sramno i licemjerno je ćutati o tome.
Sramno je i licemjerno što i crnogorska politička elita, pa i neki NVO i raznorazni aktivisti o tome ćute. „Ubiše ” se dokazujući nam koliko su  beskompromisni borci za ljudska prava i slobode, a o Gazi ćute. Sramno je to i licemjerno!

Čast izuzecima. Kao izuzetak, ističem poslanika Nikolu Zirojevića  koji je, jedini od poslanika , htio da podrži peticiju građana i predloži donošenje rezolucije u CG Parlamentu. Njema stvarno svaka čast! A šta o ostalima reći?  Sem kako možete i smijete da ćutite  nad ubijenom i izmasakriranom palestinskom djecom?

Pored toga što neće da podignu svoj glas zbog dešavanja u Gazi, mnogi naši političari i javni poslenici  ćute na sve  što može direktno da ugrozi njihov lični interes. Ili  im  reagovanje može doprinijeti, da im se zakoče ili isključe  finansijski ventili.
Meni je najvažnije , bez obzira na posljedice  ono “rekoh i spasi dušu ” Kao onaj mrav u priči – „  da se zna na čijoj sam strani “!

Milena PEROVIĆ

Kada je Zapad potkopao rusko-ukrajinski sporazum, rat je poprimio svjetsko-političke razmjere. A igrači koji odlučuju na tom planu su Kina, BRIKS (Brazil, Rusija, Indija, Kina, Južna Afrika) i SAD

MONITOR: Njemački kancelar, Olaf Šolc, smatra da je neophodno brzo sazvati novu međunarodnu mirovnu konferenciju o prestanku rata u Ukrajini, ali na kojoj bi sada učestvovala i Rusija. Mogu li se predvidjeti rezultati tog novog pokušaja, s obzirom na Vaše stanovište da Rusija sada ratuje za novi svjetski poredak a ne – kao na početku, za „novu sigurnosnu arhitekturu u Evropi“?

MOČNIK: Izgleda da su ratni ciljevi Ruske federacije na početku bili da brzim udarom sruši režim u Kijevu, postigne neutralnost Ukrajine, zaustavi širenje NATO pakta i osigura ugodno rešenje za pobunjene oblasti na istoku Ukrajine. Režim nije pao, ali su se Rusi na pregovorima sa njegovim predstavnicima u Istanbulu početkom marta 2022. dogovorili više-manje u tom smislu. U tom trenutku je Zapad (tj. SAD sa saveznicima) hitno intervenisao preko Borisa Džonsona, zabranio ukrajinskoj vladi da se bilo šta dogovara sa Rusima i verovatno obećao izdašnu pomoć Ukrajini da protera rusku vojsku sa svoje teritorije. Evropska unija se smesta – i protiv svojih interesa – svrstala uz SAD i uključila u njihov „posrednički rat“ protiv Rusije. To je gurnulo EU u recesiju, a posebno je pogodilo Nemačku i njenu strategiju uvoza energenata i sirovina iz Rusije i izvoza visokotehnoloških proizvoda u Rusiju i Kinu. Nemačka sada vojnom industrijom pokušava da spase svoju privredu, pa nameće svoje oružje saveznicima, ali to nije dovoljno. Završetak rata u Ukrajini je u interesu Nemačke, ali o tome neće odlučivati ni EU ni Nemačka. Šolc rešava spoljnopolitički i unutrašnjepolitički debakl svoje vlade. Ali sumnjam da će uspeti. Kada je Zapad potkopao rusko-ukrajinski sporazum, rat je poprimio svetsko-političke razmere. A igrači koji odlučuju na tom planu su Kina, BRIKS (Brazil, Rusija, Indija, Kina, Južna Afrika) i SAD.

MONITOR: U tekstu, u okviru analize procesa u postsocijalističkim državama, pišete i o unutrašnjoj dinamici u Rusiji – između političke birokratije i oligarhije ruskih rentijerskih kapitalista i kao jedan od mogućih uzroka napada na Ukrajinu navodite i krah pokušaja „klasnog kompromisa“ između ove dvije dominantne grupacije?

MOČNIK: Uzroci rata u Ukrajini su složeni. Veoma sažeto bismo ih mogli opisati ovako. Rat u Ukrajini je izazvao kolektivni imperijalizam Zapada u opštim okolnostima dugotrajne krize kapitalizma i u specifičnim okolnostima koje su nastale različitim načinima na koje su vladajuće klase u Ukrajini i Rusiji obnovile kapitalizam.

U Rusiji je, posle haotičnog prvog perioda, državu preuzela birokratija bezbednosnih i represivnih organa i donekle disciplinovala domaći krupni kapital. Ruski kapitalisti su parazitska klasa, prisvajaju rente od prirodnih resursa i troše ih na luksuz i špekulacije na berzama i tržištima hartija od vrednosti. Kapital ne ulažu u proizvodnju, već su ga do rata prenosili u imperijalistički centar. Rusija je tipično podređeno kapitalističko društvo: izvozi energente, poljoprivredne proizvode, minerale i druge sirovine, poluproizvode, a uvozi visokotehnološku robu i robu široke potrošnje. Izuzeci su tehnologija proizvodnje nuklearne energije i vojna industrija. Pre nego što je Rusija intervenisala u ukrajinskom građanskom ratu, njena politika je bila zasnovana na kompromisu između vladajućih frakcija. Ekonomski se potčinila imperijalističkom sistemu, politički se nametnula kao regionalna sila i povezala se sa zemljama Centralne Azije i Kinom. Napadom na Ukrajinu ruska državna birokratija je pobedila u sukobu sa „oligarsima“, ali nije rešila osnovni problem ruske privrede, koja za sada ostaje snabdevač energentima, sirovinama i poljoprivrednim proizvodima za uspešnije privrede – sada za Kinu.

I u Ukrajini, kapitalisti su rentijeri, ali za razliku od Rusije, oni su potčinili političku birokratiju i preuzeli državu. Kapitalisti se takmiče jedni sa drugima, pa mogu da prave samo kratkoročne oportunističke koalicije, ali nisu sposobni za dugoročne projekte neophodne za državnu politiku. Bilo je neizbežno da ukrajinski „oligarsi“ politički potčine svoju zemlju nekoj jačoj spoljnoj sili. Istovremeno, kao izvoznici poljoprivrednih proizvoda, sirovina i poluproizvoda, morali su da se potčine jačem kapitalu na višim fazama proizvodnih lanaca. Pošto tog kapitala u Rusiji nema, a ruski kapitalisti nisu ulagali u inostranstvo, ukrajinski kapital i njegova zemlja su se na kraju predali imperijalističkom zapadnom kapitalu i njegovim vojno-političkim aparatima. Ukrajina se potčinila imperijalističkom Zapadu upravo zato što Rusija nije imperijalistička sila.

MONITOR: Glavna tema buduće Komisije je  ulaganje u odbranu, najavljuje  predsjednica EK Ursula fon der Lajen…Da li je to upereno samo protiv Rusije ili se „središte EU“ opire šefovanju SAD?

MOČNIK: Vojno i politički je to upereno protiv Rusije, a ekonomski pokušavaju da izbave nemačku i francusku privredu iz recesije. A podređene zemlje EU poput Hrvatske i Slovenije će platiti.

MONITOR: Od strane Zapada, napad na Ukrajinu objašnjava se ambicijom Vladimira Putina da obnovi Rusku imperiju?

MOČNIK: To je zapadnjačka propaganda. Rusija je nedavno objavila da su istanbulski sporazum i situacija na terenu osnova za mirovne pregovore. Delovanje ruske vojske potvrđuje ovaj stav. Ruska vojska nastupa oprezno i metodično, čuvajući ljudstvo i zauzimajući oblasti koje je Rusija već formalno anektirala.

MONITOR: Da li slabošću u integrisanosti EU i njenoj globalnoj poziciji smatrate i „antagonističku saradnju“ – kako nazivate odnos Mađarske i centralnih EU institucija? Skrenuli ste pažnju na to da u Mađarskoj značajan uticaj na privredni razvoj i dalje ima politička birokratija, pa je privreda i transnacionalna i nacionalna.

MOČNIK: Treba imati na umu da je EU sada neokolonijalna konstrukcija kojom zemlje zapadne i severne Evrope dominiraju evropskim jugom i istokom. Mađarska politička birokratija pokušava da u odnosu na imperijalističku Evropsku uniju sprovede politiku koju je latinoamerički ekonomista Ruj Mauro Marini nazvao „antagonističkom saradnjom”. Ova politika integriše zemlju u imperijalistički sistem u podređenom položaju, a istovremeno nastoji da razvije sopstveni kapitalizam stvaranjem domaće kapitalističke klase, velikom eksploatacijom domaće radne snage i širenjem na susedne zemlje u vidu manjeg imperijalizma – „subimperijalizma“. Ono što su Sjedinjene Američke Države dozvolile Brazilu šezdesetih godina dvadesetog veka, Evropska unija ne trpi u odnosu na Poljsku i Mađarsku. Smetaju joj jake vlade sa solidnom podrškom u parlamentu, i proglašava ih „autoritarnim“. Inače politika Orbanovog režima potvrđuje Marinijevu tezu da su zavisnost i supereksploatacija sopstvene radne snage nužno povezani. Mađarska je uspešno društvo po kapitalističkim standardima, ali katastrofalno po ljudskim standardima.

MONITOR: Da li je „ socijalizam sa kineskim obilježjima“ u stvari pokušaj nove kapitalističke prakse, u kojoj postoje i „kineski tajkuni“ – za sada kontrolisani od političke birokratije KP Kine. Pominjete i mišljenje Samira Amina da će održivost kineskog sistema zavisiti od toga da li će zemljište ostati u državnom vlasništvu ili će preovladati tendencija privatizacije-što on ocjenjuje kao odlučujući sukob. Od čega bi način razrješenja tog sukoba zavisio?

MOČNIK: U Kini, obnova kapitalističkog načina proizvodnje nije bila sveobuhvatna i haotična kao u istočnoj Evropi i na području bivšeg Sovjetskog Saveza. O tome je još devedesetih godina prošlog veka pisao engleski ekonomista Džon Ros. U Kini je država kontrolisala i uslovljavala strane investicije i privatizovala samo neke sektore, dok je druge zadržala u državnom vlasništvu. Državni sektor nije radio sa profitnim motivom, podržavao je podizanje životnog standarda širokih masa i razvoj privatnog sektora. Država je zadržala državno vlasništvo nad zemljom i time omogućila seljačkim domaćinstvima slobodan pristup zemlji. Zemlja je kasnije postala meta divlje privatizacije uz podršku pojedinih lokalnih uprava. Sukob u toj oblasti je još uvek u punom jeku i odlučiće da li će Kina da ostane na socijalističkom putu ili će samo postati najjača kapitalistička zemlja. S druge strane, Kina je svoju dugoročnu socio-ekonomsku politiku pažljivo prilagođavala procesima u svetskom kapitalističkom sistemu, iskoristila neoliberalnu deregulaciju i postala najjača privreda sveta.

Od američkih izbora ne treba očekivati previše

MONITOR: SAD su u fokusu i zbog predstojećih predsjedničkih izbora. Da li će pobjeda jednog od kandidata-Kamale Haris ili Donalda Trampa, doprinijeti bržem okončanju sukoba i u Ukrajini i na Bliskom istoku i koliko će taj izbor uticati na odnose SAD i EU?

MOČNIK: Od američkih izbora ne treba očekivati previše. Kamala Haris će nastaviti dosadašnju agresivnu i militarističku politiku – to je konstanta u demokrata, setite se Obame i Klintona. Tramp je, s druge strane, haotičan i nepredvidiv. Za mir i koegzistenciju najbolje bi bilo da se uloga SAD u svetu što više smanji.

Otpor kapitalu će biti uspješan kada se narod ujedini preko sadašnjih granica

MONITOR: Gdje se zemlje Zapadnog Balkana nalaze u Vašem stavu da je slabljenje globalnog uticaja SAD i EU, rezultiralo neokolijalnim odnosom prema njihovoj neposrednoj periferiji?

MOČNIK: Sada smo zavisne kapitalističke zemlje na evropskoj periferiji. U zavisnim zemljama radna snaga se redovno potcenjuje jer je višak eksploatacije radnica i radnika glavni izvor imperijalističke rente. Sledstveno tome, centralna politička borba u zavisnim zemljama je borba oko dohotka radnica i radnika. Glavni neposredni politički sukob u zavisnim zemljama, dakle, poklapa se sa glavnom protivrečnošću svakog kapitalističkog društva – protivrečnošću između rada i kapitala. Zato su sve socijalističke revolucije, pa i jugoslovenska, izbile na svetskoj periferiji. Ali pošto protiv naših narodnih klasa stoji ne samo nacionalna buržoazija, već i imperijalistička buržoazija sa svojim aparatima (Evropskom unijom, Međunarodnim monetarnim fondom, NATO paktom itd.), otpor će biti uspešan samo kada se narod ujedini preko sadašnjih granica.

Nastasja RADOVIĆ

To što će Netanjahu rado zamijeniti domaću optužnicu za korupciju sa međunarodnom optužnicom za ratni zločin, možda govori o tome koliko je međunarodno krivično pravo cijenjeno u svijetu

MONITOR: Ujedinjeno Kraljevstvo od skoro ima vladu laburiste Kira Starmera. Zbog loše ekonomske situacije, rezultat julskih izbora je bio očekivan. Premijer Starmer, međutim, kao da ne očekuje brze promjene. Da li bi ljudima u UK bilo lakše da su ostali dio EU?

GORDI: Vodi se velika rasprava o tome da je finansijska situacija u državi slabija nego što se verovalo pre izbora, što znači da će nova vlada biti primorana da odloži neke projekte i da produži osteritet koji je ostao od prethodne vlade. Mnogi glasači koji su podržali laburiste u nadi da će izvesti značajne promene-naročito u socijalnoj politici, razočarani su zbog toga. Istovremeno neki ljudi, pogotovo iz levog krila stranke, postavljaju pitanje da li je premijer Starmer odveo stranku previše na desno, tako da nije u stanju da se suprotstavi ekonomskoj doktrini konzervativaca, koja je uglavnom ideološkog karaktera.

Od samog početka svoje administracije Starmer i ministar inostranih poslova David Lammy pokušavaju da poboljšaju odnose s EU s akcentom na boljoj političkoj i ekonomskoj saradnji, kao i na smanjenju prepreka trgovini. Još nisu išli tako daleko da pričaju o obnovi carinske unije ili o ponovnom članstvu, ali nije nemoguće s obzirom na to da bi javno mnjenje sada verovatno podržalo ponovno članstvo i laburisti imaju dovoljno veliku većinu u parlamentu da bi mogli izglasati promenu politike. Ipak ne verujem da će promena doći uskoro. Starmer je oprezan i umeren političar i nema apetit da još jednom otvori raspravu koja je otkrila velike podele u društvu.

Ostaje pitanje koliko može približavanje EU pomoći sa ekonomskom krizom. Jasno je da postoji značajna šteta zbog izlaska iz Unije, ali je šteta od ideološke ekonomske politike veća-i po tom pitanju se laburisti neće mnogo razlikovati od konzervativaca.

MONITOR: Posle Bregzita, Škotska je najavljivala novi referendum o nezavisnosti. Vrhovni sud Velike Britanije je 2000. jednoglasno odlučio da je to nemoguće bez dozvole britanskog parlamenta. Tadašnja škotska premijerka, Nikola Stardžon, obećala je „faktički referendum“ na sljedećim izborima. Može li doći do promjene škotske pozicije, sa Laburustuma?

GORDI: Pitanje nezavisnosti Škotske je manje aktuelno nego ranije, uglavnom zbog toga što je Škotska nacionalna stranka, koja se najviše zalagala za referendum i nezavisnost, u velikoj krizi, a druge stranke neće da potenciraju to pitanje. Da su održali novi referendum neposredno posle Bregzita možda bi većina glasala za nezavisnost zbog neslaganja s potezom koji dramatično menja poziciju Škotske bez njenog pristanka. Verovatno je prošao taj val energije. S londonske strane, nijedna stranka ne vidi dobit od novog referenduma, a naročito nijedna od njih nema želju da se referendumska drama ponavlja svakih deset godina.

MONITOR: Nedavno je u Londonu održan veliki skup Evropske političke zajednice. Smatra se da će UK u toj organizaciji igrati značajnu ulogu. Sa druge strane, i dalje su jake veze Londona i Vašingtona. Geostrateški, politički i ekonomski, gdje je danas UK?

GORDI: SAD su dugo računale na UK da bude zastupnik američkih stavova u evropskoj politici. Otkad je UK izašlo iz EU slabije može da ih zastupa, i država traga za novim političkim identitetom. Za vreme konzervativnih premijera britanska politika je dosta zalutala – malo pomirenja sa zemljama bivše imperije, malo flertovanja s Orbanovom socijalnom politikom i ksenofobijom, malo glasnog protivljenja Rusiji. Možemo reći da će UK najverovatnije nastaviti svoju protivrusku politiku, kao i da je romansa s Orbanom gotova.

UK je isto tako lutala pod konzervativcima kada su bila u pitanju ljudska prava. William Hague je pokrenuo kampanju za globalna ljudska prava i svi premijeri su konzistentno podržavali odbranu Ukrajine, ali u isto vreme je UK podrivala Evropski sud za ljudska prava i skovala čudan plan za deportaciju azilanata u Ruandu. Zanimljivo je videti sada- kao jedan od prvih nezavisnih poteza nove vlade, kako je UK smanjila prodaju oružja Izraelu zbog ratnog zločina nad Palestincima. Taj potez dolazi s niskom cenom i neće mnogo uticati na tamošnji sukob, ali ima simboličan značaj da-UK može odbiti da sledi američku politiku ako su osnovni principi u pitanju.

MONITOR: U SAD će za dva mjeseca biti održani predsjednički izbori. U očekivanju duela Kamale Haris i Donalda Trampa, kako procjenjujete: koliko je američka bijela radnička klasa koja je bila privrženija Trampu nego Hilari Klinton, sada „omekšana“ kandidovanjem Tima Volca za potpredsjednika Harisove?

GORDI: Dok je bilo očekivano da će glavni konkurenti biti Bajden i Tramp onda su obojica mogli da računaju na svoje izborne baze od oko 40 posto a nivo entuzijazma je bio dovoljno nizak da su teško mogli preći dalje od toga. Haris može da računa na tih 40 posto i ima još prostora da privuče širu podršku. Stigla je na scenu bez tereta koji je Bajden nosio, kako zbog  godina tako i zbog toga što je percipiran kao staromodan i nefleksibilan. Ima dodatnu jačinu kod nekih delova populacije kao što su mladi, žene, i pripadnici manjinskih grupi. Sa svoje strane Tramp neće izgubiti podršku svojih pristalica-ali teško je videti odakle može dobiti dodatnu podršku.

MONITOR:  Netanjahu je organizovao atentate na više Hamasovih i Hezbolahovih lidera, ali je sada sukob prenet i na Zapadnu obalu i u Liban, a mrtvih Palestinaca/ki je više od 40.000. Međunarodni krivični sud je već tražio da se on uhapsi, ali Netanjahu, za sada, djeluje nedodirljivo. U čemu je „tajna“ njegovog položaja, s obzirom na sve više nezadovoljnih političkih i građanskih aktera u samom Izraelu?

GORDI: Netanjahuu je svejedno da li će napraviti dobro ili zlo u svom očaju da ostane na funkciji kako bi izbegao suđenje za korupciju. U tom naporu mu pomaže činjenica da nijedna veća stranka u zemlji ne može samostalno da formira vladajuću većinu. Veće stranke zavise od malih ekstremnih stranaka da bi mogle dobiti većinu, dok male ekstremne stranke zavise od većih stranaka da bi dobile pristupe moći. U takvoj konkurenciji pobeđuje političar koji će ući na licitaciju neopterećen etikom, i tako radi Netanjahu već godinama. To što će rado zameniti domaću optužnicu za korupciju sa međunarodnom optužnicom za ratni zločin možda govori o tome koliko je međunarodno krivično pravo cenjeno u svetu.

MONITOR: Koliko bi mogao još trajati rusko – ukrajinski  rat?

GORDI: Rat u Ukrajini traje toliko dugo upravo zbog toga što se ukrajinska vojska pokazala manje slabom nego što se mislilo. Strane obaveštajne agencije su predvidele i ruski političari su verovali, da je Rusija mogla pobediti i instalirati poslušnu vladu u Kijevu u roku od tri dana. Ipak nije Ukrajina bila toliko pobediva.

Ali ako ne može Ukrajina biti lako pobeđena, to ne znači da može lako pobediti. Ipak je ruska vojska bolje naoružana i veća i kao i ranije, može da prikriva lošu strategiju enormnim potencijalom za regrutiranje velikog broja vojnika. Ako je strategija da se ide do pobede, onda će ovaj rat da traje još mnogo godina.

Zato je važan veoma smeo i veoma rizičan upad na rusku teritoriju u Kursku. Ima simboličan značaj u smislu da pokaže slabost Rusije, i ima strateški značaj u smislu da će Ukrajina imati nešto da ponudi Rusiji na eventualnim pregovorima.

Ukoliko dođe do proširenja, vjerovatno će Crna Gora ući u EU prije ostalih kandidata

MONITOR: Šta se dešava sa EU integracijama Zapadnog Balkana?

GORDI: Verovatno je tačna procena da ukoliko dođe do proširenja EU da će Crna Gora ući u Uniju pre ostalih kandidata. Naravno, ne možemo reći da li će se to desiti pre ili posle 2028. ili možda nikad, o tome su moguće jedino spekulacije.

U ostalim zemljama u regionu kao da se odustalo od integracije, i u Evropskoj komisiji i u samim zemljama. Hoće li Bosna i Hercegovina razviti institucije koje imaju autoritet na čitavoj teritoriji države? Neće. Hoće li Kosovo i Srbija rešiti svoje otvorene bilateralne sukobe? Neće. Hoće li bilo koja zemlja u regionu poštovati sve odredbe o slobodi štampe, nezavisnosti sudstva, pravima manjina? Naravno da neće. Ne postoji ni želja niti kapacitet za takve stvari.

Umesto toga zemlje u regionu pokušavaju pronaći druga rešenja koja podrazumevaju i bliže ekonomske i trgovinske odnose s EU-om, kao i maksimalnu ekstrakciju beneficija od EU-a. U tome je najdalje otišla Srbija zahvaljujući evropskoj želji za litijumom. Vučić je neodgovorno ponudio uništenje prirodne okoline svoje zemlje, dok su Evropljani cinično požurili da prihvate ponudu.

Možda ćemo videti povratak Kopenhagenskih kriterija kad budu Amerikanci pronašli rešenje za baterije od cinkoma koje će učiniti zastarelim sadašnji pohod na litijum.

U američkom javnom mnjenju širok konsenzus oko Ukrajine, Bliski istok izaziva dileme

MONITOR: Novoizabrani predsjednik/ica SAD imaće već zacrtanu urgentnu spoljnopolitičku agendu: odnos prema sukobima u Ukrajini i na Bliskom istoku koji se, ovih dana, šire i intenziviraju. Kako izgledaju njihova predizborna rješenja?

GORDI: U američkom javnom mnjenju postoji širok konsenzus oko stava da odbrana Ukrajine predstavlja vitalni interes Evrope i zapadne alijanse, kao i da bi neuspeh u odbrani Ukrajine otvorio prostor za agresiju i na druge susedne zemlje. Od ovog konsenzusa odudara samo jedan deo ekstremne desne strane Republikanske stranke- privržen Trampu, čije pristalice veruju ili da Rusija ima opravdane motivacije za napad na Ukrajinu ili da se to pitanje ne tiče SAD-a. Nova predsednica bi imala problem s podrškom Ukrajini jedino ako Republikanci dobiju većinu u predstavničkom domu.

Što se tiče Bliskog istoka, SAD će biti u dilemi jer imaju dugoročne obaveze da podrže Izrael, koji (zajedno s Egiptom i Saudijskom Arabijom) predstavlja stub regionalne bezbednosne politike, a odbija svaki napor da stavi pod kontrolom svoju agresivnu politiku prema Palestincima. Bajdenu je bilo naročito teško pronaći balans po tom pitanju, možda zbog toga što pripada američkoj generaciji koja je gajila velike nade za Izrael, videvši ga i kao perspektivnu mladu demokratiju i kao kompenzaciju za genocid koji su Jevreji doživeli. Mnogi ljudi iz te generacije su prihvatili izraelske ambicije za veću teritorijalnu kontrolu. Nova predsednica će biti mlađa i svesnija izmenjene situacije posle propasti Sporazuma iz Osla. Već se vidi u njenim predizbornim govorima da vodi računa i dok jamči buduću podršku Izraelu, da spomene potrebu da se poštuju prava i autonomija Palestinaca. Svako rešenje će imati određenu političku cenu: ili će izgubiti podršku dela američkih Arapa ili dela američkih Jevreja.

Nastasja RADOVIĆ