Povežite se sa nama

ALTERVIZIJA

Novi fašizam i lumpenproletarijat

Objavljeno prije

na

Najdublja istina i najveća žrtva „neoliberalnog“ kapitalizma

 

 

Kosmos je hteo, da baš u ovoj, to jest pretposlednjoj godini prve četvrtine dvadesetiprvog veka,  prvi put u ovom veku, padnu sve maske sa lica globalnog kapitalizma, koji sebe još uvek zove milozvučnim ali lažnim imenom „neoliberalizma“. Najpre su, početkom juna, došli upozoravajući rezultati izbora za Evropski parlament, a onda, lančano, samo mesec dana posle toga, još više upozoravajući, pa i dramatični rezultati prvog i drugog kruga parlamementarnih izbora u Francuskoj, uz Nemačku, po mnogo čemu, i najznačajnijoj zemlji EU. Terminologija koja uporno izbegava, da ove rezultate nazove njihovim pravim imenom fašizma, nego ih ublažava imenima radikalne, ekstremne ili ultradesnice, ništa ne rešava. Stvar je ono što jeste, a ne ono što mi želimo. Fašizam nije psovka nego najozbiljnija pojava našeg vremena.

Poznato je, fašizam se prvi put podigao u prvoj polovini prošlog veka. A kada su retki kritički orijentisani i alternativni intelektualci sa Balkana, u poslednjoj deceniji toga veka, upozoravali da postjugoslovenske fašizme hiljadudevetstodevedesetih, treba shvatiti i kao najavu mogućih novih fašizama u EU, SAD i na Zapadu, malo ko je ta upozorenja ozbiljno shvatao. Danas je snažan i masovan trend novih fašizama u samim centrima svetskog kapitalističkog sistema, o produžavanju ove vrste agonije u našoj maloj i jedinoj i u regionu da i ne govorimo, belodana činjenica.

Ali, ni novi fašizam o kojem je reč, nije pao sa neba. Njegov najdublji i najsnažniji izvor je puzajuća „neoliberalna ekonomija“ odnosno „neoliberalizam“ u poslednjih trideset godina. Ispod kojeg se celo vreme pa i danas krije sama suprotnost liberalnoj ekonomiji i liberalizmu, to jest pozni i ultramonopolistički kapitalizam u dubokoj i opasnoj krizi. Iz koje se evo podiže cunami novog fašizma.

A najveća i najtragičnija žrtva starog i novog kapitalizma-fašizma, bio je i ostao lumpenproletarijat, kojeg čine najniži i najsiromašniji slojevi današnjih radnih klasa, nezaposleni, pauperi i ostali. I to zbog nepodnošljive težine i siline siromaštva, bede i očaja, koje na ove klase i slojeve, u ovoj fazi kapitalizma, sve više i više padaju. Zbog čega su te klase i slojevi odnosno lumpenproletarijat ne samo najveća, nego i najtragičnija, dvostruka žrtva kapitalizma kao sistema. Prvi put, u brutalnoj ekonomsko-socijalnoj eksploataciji i nepravdi ultrakapitalizma. Drugi put, kada, zbog onog klasnog očaja i ne-svesti, svoje stvarne dželate, krupne kapitaliste, tajkune i oligarhe, kao Donalda Trampa i slične, a znamo takve i kod nas, prihvati kao svoje idole i spasioce.

U ovom veoma specifičnom kontekstu, i u ovom još specifičnijem momentu, poznati ali još uvek nedovršeni odnosno nerealizovani rezultati prvog i drugog kruga parlamentarnih izbora u Francuskoj, na tešku, ekstremno tešku temu iz naslova i podnaslova ove kolumne, istovremeno bacaju najveću svetlost, ali zadržavaju i ne malu i produženu ambivalenciju i neizvesnost. Tako, najveća svetlost značajno osvetjava pre svega tri glavne političke snage i bloka potonjih francuskih parlamentarnih izbora, levicu, centar i ultradesnicu (da ovde upotrebimo mejnstrimerski eufemizam za neofašizam).

Najprijatnije iznenađenje ovih izbora svakako je francuska levica. Ne samo zbog toga što je, za samo nedelju dana, od prvog do drugog kruga izbora, uspela da sa drugog pređe na prvo mesto, nego još više zbog toga što je u tome uspela, pre svega, savladavanjem sopstvenih tradicionalnih slabosti, političkog dogmatizma, doktrinerstva i sektaštva. Ove njene slabosti, u izvesnoj meri, ostaju i dalje, ali je njen uspeh s početka juna 2024., u najmanju ruku, ohrabrujući i obećavajući.

Fudbalskim žargonom rečeno, lopta je sada u dvorištu centrista. Ili, kako bi to rekao Tarik Ali, u dvorištu ekstremnih odnosno lažnih centrista, koji su najodgovorniji za uspon ultradesnice odnosno neofašizma u Francuskoj ali i na Zapadu uopšte u poslednjih par decenija. Da li će njihov vođa, aktuelni francuski predsednik, koji je, za razliku od unutrašnje, posebno ekonomske politike, u spoljnoj i međunarodnoj politici svoje zemlje pokazao zavidan nivo dalekovidosti, progresivnosti i borbenosti, sada biti dovoljno samokritičan, dalekovid i progresivan, i u unutrašnjoj politici Francuske, od toga, kao i od odgovarajućeg ponašanja levice, odlučujuće zavisi formiranje velikog progresivnog bloka centra (ali ovog puta stvarnog centra) i levice, koji je jedina snaga koja može da zaustavi i preokrene šokantni uspon ultradesnice.

U protivnom, ostvariće se predviđanje liderke francuske ultradesnice, kojim je ona tešila i ohrabrivala svoje sledbenike, nakon njihovog velikog i (ne)očekivanog pada sa prvog mesta nakon prvog kruga, na treće mesto nakon drugog kruga poslednjih parlamentarnih izbora. Govoreći im kako je njihova konačna pobeda samo „privremeno odložena“. Liderka francuske ultradesnice verovatno nije imala na umu naše argumente odnosno one naše produžene ambivalencije i neizvesnosti, ali se svejedno sa njenim obećanjem odnosno pretnjom, u potpunosti slažemo.

Uz samo još jedno važno odnosno najvažnije upozorenje. Najpre, da je ishod aktuelne francuske neizvesnosti, veoma značajan ne samo za Francusku, nego i za EU, SAD i čitav svet, a unutar ovoga, naravno, i za našu malu i jedinu. A onda, i ono naj-naj-naj upozorenje. Da je, nakon poraza starog fašizma, odmah nakon Drugog svetskog rata, po prvi put od kada postoji, čovek proizveo i upotrebio nuklearnu bombu i druga oružja za masovno uništavanje, zahvaljujući kojem je on danas u stanju da uništi i samog sebe kao vrstu i verovatno celokupni život na planeti. A valjda ne treba posebno objašnjavati, kako bi verovatnoća ovakvog, apokaliptičkog i samoubilačkog scenarija čoveka kao vrste, u slučaju pobede „samo privremeno odložene pobede“ francuske ultradesnice, a uskoro i one Donalda Trampa u SAD, i sličnih snaga na Zapadu i u čitavom svetu, kako bi ova verovatnoća, dakle, bila značajno veća, ako ne i apsolutna odnosno stopostotna.

Milan POPOVIĆ

Komentari

ALTERVIZIJA

O razlogu

Objavljeno prije

na

Objavio:

Tridesetpet godina kasnije

 

„Tek što je konačno i naša politička oligarhija priznala dijagnozu krize, a ova dijagnoza je već postala nedovoljna. Kod nas je danas na delu negativno rasplitanje ove krize. […] Da ovde nije reč o preterivanju potvrđuju i svakodnevno iskustvo i teorijska predviđanja [pored ostalih i ona F. Braudela, I. Wallersteina i E. Screpantija]. Primenom ovih i njima bliskih ideja, sa ne malom verovatnoćom, može da se predvidi skoro (godinu dana, pet godina, deset godina?) nastupanje velike socijalne i civilizacijske katatrofe na tlu Jugoslavije. […] Ne mala verovatnoća, ipak, još uvek nije i apsolutna izvesnost. U ovom, makar i ograničenom prostoru neodređenosti, polje je ljudske autonomije i slobode. [Uz to], čak i u slučaju da […] još jednom započne neko propadanje, za [otpor] ostaje barem još jedan ozbiljan razlog: čak i kada se propada, naime, nije svejedno kako se to čini [uz otpor ili bez njega].“ (O razlogu, Univerzitetska riječ, Jun 1989.)

Glavni razlog za gornji citat nije, na žalost, ni istorijsko podsećanje, ni autorska sujeta, nego jedna velika i zajednička potreba. Da se u našoj maloj i jedinoj uzavrele strasti smire, pa da se onda postave makar dva ozbiljna pitanja. Prvo, da li je stanje u našoj maloj i jedinoj, danas, 2024., jednako, ili čak lošije, nego što je bilo 1989.? I drugo, ako je jednako, ili čak lošije, znači li to da i danas postoji izvesna verovatnoća da nam se može ponoviti pandemonijum hiljadudevetstodevedesetih, uključiv i unutrašnje nasilje većih razmera odnosno građanski rat? Moj odgovor na oba ova pitanja je, na žalost, potvrdan. Evo zbog čega.

Najpre, zbog toga što nakon pandemonijuma, pa čak ni nakon smene vlasti 2020., nije bilo skoro nikakvih konsekvenci koje su morale da uslede da bi se rečeno ponavljanje sprečilo. DPS nije zabranjen, a morao je biti, po članovima 55 i 149 Ustava Crne Gore. Uz to, DPS nije ni minimalno reformisan, nego je, uz pomoć najmanje sedamdesetoprocentne istosti alternative iz 2020., de fakto rehabilitovan, i, kao takav, na putu da ponovo postane pojedinačno najjača politička partija. Zatim, ni jedna jedina od par desetina krivičnih prijava za najteža krivična dela iz oblasti ratova i ratnih zločina, organizovanog kriminala i kriminala protiv Ustava, podnetih protiv Vrhovnika, nije ni mrdnula s mesta. Konačno, do današnjeg dana nije ni započeta procedura za donošenje ona dva ključna sistemska zakona, o lustraciji, i o oduzimanju nezakonito stečene imovine. Treba li još?

Pa evo, na žalost, ima još. Naša slika postaje još sumornija kada se imaju na umu još najmanje dva krupna strukturna pogoršanja. Od kojih je prvo globalno, a drugo unutrašnje. Krajem 1980-ih, bipolarni hladnoratovski svet bližio se kraju, 1990-ih je izgledalo kao da su SAD i Zapad nesporni pobednici u njihovom/našem unipolarnom svetu, ali se danas jasno vidi da je svet samo postao multipolaran i haotičan, i to na samoj ivici nuklearno-ekološke samodestrukcije. Gaza i Ukrajina o tome najbolje govore. Drugo strukturno pogoršanje je unutrašnje. Tokom nasilnih 1990-ih, mafiokratija u Crnoj Gori bila je tek u fazi prvobitne akumulacije i nastajanja, danas je ona u punoj snazi. Pomoć Europola ovo je samo ogolelo. Ali je i uz pomoć Europola razotkriven tek vrh ledenog brega. A sadašnji zastoj u borbi protiv mafije krajnje je upozoravajući. Tako da je naša mala i jedina danas u jednoj vrsti produženog i opasnog dvovlašća, nove i u velikoj meri (samo)kompromitovane vlasti, i stare, tek načete moći mafiokratije.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Ekonomija i identitet

Objavljeno prije

na

Objavio:

Dva aspekta a ne dva domena. Karl Marks i Tomas Hobs. Ljevica i desnica

 

Naslov i podnaslov ove kolumne mogu se formulisati i nešto opširnije i preciznije. Ekonomija, klase i klasne borbe, sa jedne, i identiteti i identitetski sukobi, sa druge strane, samo su dva aspekta jednog istog života i straha modernog čoveka, a ne dva njegova potpuno odvojena domena. A ovo, rečeni naslov i podnaslov, i njihovo proširenje i preciziranje, najkraći je rezime jednog od najznačajnijih saznanja, do kojeg sam došao relativno kasno, pre oko tri decenije, nakon skoro dve decenije bavljenja društvenom naukom.

Bilo je to na samom početku 1990-ih. Kada su se, po prvi put posle skoro pola veka, na gradskim trgovima, zavijorile one zloslutne crne zastave Vojislava Šešelja. Sećam se, na prva upozorenja, najveći broj nas iz UJDI-ja (uglavnom alternativno, kritički i levo orijentisanih profesora univerziteta, novinara i intelektualaca), ipak je samo odmahivao rukama, u smislu, ma kakvi, oni su samo politički folklor, ili tako nekako. Koliko smo bili u krivu, pokazala je dolazeća decenija, jedna od najkrvavijih u i inače krvavoj istoriji ovih prostora.

Do kraja 1990-ih, moja inicijalna samokritika, samo se dalje razvijala. Najpre, u obliku kritike dogmatizma levice, koja je najčešće bez i minimalnog razumevanja one jednosti, ekonomije i identiteta, Karla Marksa i Tomasa Hobsa, u ime navodne superiornosti ekonomije i klasa, s visine gledala na naciju, rod, i druge identitete, ili, obrnuto, u ime odbrane selektivno odabranih identiteta, s visine gledala na lumpenske mase neosvešćenih proletera. Dok su, za to vreme, krupni kapital i desnica, kao svoje maske i alate, na žalost, sve više i sve uspešnije, koristile ne samo one identitete, nego i one, od strane uobražene levice, napuštene radne klase i lumpene.

Još gore, čitavih četvrt veka nakon balkanskog pandemonijuma 1990-ih, umesto očekivane evropeizacije Balkana, dolazi do neočekivane balkanizacije Evrope, samo sada na ivici nuklearne apokalipse čitavog sveta. I šta sada? Krupni kapital i desnica u ekspanziji, od umerene desnice ka ultradesnici, od desnog centra ka novom fašizmu. Radne klase, a posebno stari lumpenproletarijat, sa najmanje pola novog prekarijata, napušteni, delom i izdani, od strane sterilne, uobražene i dogmatske levice, a istovremeno vešto preuzeti i instrumentalizovani od strane krupnog kapitala i desnice.

Daleko od toga da u svetu danas nema velikih levih ideja i levičara. Noam Čomski, Džozef Stiglic, Berni Sanders, Toma Piketi, Janis Varufakis, da pomenem samo neke. Ali je problem u tome što je odnos snaga između desnice i ultradesnice, na jednoj, i levice, na drugoj strani, i dalje krajnje nepovoljan za ovu drugu, prve su u ekspanziji i metastazi, druga još uvek daleko čak i od kritične mase. Zbog toga je stvarna i delotvorna reforma glokalne, dakle globalne i lokalne levice, uslov svih uslova, ne samo za njen uspon do kritične mase i socijalne pravde, nego i za opstanak čoveka kao vrste.

Reforma o kojoj je reč mora biti istovremeno teorijska i praktična. Teorija, nauka i struka, moraju se osloboditi od sterilnog doktrinerstva, ali se na ovo oslobađanje mora nadovezati i odgovarajuća leva praksa i empatija. Da, upravo empatija. Prema svim nepravedno lišenim. Prema svim današnjim radnim klasama. Ali posebno prema današnjim lumpenproleterima. Koji su najtragičnija žrtva današnjeg, poznog, ultramonopolističkog kapitalizma-fašizma. Pa, zbog obnevidelosti od sopstvenog očaja i gneva, zbog beskonačne i nepodnošljive lišenosti od strane ultrakapitalizma, ali i zbog napuštenosti od strane sterilne levice, protestno, ali i nesrećno, za svoje spasioce neretko prihvataju svoje dželate. Donalda Trampa i slične. Lumpenproleterima svih zemalja sveta, aktuelna levica duguje najviše.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Moć i nemoć generacije

Objavljeno prije

na

Objavio:

Istorija i čovječanstvo na ivici apokalipse

 

Samo nekoliko meseci nakon odbrane doktorata na Pravnom fakultetu u Beogradu, posvećenog teoriji svetskog sistema Imanuela Volerstina, krajem marta 1991., dobio sam stipendiju, zahvaljujući kojoj sam sledećih godinu i po proveo u SAD na postdoktorskoj subspecijalizaciji iz iste oblasti. Pošto stipendija programski nije bila prestroga, pored teorije svetskog sistema, imao sam mogućnosti da čitam i otkrivam i neke druge povezane i zanimljive teorije i teme. Od ovih drugih, tada, ali i do današnjeg dana, pažnju mi je najviše privukla sociološka teorija generacije.

Ni tada mi nije bilo teško da prepoznam trodecenijsku moć generacije. Sredinom i krajem prethodne decenije, u kojoj su inkubirali postjugoslovenski ratovi, često sam pitao najbliže, majku i njenu sestru, moju tetku, šta misle o mojim tadašnjim, prvim, kritički orijentisanim tekstovima. One bi me, naravno, podržale, ali bi to učinile šapatom, koji ja nisam razumeo, pa su morale da mi objasne. „Samo da ne bude rata,“ to je bilo to njihovo dodatno objašnjenje. Koje sam ja razumeo tek kada su postjugoslovenski ratovi 1990-ih počeli.

Sociološka teorija generacije, vratila mi se i u poslednjih četiri godine, u kojima se dogodila prva mirna smena trodecenijske vlasti u istoriji Crne Gore, ali i još jedna smena generacija unutar ove. Ovo drugo javljanje ove teorije, donelo mi je najmanje tri relativno nova pitanja, od kojih samo na jedno imam relativno stabilan odgovor, dok na druga dva taj odgovor još uvek tražim. Ali, da krenem redom.

Najpre, pitanje koje mi se prvi put pojavilo početkom 1990-ih, a drugi put početkom 2020-ih, ali na koje odgovor još uvek tražim. (Neko zainteresovan, iz dolazećih generaciija, mogao bi čak da pokuša, da na ovo pitanje odgovori, empirijskim, pa i kvantitativnim istraživanjem.) Reč je o pitanju koje je prilično kompleksno, osetljivo i bolno, a glasi: Da li, izbijanju novih ratova, pored najvećeg i najdirektnijeg doprinosa preteranog neiskustva, nestrpljenja i vlastoljublja dolazećih odnosno neratnih generacija, u izvesnoj meri, doprinosi i preterani strah i posledični konzervativizam odlazećih odnosno ratnih generacija.

Na drugo od ova tri pitanja imam relativno stabilan odgovor. A to je pitanje: Da li se može reći da je i istorija, kao što je generacija, „učiteljica života“, ili, kako je to formulisala sociološka teorija generacije, „learning machine“ (mašina za učenje)? Pre tri decenije bio sam u dilemi, danas više ne. Verujem da svoj negativni odgovor na ovo pitanje ne moram podrobnije da obrazlažem. Stanje stvari u našoj maloj i jedinoj, ali i mnogo šire, u regionu, Evropi i svetu, o tome nedvosmisleno govori. Gaza i Ukrajina najviše.

Na treće pitanje, istaknuto u samom naslovu i podnaslovu ove kolumne, imam samo strah i nadu (kako je to u Staljinovoj Rusiji formulisala Nadežda Mandeljštam). A to pitanje glasi: Da li će čovečanstvo, sa novim generacijama, čiji je kapacitet učenja ograničen na samo oko trideset godina, uspeti da izbegne endgejm apokaliptičkog kapitalizma?

Kada je o ovome reč, moram biti iskren do kraja. U mom odgovoru, u ovom momentu, ipak dominira strah. Dobru argumentaciju za ovaj strah, dao je ovih dana i jedan od najpoznatijih američkih i svetskih, doduše mejnstrimerskih, ali, ipak, nespornih autoriteta u oblasti međunarodnih odnosa. Na umu imam kolumnu Ričarda Hasa o „horizontalnom i vertikalnom širenju nuklearnog oružja“ koju su 29. avgusta 2024. prenele i objavile podgoričke Vijesti. Ričard Has je svoju zanimljivu analizu završio nadom u svest svetskih lidera. Nadom u one zbog kojih kod mene još uvek dominira onaj strah. Vladimir Vladimirovič Putin, Donald Tramp, Bendžamin Netanjahu, Narendra Modi. Treba li još?

Milan POPOVIĆ

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo