Normalan čovjek se izvini kad pogriješi, ako ima fizičke predispozicije može i da se izvine ili ako je nepismen

Pijem čaj i razmišljam gde sam pogrešila, idem  prema zaključku da je to bio momenat kada sam na spisak za kupovinu zaboravila da dodam kafu. Odskačem dva metra, neverovatnom lakoćom, zbog smrdibube koja mi izlazi iz rukava i razmišljam petnaest minuta o uticaju adrenalina na akrobatske sposobnosti koje tek otkrivam. Svako začini dan, pa i život po sopstvenom ukusu. Lepotom, dobrotom, jedom, ljutnjom, sarkazmom, razumevanjem, besom, razočaranjem… iznenadnim skokom.

Što zamesiš, to i kusaš. Sve je otišlo dođavola kada su obični netragom nestali i svi smo postali posebni i izuzetni. Ko je nas  ovako temeljno ubedio da životna radost mora da nestaje s godinama? Imala bih da mu kažem par reči. (I polomim nešto, ali to sad nije tema.) Kad te jednom ubede da nisi dovoljno dobar, pogotovo u ranom detinjstvu, mogu slobodno da se povuku. Posao je obavljen. Nadalje ćeš sam sebe kinjiti celog života.

„Ili ćemo raditi kako treba ili nećemo ni da radimo.“ Tek kad sam izgovorila ovo, shvatila sam šta sam rekla. Baba, ti li si? Još da počnem da govorim za sve što hoće da me iznervira: „Ma, ko mu  šmirgla uši“, kao ona i to je to! Kad hoću da ispadnem pametna, pa samo ispadnem.

Jeste li se nekad odvikavali od očekivanja? Dan prvi: kriza se da naslutiti. Iznenadilo me je šta mi je najviše zasmetalo u toku procesa. Ne to što su moja očekivanja bezvezna, nerealna, nepotrebna, nego saznanje da se od mene ništa ne očekuje. Pouka: ne igrati se. Ovo je jedna mnogo zeznuta oblast. Normalan čovek se izvini kad pogreši, ako ima fizičke predispozicije može i da se izvine ili ako je nepismen.

Noć je u mom selu. Koračam između mrtvih kuća, a one su tihe, obrasle u lišaj i beskrajne, smrt im je spora. Noć kao da neće nikada proći. Svet je ogroman i šupalj.

U vreme našeg vojevanja devedesetih, sećam se poplave vidovnjaka i proroka u medijima. Mislila sam, baš lepo, služba piše bajke da narod ne poludi. Jedan naslov iz žute štampe dobro pamtim: „Biće tumbanje po celom svetu!“ Kad ono, vidi ga sad. U ratu navijam za običnog malog čoveka, da izdrži i pretekne.

Ako je zapisano, sve će biti dobro, ako nije zapisano, napisaću sama, šta mi teško.

P.S. Sa godinama garantovano dolazi sporiji metabolizam i bore, mudrost nije deo obavezne opreme.

Nataša ANDRIĆ

Svijete, postižemo ravnotežu. Ti mene nikad nisi razumio, a ja tebe iz dana u dan sve manje i manje

Diži se! ‘Ajde! Ustaj! Ne možeš tako sklupčano da ležiš tu i da pokušavaš da se zavučeš u mišju rupu. Ustaj! (Šutira samopouzdanje u zadnjicu.)

Sećaš li se priče o kutiji? …zaboravila si je. Zatvori oči. Zamisli je. Onako kako želiš. Drvena. Intarzija. Oseti pod prstima. Otvori. Sad… svaka tvoja misao, želja, strast, nešto samo tvoje, pretvori u čvrst grumenčić. Kamičak. Neke boje. I spusti unutra. Zadrži za sebe. Iluzija da izbor postoji. Pogrešan koordinatni sistem. Posledično, sve je pogrešno. Prečesto i prerano saterivana u ugao i osoba i životinja će se samo braniti, radiće instinkti i borba za samoodržanjem. Ne razum. A prelaz iz defanzive u ofanzivu je furiozan. Vremenom, to postaje obrazac ponašanja, čak i kad se situacija promeni. Nestalo snage i za čuđenje.

Vidi, intuicijo, šta god to želiš da mi poručiš, odbij! Jednom si me prevarila ko tuđeg. Za tri života ti to neću oprostiti i zaboraviti. Podsvesti, đubre jedno! Svete, postižemo ravnotežu. Ti mene nikad nisi razumeo, a ja tebe iz dana u dan sve manje i manje. Pomiriti se sa sopstvenom prirodom. Teško je, ali se isplati.

U snove došli znani i neznani, zvani i nezvani, živi i mrtvi. Svi sa jednim ciljem, izgleda. Da mi objasne kako zapravo izgleda ono što radim, iako ni trunčice zle namere nemam u svemu tome. Malo je reći da je bilo teško, tužno i otrežnjujuće. Jednog dana ću se umoriti. I sve ovo što radim, a sada je smešno, nervira i povod je za razgovor, će nestati i ostaće prazna ljuštura u kojoj će se tek ponekad čuti eho te nekadašnje životne sile. Neću odgovarati na pitanje šta se desilo, jer to više neću biti ja. Otišla. Zauvek.

Zbog onih koji nisu savladali veštinu prepričavanja u nižim razredima osnovne škole, pa raspredaju od Kulina bana i naprosto ih moraš prekinuti, počela sam da upadam u reč i onima koji sasvim normalno govore. Ljuta sam na sebe.

Još nešto bih vas obavestila: san je podjednako važan, kao i java. Čak važniji. Jer, snovi su temelji na kojima stvaramo javu. I to uopšte ne znači da moramo da spavamo. Na kraju svih krajeva, za život biva važno samo ono što nismo dovršili, ono što iz nekog razloga ne možemo ispuniti. Od Života tako ostaje samo ono što On neće biti. Još jedan od mnogih životnih paradoksa.

P.S. Ovaj dan ne prolazi dovoljno brzo.

Nataša ANDRIĆ

Svrbe me prsti da napišem nešto lijepo, nježno… Ali, odoljeću. Nije sve za pisanje. Vidi mi se kroz oči, kako mi misao glavom protrčava gola, gasi svijetla i vrišti

Ne bi pogačice s čvarcima i jedno veliko parče sočne, čokoladne torte mnogo šta promenile u životu, ali sam trenutno vrlo spremna da to proverim. Samo, nemam ni pogačice, ni tortu. San i ja igramo žmurke, trenutno ja žmurim, a on se krije. I taman što sam legla, setih se da proverim da li su zaključana vrata.

Naravno da me seti na… Uveče bismo sedeli, a baba se sećala kako u zavičaju neko od starijih zapovedi: „Leti, Leposava, vidi ’eli zaključata kapija…“, a ključa nema, nego se neki kotur od pruća namakne na stubić i eto, sad je bezbedno i zaključato i more se spavati slatko. Е. Neki ljudi će uvek nedostajati, istom jačinom, i vreme tu ne menja puno, osim što donosi racionalizaciju. Sećanje na glas, gestove, miris, i osećaj praznine zbog odvajanja su uvek isti, samo razum vremenom lakše prihvata taj prazan prostor. Mudar čovek poseduje mapu slepih ulica u koje nikad ne skreće, pa i ako ga put nanese, ima spremne rasklopne barikade da zagradi te staze, u tom slučaju rikverc je jedini pravac. Ne postoji jedan plan za svakog. Putevi su različiti i na mnogo načina se može analizirati koliko smo uspešni. Ne moramo da se upravljamo prema drugima. Ako ću već da upropastim svoj život neka to bude na moj način. Posledice ionako snosim ja. A ako bude nagrade… I to je, opet, moje.

Prvo na svom licu vidim ovu duboku brazdu između obrva i kako se produbljuje s godinama, jednom ću cela da upadnem u nju. Mislim da sam se previše mrštila u životu, ali to sad ne mogu da vratim na početak. Sve pomalo dolazi na svoje mesto i taj je proces predivan. Ugledam ponekad i svoju babu kako me gleda i osmehuje se iz ogledala. Taj pogled i osmeh su lekoviti. To bi se tačno moglo pakovati u one starinske apotekarska bočice sa čepom od plute i izdavati na recept. Svrbe me prsti da napišem nešto lepo, nežno… Ali, odoleću. Nije sve za pisanje. Vidi mi se kroz oči, kako mi misao glavom protrčava gola, gasi svetla i vrišti.

Vetra je jako malo, kiše nema i jesen ne zna sad šta da radi, a petnaest do tri će uskoro…Stigla jesen, moje vreme, kako lišće počne da opada, kao da se vratim sebi i onome što zaista jesam

P.S. Još su širom otvoreni prozori ako se leto nenadano vrati.

Nataša ANDRIĆ