Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Po jutru se bezdan poznaje

Objavljeno prije

na

Kažu, ono što ti pripada, naći će te. Laž, koja se govori onima što lutaju. Jer, ono što je tvoje, zapravo, ne postoji. Ono što je tvoje, stvaraš

 

Ne obazirući se oko sebe, ovaj lepi dan je nameran da traje koliko mu je dato, slobodan da čini što mu se čini, sve što mu je na pameti. Ovaj plavi dan uopšte ne mari što bi meni mnogo više odgovaralo da je juče bio ovako lep. Danas… Danas, ovakav kakav je, meni ništa ne znači.

Nekad razmišljam zašto je nešto baš toliko trajalo. Izgubim se u analizama, a trajalo je koliko je i valjalo, za sve koji su bili u tome. Za Ravnodušnost je potrebno puno vatre koja je sve progutala i pretvorila u pepeo. Nađeš mir u nemiru vremena i događaja.

Do momenta kad gledaš sopstvenost koja odlazi, a nemaš ništa čime bi je zaustavio. Ogorčenost… Nadvije se poput tmurnih oblaka bez kiše. I sve što zahvati, stagnira, suši se u nama. Pa kad se razvedri, ugledamo te delove sebe koje smo zaboravili… Ne prepoznajemo. Deo nas. Kažu, ono što ti pripada, naći će te. Laž, koja se govori onima što lutaju. Jer, ono što je tvoje, zapravo, ne postoji. Ono što je tvoje, stvaraš. A tek ono kad kažu: „Nek ti se ostvare svi snovi!“ Daleko bilo. Ljudi umorni od svega, najbrže kažu: „U redu je“, jedino to je istina. Treba se iznova navlačiti na neke nove serije, knjige, ritmove, hobije… nešto. Nešto što će da te veže i usidri bar na neko vreme – nevezan i nefokusiran, jurcaš okolo kao muva bez glave i samo praviš neki zijan.

Ne pronalazim se više u nekim pričama što je verovatno dobro, ali mrvicu sam tužna zbog toga – bile su to dobre priče i imala sam sedište na balkonu, i gledala komad već po ko zna koji put, čitav scenario znam “u kosti“ Sve je obrisano i čisto. Samo…. Iznad glave ostao je deo nerešenog zadataka. Problem. Težak oblak nad svežim zelenilom. Kao biblijski natpis na zidu usred gozbe. Ne da mi predahnuti, ne da. Kao kad dođem sebi, pa ne znam po šta sam došla.

Sećate li se? Sediš na poluvlažnoj travi i niko se ne sekira da ćeš se prehladiti. Praviš venčiće od cveta kamilice, a onda, duneš u maslačak, pomisliš želju i… jednostavno znaš: ceo svet će jednog dana biti tvoj. Eh… Tražim povraćaj nevinosti tog šarenog sveta našeg detinjstva.

Sve svoje sobom nosim. Ponekad, nema meni težeg tereta od tog. A ponekad, čini mi se, dohvatila sam vrhovima prstiju neki udaljeni Svemir.

P.S. I dalje pamtim sve što se nije desilo. I ta su sećanja, čini mi se, sve življa i sve više moja.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Zimska hajka

Objavljeno prije

na

Objavio:

Pazite da vam snijeg ne pada na glavu, otežano je kretanje, obucite se toplo i druga javna upozorenja savremenom čovjeku

 

 

Ustala kao veštica, pijem drugu kafu, slušam muziku, boli me uvo da idem u nabavku… Koji sam ja meni moj bivši muž! Od svega što se dešava poslednjih nedelja, komšinicu je najviše pogodilo što je produžen raspust, zbog dece. Koliko znam, ona ima samo dvoje dece: ćerku  (50) i sina (53). Zastanem. Zadržim dah. Gledam. Gledam. Gledam. Izdahnem. Ništa se ne promeni. Ali dam sebi koji sekund mira.To je taj mozak koji je nemoguće razumeti. Povremenim iracionalnim postupcima protiv davljenja u svakodnevici. Kod upornog gajenja nade, veoma je bitno da je tokom zime unesete i držite u zagrejanom prostoru, pored prozora s pogledom u daljinu i povremeno zalivate čežnjom (može i rakijom). Naravno, redovno i nežno uklanjajte prašinu zaborava, ne dozvolite da se nahvata.

Nada umire poslednja, kažu. Ali, potpuno je bespotrebna, jer, pre toga, polako i postepeno umru svi oni delovi tebe koji su čekali. Ako je do mene, nije morala ni da izlazi iz te kutije, nego da ostane na njenom dnu. Nada… Ta drolja koja se svima, bez rezerve, tako podatno pruža.

Ovaj sneg učinio je da mi slike iz detinjstva prolaze kroz glavu, kao pesma kroz grlo. Ponekad ih pomalo čujem. Da li, nakon zaborava, još uvek negde postoje, onako detinjaste, sa otvorenim vratima i majčinom dozvolom za igru?

Umalo da zaboravim na pasulj koji kuvam. I naravno da me sad mori pitanje zašto smo čupali vreže pasulja po kukuruzima i sav onaj predivni azot koji su azotofiksatorne bakterije preradile u svojim kvržicama, završio na bunjištu našeg imanja, zapaljen veštom rukom jedne babe. Nećemo reći čije. Izgubio se život u raskoraku. Između dve stranice knjige. Između dva perona. Između dve stanice. Izgubio se život između nekih datuma. Između dve raskrsnice. Nema nagrade za poštenog nalazača.

Pazite da vam sneg ne pada na glavu, otežano je kretanje, obucite se toplo i druga javna upozorenja savremenom čoveku.

Na zidu mi visi fotografija grada koji više neću videti i sebe u njemu i to je otprilike najviše što mislim o svetu danas.

P.S. Meni kilo šarene laže i može dosta paralaža, kolko stane u vreću, čisto onako da imam za sreću.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Obrlati pažnju

Objavljeno prije

na

Objavio:

Predrasuda nastaje kad od neprovjerene pretpostavke, u svojoj glavi, napravimo činjenicu

 

 

Gledajući ljude koji, krajnje opušteno, prilaze poslovnim i privatnim obavezama i nemaju nikakav stres zbog rokova, sve mi se više čini da sam odrastala u kasarni i to sa jednim vrlo zaje… zeznutim desetarom. Za čiste rezove u životu po sopstvenim sklonostima bira se alat. Neko reže skalpelom, neko satarom. Ako ima umešnosti, učinak je isti, samo snaga i zvuk koji ostavi satara, pojačava osećaj definitivnog.

Volela bih na svom imanju da gledam u palme i mandarine, ali prema podneblju ide i drvo. Lipa i kesten. Grab i hrast kao dva najdrvenija imena među drvećem. Interesantno je kako je i bukva jedno lepo drvo, sa bujnom krošnjom i dobrim hladom, a stablo pravo, visoko i kao građa zahvalno za svaku obradu, ali zbog izvesnih osoba ime bukva, nije na ceni. Ljudi su problem, a ne šuma. Eno, Ivan Gavrilović, muzički genije, priča za neki belosvetski radio, a Kurir prenosi, kako je super bilo devedesetih. Kaže, znao se red i ko je ko, kriminalci Arkan i Šijan bili gospoda, a ne ko danas ovi. Kao primer gospoštine navodi kako je i njega Arkan ošišao. Gospodin, bajo. Ritam je van pesme i duh van lampe… Predrasuda nastaje kad od neproverene pretpostavke, u svojoj glavi, napravimo činjenicu.

Neka nedostižna ili nerealna stvar, na trenutak ti se učini dostupnom. I, ukoliko ne shvatiš na vreme da trčiš za opsenom, upropastićeš sebi život. To je to drugo lice iluzije, njena tamna strana. Sretnem ponekad novu sebe i ne prepoznam se, samo prođem, potapšem se po ramenu i produžim dalje. Dobro je biti sam sa sobom ponekad. Čovek mora konstruktivno i dalekosežno da radi na sebi da bi, kad ostane sam, bio u dobrom društvu. No, preduga samoća nagrize i najotporniji materijal. Čuvajte se. Ukoliko pređe izvesne granice, samoća se izvitoperi i postaje opasna po život.

Bajke su skroz zeznute sve do samog kraja. Tu je stotinu nekih nevolja i peripetija. Jeste da znamo da će na kraju biti srećan kraj, ali doći do njega je baš komplikovano. Svejedno, ja živim svoju bajku.

Ne čuvam želje za kraj godine, zdravlja, dobri moji, svima, svaki dan.

P. S. Opet neke sankcije, Đura neće da nam oprosti što nas je tukao.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Sve ima svoju sjenu

Objavljeno prije

na

Objavio:

Prave se zalihe magle. Plaše se ljudi da će se izgubiti ako je nestane

 

U zoni nevidljivog i nedokučivog je šećerni prozor od svitanja. Tu se ideja vaja i rasteže kao karamel na toploti, u bezbroj niti. Samo oprezno, da srma ostane neprekidna. Dug je put do prvih redova tkanja. Nemam srca da upalim svetlo u sobi u dva popodne. Prave se zalihe magle. Plaše se ljudi da će se izgubiti ako je nestane.

Dan i ja se gledamo preko nišana. Sve me je podsetilo na davnašnji moj prvi radni dan u školi, nakon kojeg me je majka pitala koga sam upoznala. „Neke dve Snežane.“ Trebalo mi je nedelju dana da zapamtim da je jedna Zorica, a druga Milanka. Počnem da razmišljam o budućnosti i onda pomislim: „Šta ćeš da kuvaš danas za ručak?“, i sve iluzije nestanu kao rukom… Taj napor koji ulažeš u sve, a vraća ti se duplo golo, će ti samo iskidati živce i skratiti bivstvovanje (što u daljoj perspektivi možda i nije tako loše). Opusti se. Tvoj doprinos bilo čemu je ništavan. Popij čaj, čitaj knjigu. I bez tebe će se sve raspasti. Tek kada biciklom kreneš nizbrdo shvatiš da spust zavisi jedino od tebe, ne od brda. Ti kontrolišeš brzinu kočenjem, prekidanjem okretanja pedala i osećajem iskustva iz prethodnih padova. Kočenje u mestu nije opcija, zaustavljanjem ne stižeš do cilja. Procena, osećaj i ravnoteža su ključ.

Nije mi ništa. Stojim i nije mi ništa. Sedim i nije mi ništa. Ležim i nije mi ništa. Sa tavana zatvorenih kapaka, na tankoj, baš tankoj niti, sputa se Ništamije. Mota me u mrežu i odlaže alarm, iznutra me rastvara, gleda iz mene iz duboke paučine – Ništamije. Kad se u bokalu stvarnosti sve stiša, i misao kad se rastvori, kao šumeća tableta, kad prestane sa sobom da govori i zapremini sveta doda samo nijansu, radi atmosfere, tada čujem otkucaje srca, prave krugove iznad glave. Ko zna, možda su nekad u oreol suženi.

Kažu da su jedina dva načina da se utiče na ljudsko ponašanje, manipulacija i inspiracija. Samo što smo mi “inspirisani“ kasno shvatili da smo, u stvari, izmanipulisani. Sve je laž, čini mi se, oduvek. Samo je sada čak i laž izgubila kvalitet, niko da se potrudi da je bar oboji lepo. Toliko maglovitih dana zaredom tera vas da preispitate da li je sunce zaista neophodno za život ili za radost. Još me samo muzika pomera iz s(r)edišta.

P. S. „Nema veze“, sinonim za nepovrat.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo