Moj osjećaj je da Kina i drugi priželjkuju situaciju sličnu onoj koja je stvorena u Koreji 1950-tih godina. Kraj otvorenog rata između Rusije i Ukrajine, ali i uzavrelo i nelagodno primirje bez „ugovora“ koji bi bio jasan signal kraja konflikta

MONITOR: Malo prije američkih predsjedničkih izbora 2020, u Bijeloj kući je potpisan takozvani Vašingtonski sporazum. Manji dio tog sporazuma je realizovan, ali najveći dio nije. Iako je to za Donalda Trampa bio predizborni marketing u spoljnoj politici, Sporazum je imao i ekonomski važne elemente, za obje strane. Ali izgleda da je Bajdenov kabinet to potpuno zanemario?

BIRN: Sveukupno posmatrano, Bajdenova administracija Trampovu spoljnu politiku vidi kao seriju velikih grešaka i promašaja (posebno kada se radi o Iranu), a takođe i koruptivnu. Tu bi trebalo razmotriti slučaj Ukrajine i Trampove aktivnosti koje su ga dovele do prvog impičmenta. Jedini od Trampovih predloga koji je Bajdenov tim nastavio da razrađuje su takozvani „Avramovi dogovori“ na Bliskom istoku.

Tako da nije nikakvo iznenađenje što se na Vašingtonskom sporazumu sada ne radi. Kao što ste i sami primetili, to je bila samo predizborna politika.

MONITOR: Tramp se, poslednjih mjeseci suočava sa tri različite vrste optužnica. On je, međutim, po istraživanju koje je objavio Njujork tajms, na visokih 54 posto podrške među Republikancima, više neko svi ostali kandidati zajedno. Koliko ova suđenja mogu naškoditi Trampovoj ambiciji da se opet takmiči sa Bajdenom?

BIRN: Politička matematika u Sjedinjenim državama je vrlo komplikovana. Većinu u SAD čine Demokrate i nezavisni, tako da bi Tramp sa teškom mukom mogao da pobedi u novembru 2024., čak i uz sistem elektorskog koledža (elektorske glasove) koji, u sadašnjem obliku, favorizuje Republikance. U  unutarstranačkim kampanjama za nominaciju Demokratske i Republikanaske partije, odlučuju samo birači unutar tih partija. Tramp bi mogao da dobije podršku većine republikanskih glasača i da se njegovo ime pojavi na glasačkom listiću u novembru 2024. Svejedno, on nema gotovo nikakave šanse da pobedi u čitavoj zemlji.

MONITOR: Ima analiza u kojima se tvrdi da Vladimir Putin ratnu strategiju podešava prema tajmingu američkih predsjedničkih izbora, u 2024-oj. Navodno, Putin čeka da vidi rezultate tih izbora, prije nego što se odluči da li će ući u mirovne pregovore. Tramp obećava da bi brzo zaustavio rat u Ukrajini. Kako zamišljate politiku SAD, u Ukrajini i u drugim djelovima svijeta, u slučaju da Tramp dobije izbore?

BIRN: Putin možda neće moći da čeka do 2025. godine da bi video šta će se u američkoj politici događati. Ako bi Tramp pobedio, spoljna politika SAD bi se preokrenula u korist Rusije (Putin je Trampu pomogao da dobije izbore 2016.).

Ali,  kao što sam napomenuo, Trampove šanse da pobedi  2024. ostaju male. Za mene je najvažnije pitanje da li bi još neko od kandidata u Republikanskoj partiji radio u korist Rusije. Jedan od Trampovih suparnika, Kris Kristi, upravo je posetio predsednika Zelenskog u Ukrajini. Tako da-možda niko ne bi.

MONITOR: Nedavno su u Džedi (SA), Ukrajina, zapadne zemlje, Kina i predstavnici još nekoliko desetina zemalja, razgovarali o osnovama budućih mirovnih pregovora. Henri Kisindžer je skoro bio u Kini, sreo se i sa Si Đinpingom. Može se pretpostaviti da su razgovarali i o kineskoj ulozi u rješavanju problema sa Rusijom.. Od koga i od čega zavisi balans u globalnoj moći, poslije završetka rata u Ukrajini?

BIRN: Mislim da se odgovor na ovo pitanje nalazi na bojnom polju. Ukoliko Ukrajina uspe da povrati veliki deo svoje okupirane teritorije, bilo bi mogućnosti za mir. Ako se to ne dogodi, biće to strašan i dugotrajan rat. Mogućnost da se Rusija ponovo pridruži Evropi, razmatraće se u budućim decenijama. Moje je mišljenje da će se Ujedinjeno kraljevstvo pre vratiti u EU nego što će se Rusija vratiti u Evropu- sa ili bez Putina.

Svetska zajednica željno očekuje kraj ovog rata, a napadi Rusije u vezi sa snabdevanjem hranom, u poslednjih nekoliko nedelja, čine pronalaženje rešenja još hitnijim. Zbog toga, Kina i druge strane koje su podržale Rusiju 2022. i u prvim mesecima 2023. godine , traže načine da se rat što pre završi.

Moj osećaj je da Kina i drugi priželjkuju situaciju sličnu onoj koja je stvorena u Koreji 1950-tih godina. Kraj otvorenog rata između Rusije i Ukrajine, ali i uzavrelo i nelagodno primirje bez „ugovora“ koji bi bio jasan signal kraja konflikta. Tako da konflikt može biti „večan“, ali rat ne mora. I svi ponovo mogu prodavati žito.

MONITOR: EU i UK su veoma angažovani u ukrajinskoj krizi… Ali su SAD glavne, ne samo u vojnom i humanitarnom, već i u političkom smislu. Ima onih koji smatraju da EU nema dovoljno snage da vodi svoju sopstvenu politiku  i zato što nema sopstvene odbrambene snage i organizacije. Kako vidite odnose između EU i SAD?

BIRN:  Smatram da SAD preuzimaju glavnu ulogu u podršci Ukrajini. zato što su, uprkos unutrašnjim političkim podelama, politički najjedinstvenija zemlja.  Postoje i neki američki političari koji bi više voleli da Rusija pobedi u ovom neizazvanom ratu koji je pokrenut na Ukrajinu, ali su oni u velikoj manjini.

I Evropska unija je široko ujedinjena oko Ukrajine, ali pozicija Mađarske koja se drži zasebno i u korist Rusije, problem je za stvaranje utiska potpunog jedinstva u ovoj podršci. Postoje i  trgovinski problemi koji su za EU nastali sa otpočinjanjem napada na Ukrajinu, a koje SAD ne moraju da rešavaju.

Mnogo više stvari ujedinjuju SAD i EU nego što ih razdvajaju. Ali porast globalnih kriza zbog pitanja energije, klime i tehnologije posmatraju se prilično različito u Briselu i Vašingtonu. Ovo različito gledište moglo bi, možda,  da prouzrokuje više problema u budućnosti.

MONITOR: Nedavno je preminuo Danijel Elsberg poznat po političkom skandalu Pentagonski papiri. Uzbunjivač Džulijan Asanž još čeka na svoju „sudbinu“. Oni su  u različita vremena obilježili istoriju otkrivanjem nekih od najvećih tajni moćnih u svijetu. Ali, bez slobodnih medija i hrabrih novinara, njihova otkrića bi bila uzaludna. Kako danas stojimo sa nezavisnošću i profesionalizmom?

BIRN: Hrabri novinari uvek traže hrabre izvore-i izvore sposobne da daju korisne informacije iz oblasti kojom se bave. Tako da je kvalitet novinarstva u nekom društvu obično u vezi sa „džepovima“ moralne snage i želje za pravičnošću i istinom koji postoje u zajednici. Kada postoji i taj prostor u kojem su dobri ljudi podržani i gde mogu da kažu istinu, pravo nazavisno novinarstvo ima šanse da opstane.

Elsberg je u tome, odličan primer. On je imao tu moralnu odlučnost i pristup informacijama koji su novinarima dali snagu da budu hrabri.

U SAD je važno primetiti da još postoje neki ljudi-kao bivši pomoćnik u Beloj kući Kasidi Hačinson ili uzbunjivač Rialiti Viner (Reality Winner), koji su voljni da javno iznesu istinu, ne obazirući se na posledice. Novinari (i obični građani), se okuraže kada vide neki primer hrabrosti.

Nezavisne novine, TV i radio stanice su, takođe, od suštinskog značaja. Tačno je, potrebni su nam hrabri ljudi. Ali, istovremeno, moramo imati i mesta gde oni mogu da ispričaju svoju priču.

MONITOR: Pisali ste o Dubravki Ugrešić i Dušanu Makavejevu. Oni su i umjetnici komunisitčkog vremena, kada su se bavili posebnim temama-kroz svoju alternativnu poziciju. U devedesetim, Ugrešić se nije uklapala u novu atmosferu nezavisne i prilično nacionalističke Hrvatske. I morala je da napusti zemlju. Ima li nešto univerzalno i „za vječnost“  u djelima koja su pisali u vrijeme realnog socijalizma ili jugoslovenskog „posebnog puta u socijalizam“?

BIRN: Veoma se divim Dubravki Ugrešić. Mislim da će njena dela živeti još dugo, jer je ona verovala u nužnost nastojanja da se književnost i čovečanstvo razvijaju na načine koji bi zagovarali čestitost i unapredili naše živote i društvo.

Mnogi kritičari koji se bave Jugoistočnom Evropom, smatraju Ugrešić za neku vrstu Jugonostalgičarke, ali ja mislim da to nije tačno. Mada se ona kao umetnica pojavila u poznijem dobu postojanja Jugoslavije, njen rad nije poziv da se ta država ponovo uspostavi ili oživi. Umesto toga, ona se bavi hrvatskim nacionalizmom koji (kao i svaki balkanski nacionalizam), jeste uzmicanje od budućnosti. Ona taj nacionalzam ne vidi samo kao „kič“ već kao nešto mnogo strašnije –kao izdaju moćnih i vizionarskih strujanja ljudskog osećanja i samosvesti, koje čitaoci pronalaze kod Krleže i Kiša.

Mnogo sam naučio od Dubravke Ugrešić-a isto tako i od pisaca kao što je Daša Drndić. Ono što sam od njih naučio nije o regionu ( ili o regionalnoj literaturi). To je primer kako veliki pisci kritikuju ono što smatraju lošim-a zatim nam nude čak i nešto što je vrednije. Primer kako postati bolje ljudsko biće u vremenima punim izazova.

Uticaj SAD na Balkanu na niskom nivou

MONITOR: U intervju za Monitor 2011.  rekli ste da je uticaj SAD na Balkanu na najnižem nivou za prethodnih 70 godina. Ali, taj se uticaj nastavlja do danas, posebno u slučajevima normalizacije odnosa između Srbije i Kosova, takođe i u BiH, možda i u Crnoj Gori, sa pokušajima u Srbiji…Da li administracija Džozefa Bajdena ima slično viđenje ovog pitanja kao Klintonova?

BIRN: Dvanaest godina je dosta vremena. Ali, svejedno-moje mišljenje je ostalo isto. Da je uticaj SAD ostao na niskom nivou. Postoje neke stvari u kojima su Sjedinjene države još angažovane-što ste i pomenuli, ali su one fokusirane samo na dva polja. Jedno je održavanje mira, na Kosovu i u Bosni. Drugo je angažovanje protiv uticaja Rusije. To vidimo i u Crnoj Gori, kroz dešavanja poslednjih godina. Ako SAD vide da se taj plamen negde razbuktava, trude se da ga ugase.

Pretpostavljam da nema šanse da se dogodi Dejton 2

 MONITOR Imate kritički stav prema efektima Dejtonskog sporazuma.. Milorad Dodik, predsjednik RS, izjavljuje da je taj sporazum stub RS i koristi to u donošenju krajnje kontroverznih odluka. Ali,  međunarodna zajednica, EU i SAD više ne pominju „Dejton dva“,iako su to ranije činile. Zašto?

BIRN: Nikome se, u to vreme, Dejtonski sporazum nije dopadao. Osnovni njegov cilj je bio zaustavljanje najgoreg sukoba u Evropi posle Drugog svetskog rata-sve do ovog u Ukrajini. Kao u slučaju svakog kompromisa, niko nije dobio ono što je želeo. Ja smatram da su arhitekte Dejtonskog sporazuma  taj dogovor videle kao prelazno rešenje, kao privremeni sporazum. Zamišljali su da će se Bosna i Hercegovina razviti u multikulturnu demokratiju pod budnim okom i uz autoritet Visokog predstavnika.

Nije nikakvo iznenađenje što  Dodik sada toliko voli Dejtonski sporazum. To je najbolja nagodba koju će Republika Srpska ikada dobiti- i on zato od njega neće odustati. A bez srpske zajednice u Bosni ne može biti „Dejtona dva“. Pretpostavljam da nema šanse da se to dogodi. Pozicija Sjedinjenih država je: „ Čemu razgovor o tome?“

Nastasja RADOVIĆ