Mada ponekad ne izgleda, a i ne osjećam se tako, ipak imam svoje mjestašce u ovom svijetu. Malo skrajnuto, ušuškano, tiho i sa mnogo “gledaj svoja posla“ znakova sa spoljne strane
Jutro prerušeno u noć, kiša opet nešto mrmlja. I prođe par života otkad joj nisam kapi prevodila u reč… Nadvije se, tako, senka nad nebom. Možeš samo da je posmatraš, kako se približava. Nekada iz dva pravca. Naiđe za nekoliko dana, nekada je mesecima čekaš. Uvek tu u uglu oka. Ali ide ka tebi. I malo žališ što neka vedra neba i sunčani dani nisu bolje upotrebljeni.
Osvaneš li, ponekad, uz melodiju koja je netipično vesela za tvoju jutarnju zlovolju i pitaš se… Šta se dešava sa umom? Podsvest je napravila crvotočinu i nekakvi radio talasi prošle mene dopiru do mene… Samo da protumačim, šta mi poručuje.
Ne vidim više tako dobro slova dok pišem, a onda mi rukopis postaje još sitniji sviđaju mi se oblici u koje mi se rukopis rastače. Pobegla sam jer se osetim trapavo u zašivanju sopstvenih misli u reči niz rečenicu i ne znam zašto se mučim. Mada ponekad ne izgleda, a i ne osećam se tako, ipak imam svoje mestašce u ovom svetu. Malo skrajnuto, ušuškano, tiho i sa mnogo “gledaj svoja posla“ znakova sa spoljne strane. Nisam sigurna kako izgleda osećaj blaženstva, ali ta ispunjenost mirom, nakon svega što je prošlo, zaraslo, upotpunilo neke praznine i, najzad, ojačalo… Čini se da može da se definiše osećajem dovoljnosti.
Nikada nisam volela da fotografišem. Ni predele, ni ljude. Ali sve češće zastajem da vidim, stvarno vidim, nekoga ili nešto. Kakve su to mentalne slike! Ostaju zauvek. I žive su. Posebno kada zatvorim oči. Jedan profil. Jedan put. Plava brda. Zelena reka. Sve je zauvek moje. Možda je vreme za malo prepoznavanja… I udaljavanja, od mesta gde smo samo procurili u nepovrat.
Kad shvatiš da to nije to… Kad te pocepa. Kada te osećaj drži… Ali više ne vidiš daleko, kao pre… Sve se nekako uruši. Znaš, kada pršte emocije u želji da budu nahranjene, a razum nalazi razloge da se tome odupreš… Nemoj. Iskusi, okusi tu navalu, oseti dubinu… Kajaćeš se možda u oba slučaja, ali praznina koja se nastani nakon odluke da budeš vođen razumom, ume da potraje. Predugo. Zaborav ne menja činjenice, prepričavanje može da ih fabrikuje po potrebi. Isto u drugačijem pakovanju, isprobani marketinški trik, u realnosti samoobmana i bežanje od stvarnosti.
A u vestima danas kardiolog Otašević o uticaju superćelijskih oluja na srce: „Uradite ova tri parametra iz krvi…” Pomislio bi čovek da nam vređaju inteligenciju ovim, al’ ne lezi vraže… Samo da vam kažem, moj paradajz je preživeo paklene temperature, led i superćelijske oluje i ne može mu niko ništa, bre!
P.S. Odoh u baštu da zalivam. Sebe.
Nataša ANDRIĆ