Smisao za humor, kakav god da je, u startu mora da vam se poklapa – te razlike se nikad ne pomire. S godinama je sve samo još manje smiješno
Kod životnih padova u letnjem periodu najbitnije je ostaneš da ležiš, jer je dole vazduh hladniji, a i bolje da ležiš, nego da se boriš s ičim po ovoj žegi. Doduše, dobro bi mi došla i jedna kafa s pogledom na more.
Ponekad istina sve upropasti, posebno nama koji puno sagradimo bez nje. Oči su nam čudan prozor, koji nekako iskrivljeno spaja spoljašnji svet sa unutrašnjim. Sve jeste i nije, onako kako se kroz njih vidi. Čudno, kako nas život tempira. Ako se desi nešto loše, to je normalno. Ako se desi nešto dobro, čekaš ono loše, kao kompenzaciju. Jer ovo drugo, ređe, manje je prirodno.
Fokus na sebi, rad na sebi, okretanje ka sebi, opuštanje… Dodajte floskulu po želji. Zašto smo tako skrenuli? Izađimo iz sopstvenih glava za početak. Ljuti me što se opasno zarađuje na ljudskim trivijama. Kad malo bolje razmislim, sve je u životu ponuda i potražnja.
Dinamika unutrašnjeg života: u ljudskom biću žive istovremeno dete koje je pamtilo i odrasli koji se seća. Dete je živelo ne znajući šta će ostati upamćeno, a odraslom je od života ostalo samo ono čega može da se seti. Oni nikada ne mogu da se sretnu, pa se neprestano dozivaju. Smisao za humor, kakav god da je, u startu mora da vam se poklapa – te razlike se nikad ne pomire. S godinama je sve samo još manje smešno.
Juče sam videla čoveka koji je kolima ubio psa, kako se hvata za glavu, jer mu je od udarca u psa otpao branik. Pas je ležao na sred puta mrtav. Nije ga ni sklonio. U srpskom zakoniku, donesenom u Grblju 1427. godine (današnja Crna Gora), bila je propisana kazna od 6 cekina za onoga ko ubije psa, čak iako ga je pas prethodno ujeo, jer se ubistvo psa smatralo „prestupom ljuckote”. Kad sravnim ono što nisam rekla kad je trebalo da kažem, sa onim što sam izgovorila kad sam morala da prećutim, ostaje mi samo čežnja za dobrotom jedne nedohvatne reči i prekor slobodi zlog jezika. Ne mogu više ništa da predvidim, pretpostavim, predosetim. Ne mogu da se oslonim na instinkt, znanje, iskustvo. Sve, i najmanji detalj, uvek ispadne drugačije od očekivanog. To je nama naša borba dala. Tako danas izgleda svet.
Lepa je noć u mom dvorištu. Najslađi fenomen noću su mi ovi sitni meteoriti, što verovatno ulete pod oštrim uglom i zasvetle na sekund, kao svetionik, ka meni… I više se nikada ne pozdravimo. Opet odugovlačim spavanje da bih što više vremena imala sama sa sobom u miru i tišini, i periodu kad niko ništa ne očekuje od mene, a ni ja sama.
P.S. Zima je lepa i komšije ne iznose zvučnike u dvorište.
Nataša ANDRIĆ