Današnja srpska politika je nastavak Miloševićeve drugim sredstvima. Kad se ona istroše, a sve slabije deluju, onda će se pribeći i drugim sredstvima iz starog repertoara
MONITOR: Autor ste političke biografije Slobodana Miloševića, kritikovali ste „slabost“ zapadnih političara prema njemu kada su ga poslije Dejtonskog sporazuma titulisali kao faktora mira. Milošević je ipak optužen u Haškom tribunalu i preminuo u njegovom pritvoru. Danas Aleksandar Vučić kao da je za zapadne vlade još veći „faktor mira“ od Miloševića?
STEVANOVIĆ: U „Milošević, jedan epitaf“ – „knjizi koja je napisana protiv svih na tu temu i umesto onih koje nisu“, a može se naći čak i na srpskom – izašao sam jedini put iz literarne fikcije i bavio se stvarnom osobom, „neukim, slabim i nedarovitim političarem“ i „čovekom bez osobina“. Ocena koju pominjete glasi otprilike ovako, citiram se po sećanju. „Kad se zapadnjaci naljute na Miloševića, kazne Srbe. A kad se sažale na Srbe, nagrade Miloševića“. I to je trajalo sve dok nije preterao i svima se smučio.
Današnja srpska politika je nastavak Miloševićeve drugim sredstvima. Kad se ona istroše, a sve slabije deluju, onda će se pribeći i drugim sredstvima iz starog repertoara. Evropska unija će kasniti i ponavljati neuspehe iz devedesetih, jer nije država i nema sredstva prisile, a kod naših rodoljuba ubeđivanje ne uspeva. Pogotovo ako je zasnovano na razumnim argumentima. Amerika je daleko, a ruska propaganda i odgovarajuće službe, uključujući i paravojske, raširile su se po Zapadnom Balkanu.
Kako reče jedan istoričar, ne ponavlja se istorija, ponavlja se ljudska priroda. I ponavljaće se dok ne nestane ili dok se ne promeni. Ovo važi ne samo za nas ovde, koji se trudimo da budemo gori od sebe i često uspevamo u tome, nego i za sve druge.
MONITOR: Tokom 90-ih bili ste osnivač liberalnih političkih i intelektualnih grupacija i aktivni učesnik građanskih protesta. Niste bili zadovoljni sa onima koji su 2000. srušili Miloševićev režim. Danas je opoziciju u Srbiji još teže ujediniti i sve su vidljivije razlike pa i sukobi oko rešavanja najvažnijih državnih pitanja. Vidite li, kao zagovornik laičke države i građanskog društva, svoje sledbenike među opozicionarima?
STEVANOVIĆ: Nisam čeznuo ni za literarnim sledbenicima niti sam ih tražio, a sami se nisu zapatili. To je dobro za moje knjige, za eventualne čitaoce i za literaturu uopšte.
U umetnosti je najbolje i najvrednije ono što je najređe. A u politici je drukčije: značajno je i presudno ono što je opšte. Politikom se nisam nikada bavio, osim kao građanin koji na to ima pravo, kome je i dužnost da iznosi svoje mišljenje i da civilizovano brani svoj pogled na svet.
Ako me pitati da li imam istomišljenike na teme liberalizma, odgovoriću vam kratko. Knezu Mihajlu je njegov sekretar predložio da se osnuje liberalna stranka. I knez je odgovorio: „Ajte, molim vas. Računajući vas i mene u Srbiji liberala ima otprilike dvanaest“. Ne bih ni da procenjujem koliko je to „otprilike“ danas i ovde. Da ne ispadnem optimista pod starost.
Ako je malo i premalo liberala, onda liberalizma jedva da ima u ekonomiji, politici, javnom životu, kulturi, u medijima, u školama i u akademijama nauka i umetnosti. A iz opozicije su bezmalo nestali.
MONITOR: Još kao osnivač Liberalnog foruma, na početku višestranačja, tražili ste da se otvore dosijei tajnih policija u Srbiji i SFRJ-u. Negde ste izjavili da je to podržala samo Reformska stranka u Srbiji. Sem kratkog perioda kada se mogao napraviti uvid u dosijee savezne DB-poslije pada Miloševića, u Srbiji, nije urađeno ništa po tom pitanju.. Ima li smisla to tražiti danas?
STEVANOVIĆ: Liberalni forum sačinjavala je grupa od tridesetak ljudi od imena i dela. Zajednički predlog za rešavanje krize i ujedinjenje opozicije devedesetih imao je samo dve tačke. 1. Promena političkog i ekonomskog sistema. 2. Bez teritorijalnih revandikacija. Bio je to minimum minimuma. Uputili smo pismo svim ondašnjim političkim partijama, odgovor smo dobili jedino od Saveza reformista. I onda smo im pozajmili dvojicu naših članova: Vojina Dimitrijevića za predsednika partije, Ivana Đurića za predsedničkog kandidata. Rezultate znate.
Predlog i tekst obrazloženja zašto treba otvoriti dosijee tajnih službi je četvrti deo osnivačkog akta Nezavisnih pisaca Jugoslavije 1989. i, dve godine kasnije, Beogradskog kruga koji je preuzeo bezmalo sve predloge prethodnog slobodnog udruženja. Svi tekstovi su objavljeni u ondašnjoj Borbi. Ne postoji knjiga, studija, zbornik ili bar jedan kritički tekst o tome. Uskoro neće imati ni ko da posvedoči, jedino smo Filip David i ja još živi, ako ovo živi ne shvatite bukvalno.
Nekoliko godina kasnije sličan zahtev izneli su Vuk Drašković i SPO. Takođe bez podrške i bez rezultata. Danas više niko ne govori o tome. Tajne službe su nasleđe koje sve vlasti čuvaju kao oči u glavi i šire oko njih mistiku tajnosti. Kao što tajne službe čuvaju njih, štite ih i, prema potrebi, prave ih, oblikuju i koriste.
Od toga imaju koristi cela „nova kasta“, koju zbog nečeg smatramo političkom i kulturnom elitom, policija, vojska i birokratija, ne zaboravimo ni crkve, pre svega srpsku i svetosavsku, a oni koji imaju štete, ostatak stanovništva, glasaju za njih i protiv svakog boljeg od njih. I svejedno je iz kojih razloga, rezultati su svuda oko nas.
MONITOR: Ako je priklanjanje politici Slobodana Miloševića krajem 80-ih „poraz srpske političke i kulturne elite“, kako biste danas ocijenili onu elitu koja se suprotstavila toj politici, a okupljala se u građanskim političkim partijama i udruženjima intelektualaca, a koja nikako da pronađu političkog lidera koji bi pobijedio duboko ukorijenjeni populizam u srpskoj politici?
STEVANOVIĆ: Na počecima početaka Milošević se priklonio politici Dobrice Ćosića i pratećih akademika, preuzeo teze iz Memoranduma kao osnovu propagande i spoljne politike, komunističke fraze zamenio nacionalističkim. Da bi osvojio vlast. Pridružila mu se bezmalo cela ondašnja politička elita. Da bi nešto ućarili od te vlasti, sačuvali svoje privilegije, izbegli svaku odgovornost za ono što se događalo ranije.
Sledila je decenija političkih, vojnih, ekonomskih, civilizacijskih i kulturnih poraza, bede, poniženja, patnji, ali i dosledne pljačke. Iz „otrovnog cveća poraza“ i iz rezultata pljačke ta politička i kulturna elita, izvukle su osnove, razloge i opravdanja svog opstanka, socijalnih promocija, ugodnog života sa malo rada i još manje sposobnosti i, ne preterujem, svakodnevnog provoda.
Kad je „nova kasta“, koja je nastala iz komunističke „nove klase“ uz nešto pridruženih tajkuna i kriminalaca, shvatila da je ugrožena iskoristila je masovno nezadovoljstvo da ga zameni. Demokratska opozicija Srbije, skraćeno DOS je dobila izbore i, sa izuzetkom Đinđića i nekolicine ljudi, nije se odrekla prethodne gubitničke politike i slavno se raspala.
Koštunica je sprečio promene, onemogućio lustraciju, sačuvao tajne službe, zaustavio proces kretanja prema Evropskoj uniji, okrenuo tajnu i javnu politiku prema Putinu. Njegovi naslednici su nastavili istim putem sa manje ili više antievropskih nijansi, uz oklevanje, vrdanje, varanje i bajke o neutralnosti.
A opozicija, mislim na one koje bi trebalo da nastanu, ne bi trebalo da traži lidera. Jer ovde se, odnosi na ceo Balkan, uvek i neprestano tražio spasilac od koga nas je zatim trebalo spasavati, prizivao se vođa, prorok, vojskovođa, mađioničar, sveti ovaj i presveti onaj, ukratko lider nad liderima. Već bi, ako je opozicija, trebalo da radi na stvaranju desetina i stotina kompetentnih stručnjaka, administratora, zakonodavaca, upravljača, ljudi svakojakih zanimanja, političara – i među njima bi se, uz malo strogosti prilikom izbora, verovatno našao i neki državnik.
MONITOR: Dugo ste boravili kao politički emigrant a onda i kao državljanin u Francuskoj. Koje su konstante politika na Zapadnom Blkanu?
STEVANOVIĆ: Postoji neke konstante svih politika u poslednjih nekoliko decenija na Zapadnom Balkanu koje su ovako ili onako poražene i očigledno štetne. 1. Uglavnom su antrievropske, javno ili prikriveno. 2. I sve vreme su iste političke snage na vlasti.
Niko se neće odreći jednog od glavnih sredstava kojim je došao na vlast i kojim se održava na vlasti. Ulazak u Evropu, sa njenim vrednostima, zakonima, pravilima i zahtevima ugrožava upravo sadašnje vlasti, samozvane elite, „nove kaste“ i sve njihove prirepke. To je osnovni razlog zašto nismo svi zajedno ili pojedinačno u Evropskoj uniji.
Da je većina zaista želela Evropu, i da te gorepomenute elite nisu bile protiv nje po svaku cenu, odavno bismo bili u njoj. Još u prošlom veku.
MONITOR: Edgar Moren je u jeku pandemije, rekao da bi za čovječanstvo bilo najbolje da se navikne na to da budućnost ne može da se predvidi i da živi sa osjećajem trajne neizvesnosti. Možemo li zamisliti bar nekoliko scenarija naše budućnosti?
STEVANOVIĆ: Budućnost je nepredvidiva. To govore mnogi stari autori, drevni filozofi, neki sveti tekstovi, bezbroj pesnika, veliki naučnici, lucidni publicisti, ljudi koji misle i shvataju jedinstvenost, prolaznost i tragizam naših života, pojedinačnih i kolektivnih.. Ali, sudeći prema onome što sam do sada čuo, pročitao i saznao od naših elita, od vaših i mojih savremenika, kod nas ovde je i prošlost nepredvidiva, a istorije se menjaju kao košulje, nikad ne znate sa kojom ćete se suočiti.
Jedna jedina stvar je ipak predvidiva: sa našim kaleidoskopskim prošlostima kojima pervertujemo sadašnjost svaka dobra budućnost je nedostupna, a sve druge su moguće i one najgore verovatne.
Nastasja RADOVIĆ
Izdvojeno2 sedmice
INTERVJU3 sedmice
FOKUS4 sedmice
DUHANKESA4 sedmice
HORIZONTI4 sedmice
DANAS, SJUTRA4 sedmice
Izdvojeno4 sedmice
ANKETA4 sedmice