Moje večeri, noći, a sve češće i jutra ,,opsjeda” blistava esejistika Radomira Konstantinovića, mislioca koji je uz Miroslava Krležu obilježio naše doba, poetski gledajući ,,pro futuro”. Knjiga Duh umetnosti donijela mi je i donosi nevjerovatne doze radosti, pa i nekog samopouzdajna
Kako odmiče ovo naše vrijeme nečitanja, doba opšte tabloizacije i profanacije svega postojećeg, tako se sve češće, i to ciljano, vraćam jednoj knjizi koju je u ediciji Cvitas izdao Uversity press, kčao izdanje Magistrat. Knjiga je to otmjenoga naslova kako i priliči vitezu duha kakav je bio i ostao Radomir Konstantinović. Dakle, moje večeri, noći, a sve češće i jutra ,,opsjeda” blistava esejistika mislioca, koji je uz Miroslava Krležu obilježio naše doba, poetski gledajući pro futuro. Knjiga Duh umetnosti donijela mi je i donosi nevjerojatne doze radosti, pa i nekog samopouzdanja.
Zašto? U eseju O umnom i bezumnom, u stvari pismu koji je Konstatinović pisao Marku Ristiću, krije se možda najeksplicitniji odgovor. Evo tek jednog citata koji mi daje za pravo da tako mislim: ,,Ne prijatelju, ma koliko on znao šta Hegel hoće da kaže, i ma koliko delio vaše oduševljenje Hegelom on nije um sposoban da apstrahuje egzistenciju, da uvereno deli suštinu od prividnog, već um krvavo zahvaćen zupcima jedne neposredno doživljene egzistencije toliko da ponekad nije u stanju da ostane veran svom znanju o umnom”.
Sušta je poezija tek nabrojati naslove genijalne eseistike autora kultne Filosofije palanke: Kome je umetnost namenjena, Aeroplan od hartije, Obračun sa sobom, Igra sa dokumentom,Ahasver danas, Da li je duh nepristojan, Ko je Barbarogenije, Još o Barbarogeniju, Osvajanje Evrope, Agonija genija, Tigrovi od porcelana, Genije diletantzma, Od kritike do zanosa, Božanstvo masovnog i antiumetnost, Neko treba da nosi đubre, O umnom i bezumnom, Smisa za vatru, Pas koji puši, Igra sa Rembrantom, Priča o čoveku koji je prvo morao sve da zaboravi, Čudovišta Dada Đurića, Povratak materiji, Ptice od šećera, Ruka Ede Murtića, Dete metafore kulture, Biti nepomiren sa svetom, Stvari oko nas pevaju, Jači od stila, Čovečansko prisutno i u svom odsustvu, Đavolje društvo, Ne još, pa ipak već, Maska kritičkog objektivizma, Paja kreveljator, Iskrivljeno ogledalo glume, Protiv psihološke drame, O indiferentnom žvakanju…
U tim naslovnim sintagmama krije se biserje značenja, nekada naznačeno lapidarno, a ponekad sa sjajnim dubinskim metafizičkim ozarenjima.
U Periskop ova knjiga mudraca, književnika i filozofa ulazi prije svega po svojoj komponiranosti i unutarnjoj dramatici. Čitati danas Konstantinovića je privilegija ljudi kojima glave ne koriste samo za rast kose i njeno češljanje. Duh u umetnosti je pojas za spasavanje mislećih ljudi u ovom dobu intelektualne nedozrelosti en generale!
A Konstantinovića Bosna odlično razumije.
Gradimir GOJER