I kao što se korijenje bori sa asfaltom, tako se svaka tišina bori za svoj pogovor, nekad samo nestane, kao rijeka ponornica

Jesu li se ovo pomerile samo kazaljke na satu ili vremenska zona. Hladno, mračno, jezivo. Proleće je došlo, svi smo u opasnosti… Budite na oprezu, ne slušajte srce! Ovog jutra me je svetlošću obasjao plašljivi i ofucani pas koji je samo pronjuškao veknu hleba u mojoj kesi i okrenuo se, neće on da spusti kriterijume ni kad je u najvećim mukama. Kada malo bolje razmislim, imam sve što mi treba i jedino o čemu razmišljam je kako to i da zadržim.

– Kako tako olako pređeš preko nekih stvari?

– Zato što sam matora i znam da koliko tu ima karaktera, toliko ima i rano usvojenih obrazaca. Nisu svi društveno nevešti, loši ljudi. Ima onih divnih koje nije imao ko da nauči lepom ponašanju, a to teško ide kad odrasteš. Želje koje ni u glavi ne smeš jasno da formulišeš, a kamoli naglas da kažeš. Sujeverje kad mu se najmanje nadaš. Svaka tišina ima veliki predgovor. Celo jedno detinjstvo, šarena polja, držanja za ruke, bezazlenu veru, arhetipe slikovnica. I kao što se korenje bori sa asfaltom, tako se svaka tišina bori za svoj pogovor, nekad samo nestane, kao reka ponornica.

„Ćutanje je teže od laži, jer čak i najveća laž podrazumeva ma i najmanju meru istine, a ćutanje čak i nju ignoriše.“ Borislav Pekić, Marginalije i moralije

Obožavam bajke, basne, mitove… Kažu da je u osnovi svakog zrno istine. Često se pitam da li je veština pripovedača isplela magiju oko neke totalne idiotarije i učinila je izuzetnom ili je magija sama porasla i stvorila priču? Mitovi su stariji od pisma, tako da su kroz usmeno prenošenje dobijali nadgradnju. Pojavom pisma polako su zapisivane verzije koje danas znamo kao konačne. No, može se zamisliti da su talentovaniji propivedači u tom dugom nizu dodavali elemente koji su čista magija. Moć reči. Neprolazna. I nenadmašna.

Ponela sam se sinoć žutinom krema od domaćih jaja, gledajući neki video recept jedne šumadijske domaćice i obećala ukućanima princes krofne, jerbo i imi imamo domaća jaja, pa ’ajd da napravim i danas shvatila koliko je jutro pametnije od večeri. Ali, nema sad rekla-porekla, nego taknuto-maknuto, ne kukaj, baba, nego pravi! Vidim tako nešto lepo, zasijaju mi oči, praktično zamašćene kao da su jele burek. Reljef i podneblje te isklešu za svoje prilike, uzalud šaraš po koordinatama i prkosiš sopstvenom obrisu, nema tu bežanja.

P.S. Vrane u polju ispred moje kuće, pored hrane, zahtevaju da im sve detaljno ispričaš o životu.

Nataša ANDRIĆ

Nije problem u tome ko sve misli za sebe da je vuk, problem je što misli da je neko drugi fukara

Sumoran dan, ali proleće se kroz oblake osmehuje. Jednog dana, koji nikada neće doći, ispričaću vam priču bez reči o tome kako i gde nestaje zauvek. Jer neke se priče moraju ispričati. Makar nikada, nikome i nigde. Ne može ljubav sama sve da rešava. Potrebno je više od toga. Ali kada je ona siguran, čvrst temelj… svaki pad nečim drugim izazvan, motiv je za ustanak.

Što te ne ubije ne ojača te. Samo preživiš. I trudiš se svim silama da ne dođeš opet u istu situaciju dok granica između opreznosti i kukavičluka postaje sve nejasnija. Svaki put kada me ponese pa se nečim oduševim, u meni se javi onaj cinik koji mi govori da malo pričekam. I stvarno ga ne volim, ali da je uvek u pravu, jest.

Kada ti se ponudi da budeš pesma… ili prihvatiš, ili odbiješ. Samo to je pošteno. Lažne pristojne površnosti sačuvaš za iste takve ponude. U nekom trenutku, zastaneš… Skloniš se u stranu i dozvoliš tom kamenu koji si kotrljao uzbrdo da proleti pored tebe… I posmatraš kako juri nizbrdo, sa takvim olakšanjem… pa sedneš, uživaš u visini koje nisi ni bio svestan. Niti neba. Niti pogleda, koji sada seže tako daleko. Često, poželim da nešto nisam saznala… Pomalo izgubljena u svojoj maloj zabludi, da spoznaja, odnosno odlaganje iste, povlači nepostojanje. Čekam da prođe i trudim se da u međuvremenu zadržim veru i da se ne pokvarim. Kada ulažete mnogo energije u nešto što vam ne donosi radost, ne pričinjava zadovoljstvo, već vas guši i stalno vraća na auto pilota, javlja se onaj dobro poznati osećaj besmisla, u narodu opisan “za čije babe zdravlje“. Zapitajte se. Dobro bi bilo da nije na uštrb vašeg. Mnogi razgovori i odnosi, izgledali bi totalno drugačije, kada bi ljudi bili sposobni da nadjačaju svoju projekciju i sagledaju neku novu dimenziju koja im je ponuđena. Nije problem u tome ko sve misli za sebe da je vuk, problem je što misli da je neko drugi fukara. Umorila sam se od zauzimanja stava i iznošenja argumenata u razgovorima koji imaju za cilj jedino da dokažu da nisam u pravu ni u čemu. Zbog toga sam ubacila mnogo: aha, mhm, je li?, nisam znala, i poneko glupo pitanje u razgovore. Čisto da se takvi sagovornici osećaju bolje.

Kad izgubite kompas potražite mahovinu da vam pomogne da se vratite na pravi put.

Proleće je vreme za sadnju. Šta sada posadimo to će nam i roditi.

P.S. Sve me je stiglo jer nisam bežala.

Nataša ANDRIĆ

Jutros sam čula da na groblju u Đinđuši, selu pored Leskovca, žive paunovi  i čuju se po cijelu noć. Kakav felinijevski detalj iz male, anonimne srpske svakodnevice

Svakog jutra osvestim dve svetlosti: jednu od sijalice u sumaglici zore dok se pred razdanjivanje čovek sprema na neku obavezu (već prema fazi i uzrastu) i onu drugu –  od najsjajnijih letnjih podneva kroz proreze roletni, u tišini mira i odsustvu svake granice. Na kraju tamnog hodnika je nevidljivo teško prisustvo. A ti moraš da prođeš kroz njega i da nađeš bravu. Ako je ima, ako je nema moraš da je izmisliš i da otvoriš zid. Prepuštam se jutru i godinama.

Pesimizam je duh vremena, lako je sinhronizovati se s njim, samo se prepustiš. Istovremeno je bezveze, jer još nisi umro. Ko neke stepenike preskoči u detinjstvu, uvek će u potonjem životu zapinjati baš na tim mestima, koja su nekada davno preskočena. Neke stvari jednostavno moramo da doživimo pre nego što konačno odrastemo. Da bismo mogli da se pomirimo sa životom kad ostarimo.

Kaže sin za onog malog iz Doboja:  „Da li ga je sramota, pa neće moći na ulicu da izađe kad sve ovo prođe?!“ Pomislih na sve one koje znam i koji su odlično prošli u životu, a bili su mali iz Doboja, ali sam prećutala, malo iz vaspitnih pobuda, malo u nadi da će se stvari već jednom promeniti. Svako jutro prva misao – ovo ovako više ne može i onda ono nastavi da može.

Jutros sam čula da na groblju u Đinđuši, selu pored Leskovca, žive paunovi  i čuju se po celu noć. Kakav felinijevski detalj iz male, anonimne srpske svakodnevice.

Dobar džez leči sve. Koliko meni niko i nista ne treba kada slušam dobru muziku… samoj sebi ne trebam… ne umem da prevedem to stanje duše. Prosto nisi tu, nema prostora, nema vremena… nema ničega, samo smiraj i potreba za još. Ničega nema. Samo prosto pripadaš.

Obično pustim od sebe važne dane, da malo odleže, a evo sada već znam da živim uspomenu i malo vuče na vrtoglavicu.

„Kad budu svi roktali svojim svinjskim srcima, poslednji koji će još gledati ljudskim očima i osećati ljudskim srcem biće oni kojima ne bejaše strano iskustvo umetnosti.“ Danilo Kiš, Gorki talog iskustva.

Šta imate da kažete proleću koje nam stiže sutra? Novi je dan i svet se nije promenio. Budim se u nadi da sam bar ja drugačija.

P.S. Kad god je po svaku cenu, uglavnom je ispod vrednosti.

Nataša ANDRIĆ